Постови

Приказују се постови за 2015

Putopis Prag

Слика
Panorama sa obale Vltave Ulazak u prva predgrađa  Praga  opravdalo je naziv Zlatni grad. Jutarnja magla je nestala, Sunce je svoju zimsku svetlost prosulo preko stakala prozora i grad je zasijao zlatom. U pravo vreme i na pravom mestu. Nekadašnje bogatstvo se kroz daljinu moglo nazreti. Nova predgrađa i zgrade iz vremena socijalizma nisu mogle narušiti lepotu Grada hiljadu tornjeva. Stotinu  jer ih je nekada bilo toliko. Kažu da ih je danas još više,  jer su bogati Pražani preuzeli tradiciju gradnje tornjeva, pa i dan danas na svoje kuće stavljaju bar jedan mali tornjić. Panorama Karlov most Grad zaista sija. Sija svojom kulturom, svojom istorijom, svojim katedralama,bazilikama, svojim ljudima, a posebnu draž svemu tome daju bezbrojni turisti koji svakodnevno u rekama dolaze u češku prestonicu. Na ulicama starog grada se mogu videti sve nacije, sve boje kože, sve religije, sva zadivljena lica uprta pogleda u gradske zidine. Lepota svuda i na svkom koraku. Najveća gužva se st

Putopis: Bratislava

Слика
Posle teške magle koja je putnike željne lepote pratila čitavo vreme putovanja koje je se odvijalo noću, kao znak dobrodošlice u  Glavni grad Slovačke p ružilo je Sunce. Ranojutarnji posetioci su se susreli sa umivenim gradom, blistavočistim ulicama i licima zaposlenih raznosača robe koja  se samo rano ujutro dostavlja u prodavnice starog grada. Stari deo grada popločan sivom kockom koju je pre mnogo vremena postavio jedan od kraljeva ove lepe varoši. Šetnja uz stručnog vodiča znači mnoštvo informacija i istorijskih podataka. Jednostavno ih je nemoguće zapamtiti, a još teže razvrstati u vremenska razdoblja kojima pripadaju. Zato ću se osloniti na svoje zapažanje i na ono što je meni zapalo za oko. Mnogo interesantnih detalja. Mnogo istorijskih ličnosti koje su svoj trag ostavile u dugom  trajanju grada. Ispod kapije grada neko je davno naredio postavljanje astrološkog sata.  Ugrađen u kamenu stazu, svojim kamenim telom samo poznavaocima astrološke veštine pruža saznanja.  U

Moj zavičaj! Kikinda!

Слика
        Duboko u duši svakog čoveka je usađena ljubav prema zavičaju. Ipak postoji i ono nešto što ponekog čoveka ponese negde daleko u potragu za novim vidicima i dalekim meridijanima. Ono što ih tada vezuje i podseća na svoju postojbinu jeste nostalgija. Ona ume da bude nemilosrdna. Praiskonskim zovom doziva i mami. Baš zbog toga postoji zavičaj, postoji mesto gde čovek uvek može da se vrati. Kada se priča o zavičaju ne mogu da se ne setim romana Lajoša Zilahija ,,Kad duša zamire ". To je priča svih onih koji su daleko od svoje postojbine, svoga zavičaja. Kikinda se nalazi na severu Banata u Vojvodini. Broj stanovnika se smanjuje iz dana u dan. Zaboravljena, čami u svojoj prošlosti, u vremenu kada je vrvelo od ljudi i mladosti. Potraga za boljim i lakšim životom ih je podigla, a dunuli su i neki neobični vetrovi koji su govorili stranim jezicima i obećavali bolju budućnost negde daleko. Sada očekuje da se pojavi neka dobra vila ili neki princ, pa da razbudi uspavano

Zahvalnica gospođi Himmel!

Слика
Imala sam čast da se prijavim na konkurs U čast učitelju, koji je organizovala gospođa Ljuljana Himmel.  Zahvaljujem joj se na organizaciji i trudu. Zahvaljujem joj se na želji da se učitelj  prikaže u jednom drugačijem  svetlu. Zahvaljujem joj se na ljubavi i strpljenju uloženom da sve bude baš onakvo kako treba da bude! Imala sam divno popodne provedeno u društvu onih koji uvek žele više i bolje. Niko se nije žalio na vreme ili novac. Svi smo imali osmeh i otvorenu dušu!  Po odluci žirija i moj rad se nalazi u  Elektronskom zborniku. Link  prema zborniku je sledeći: http://vzbornik.ucastucitelju.in.rs Nadam se da ćete uživati u mnoštvu objavljenih radova. Ono što ćete sigurno primetiti jeste entuzijazam koji zrači iz svake napisane reči. Na grupnoj fotografiji su oni koji su mogli doći na druženje i podelu nagrada. Ja sam pored gospođe Ljiljane. Uživajte!

Sasvim neobično putovanje Od, Do...

Слика
Sa police su je gledale dve porcelanske figure. Male, privlačne, prosto su se osmehivale svojim nemim usnama. Davale su  joj podršku za sve što čini, zamenjivale su njene davno izgubljene mačje prijatelje. Figure su predstavljale dve mačke. Mačke su bile identične. Bliznakinje, nisu se ni po čemu razlikovale, a opet bile su različite, svaka posebna, za sebe, a neodvojiva po sličnosti od one druge. Bez velike umetničke vrednosti, ali su imale duše..Glave su im bile usmerene u istom pravcu, kao da svojim nemim jezikom svojoj vlasnici pokušavaju nešto da kažu. ... Pokušavale su da ispričaju priče onih koji su ih osmislili i napravili negde u nekoj dalekoj zemlji. Ustvari nisu nastale ni u kakvoj zemlji, već na brodu koji je značio i kopno i more. Značio je i okeane i udaljene svetove. Značio je i slobodu i ropstvo. Bezglasno su kazivale da su njihove hladne, u porcelan usečene oči videle više sveta nego što će njihova vlasnica ikada videti. Dobile su na bogatstvu na svojim nevoljn

Počinje od iskre! Priča za dugo sećanje!

Слика
Uvek isto!  Počinje od iskre, od malog tračka svetlosti u mračnim dubinama zaborava. Taj maleni tračak počinje da dobija na obliku i odjednom postaje savršeno jasan. Ima oblik davno izgubljene tuge ili oblik davno zaboravljene sreće. Najbolje je što posle toga ostaje punoća misli. Misao se pretvori u reč, reč se pretvori u rečenicu. Rečenice se množe, narastaju u priču i nastavljaaju da žive sve dok postoji osoba koja će ih pročitati. Priče su za nekog deo života. Za nekog su samo interesantne reči složene tako da izazovu osmeh ili suzu. Nekome su potpuno nezanimljive, pa čitanje ne mogu privesti kraju. Priča živi nezavisno od svih. Živi jer to želi onaj ko ju je napisao. Iskra! Stojim na novembarskom vetru. Čekam  mir svoga doma. Umorna, primećujem poznati osmeh. - Kako si? - Dobro,- takođe se osmehujem. - Kako suprug, kako deca? - Dobro, deca svojim putem, mi svojim... -dok razmenjujemo pitanja, kroz moj um lete sećanja. Slučajno poznanstvo, letovanje provedeno u prijatnom d

Poštuj oca svojega!

Слика
Seđaše u udobnoj fotelji, blago zavaljen, kako bi na što lakši način provario  ručak. Ruke držaše prekrštene na okruglom stomaku. Ne beše potpuno zadovoljan. Nije da se nije najeo, jeste i više nego što je bilo potrebno, već što mu zakinuše ono što je najviše voleo. Voleše zdravu seljačku hranu, a za ovo govorahu da je zdravo... Ruke se isprepletoše, sretoše se i izgledahu spremne za molitvu. Očiju poluzatvorenih, taman toliko svetlosti propuštahu da zapadne u neko obamrlo stanje koje nije značilo ni javu ni san.  Ipak ih razaznavaše!  Poneku reč zapažaže i dopuštaše da ga ponese van zatvorene sobe u širinu koju voleše od prve svoje svesne misli. Privlačiše ga njive, zeleno more ga nosaše svojim bogatstvom i beskrajnim kretanjem talasa pokrenutih razigranim  vetrovima. Voleše to prostranstvo , voleše spajanje sa plodnom crnicom obrađenom njegovom širokom seljačkom rukom. Sećaše se svoga oca i svojih dedova. Sećaše se njihove borbe, zdravog osmeha i skrivene tuge. U mislima mu ož

Trideset puta trista šezdeset pet!

Слика
 Koliko je terideset godina u čovekovom životu?  Malo?  Mnogo? Nečiji nepun život, deo nečijeg života ili deo zajedničkog života?  Za mene deo zajedničkog života. Sećanja lete kroz misli, nemoguće ih je sve pohvatati toliko su brojne i brze. Prepliću se  i vezuju u nerazmrsive čvorove. Sve je isprepletano kao koren drveta starog trideset godina. Isprepletano kao zajednički snovi na jednom jastuku. Trideset godina okretanih kao trideset zlatnika od kojih svaki ima svoju sopstvenu istoriju.  Izgledaju isto, a vrede drugačije. Svaki je doneo i lepo i ružno i osmeh i brigu, i tugu i radost. Trideset godina ravnomerno poređanih u nemirnom ritmu. Trideset donošenja i trideset odnošenja. Trideset letenja u dostižno i nedostižno. Trideset stremljenja u lepotu i podršku. Trideset mora i trideset planina na jednom putu. Trideset ravnica i trideset brda poređanih tako da nikada nije dosadno. Trideset uzdaha i trideset skrivenih suza. Trideset osmeha i trideset glasnih kikota. Trideset

Pismo nerođenog deteta!

Слика
Stajao je i gledao. Sa novim danom došlo je i novo razočarenje. Pokušavali su i pokušavali. Probali su sve. Poslednja nada je propala. Zato je posle takve vesti izašao. Hodao je bez cilja, bez misli, bez ičega. Iz tog beznađa ga je trgao krik svrake. Stajala je na grani skrivenoj u bogatoj krošnji. Obraćala mu se nemuštim jezikom bez razumevanja. Osvrnuo se, nije poznao put, niti momenat. Prepoznao je samo mesto. Pred njim se šušteći kretalo more pšenice. Plodna njiva je stenjala pod teretom bogatih zrna. U daljini su se u strastvenom poljupcu spojili nebo i žito. Videla se samo neka blaga izmaglica od davno zaboravljene vlage. Sve se zaljuljalo , pokrenulo i u nekom tajanstvenom vihoru došlo do njega.  Spustio se i seo u hlad starog oraha, pod kojim su spas od letnje žege pronalazili mnogi pre njega. Težina titraja letnje vrućine se spustila na njegove kapke. Kao omađijan nesvakidašnošću i bolnom misli, opustio se i prepustio nebitnosti čoveka i magičnom trenutku. ... Dragi

Snove sanjam, snove snivam...-iPhone...Rej Ban ...Jugo

Слика
Mrzeo je taj osećaj krivice. Obuzimao ga je i opominjao bez jasnog razloga. Pokušao je da ga otera toplom vodom i dugotrajnim tuširanjem, ali bez uspeha. U mraku svoje sobe, pod savršenim skloništem samoće analizirao je događaje koji su preko njega protutnjali toga dana. ... Jutro je krenulo jesenje dosadno. Upalio je auto i krenuo na put. Sve je mirisalo na maglu, tišinu i previše skrivenih želja i nadanja. Osećao je blagu vrtoglavicu. Znao je koji je razlog tome, ali je ćutao. Nikome, pa ni sebi ne bi priznao svoju slabost.  Previše je stiskao. Previše je štedeo. Preskakao je doručak, za ručak nešto malo, za večeru skoro ništa. Previše je voleo novac koji se taložio u banci. Uvek mu je bilo malo. Živeo je sam. Ni kučeta, ni mačeta. Nikoga ko bi ga naterao na bilo kakav trošak. Bila mu je čak skupa garderoba iz radnji sa polovnom robom, pa je nosio samo ono što mu neko pokloni. Čovek bez autoriteta i bez svoga integriteta. Često je u svojoj okolini izazivao podsmeh. Uvek sa st

Između ljudi i golubova!

Слика
Promene su nekome donele dobro, a nekome se smrklo. Izgleda da je ipak više onih kojima se smrklo. Tako je prošao i on. ... - Gde sam to stigao? Ovde ljudi ne znaju da kažu ,,Dobro jutro,,?  Šta je ovo majko moja?  Gde sam ja to dopao? ... Desilo mu se ono što je najmanje očekivao, a što svakako ni u snu nije poželeo. Nezavisno od njega su produžili radni staž. Umesto da se lagano sprema za penziju, morao je put pod noge, pa svakodnevno putovanje na posao. Neka racionalizacija. Rada se nikada nije plašio.Od detinjstva su ga učili šta je rad i kako se novac čuva i zaradjuje. Čitavog svog života je to radio. Radio je i štedeo. Decu je podigao, iškolovao. Davao je njima, za sebe je malo ostavljao. Ostalo mu je još par godina rada, pa da se posveti svojoj bašti i svojim letećim prijateljima. Bio je sam. Žena mu je davno umrla, pa je ljubav koju je osećao prema njoj u potpunosti posvetio svojoj deci. Bio im je i otac i majka. Strepeo je nad njima, polagao ispite zajedno sa njima, ži

Jesen u Vojvodini

Слика
Ranojutarnja izmaglica se sebično pruža na sve četiri strane naše divne ravnice. Opominje da ona vlada. Na davno postojeće more upućuju samo glave crpnih stanica koje se neumorno klanjaju svima koji prolaze. Svojom bukom javljaju da ova vlaga u vazduhu doprinosi njihovoj propasti. Posiveli divovi odudaraju od okoline.  Ipak postoje i opstaju u vremenu. Čekajući jesenje kiše i hladnoću usamljeno drveće kraj puteva posustalo odbacuje lišće. S prvim mrazevima potpuno će ogoleti. Tužna slika u prvom proboju svetlosti. Na istoku jutarnje rumenilo izbija. Kao svakoga dana tera neprijatno i u punom sjaju pokazuje lepotu ravnice. Šumarci se ponosno uzdižu svojim zlatnim bogatstvom. Hrle nekuda u neobojeno nebo s ogromnom željom da se delić žute lepote prenese na visine. U njima se  skriveni život  priprema za sunčan dan. Postoji nezavisno od ljudi. Usamljeni čičak čeka prolaznika, pa da svoju buduću decu pošalje u novi svet, u neke nove daljine. Jedino ždralovi i čaplje remete tišinu je

Dve gospoje!

Слика
Mirno vojvođansko selo se ustalasalo, kao i uvek kada bi neka prija dolazila. Seoski momci bi se takmičili u samopozivanju na kafu, da bi što bolje osmotrili pridošlicu. Posmatrali bi je zainteresovano, odmeravali, nalazili bi joj mane i isticali njenu lepotu i kavlitete,  koje seoske devojke nisu imale. Stvarnost je bila da je devojaka bilo sve manje i da ni jedna nije želela da se udaje za seoskog momka koji je uz svu muku bio i paor. Govorilo se da će stići. Povod posete su mladenci. Sveže venčani učitelj je sa svojom suprugom očekivao goste. Kako je u selu bilo malo dešavanja o tome su svi pričali sve. Mašta bi se raspirivala pa je i broj zvanica rastao. Od dve osobe naraslo je do dvadeset dve i to sve dobre udavače. Prave prilike. Tadašnji momci su malo verovali u razboritost gradskih devojaka, ali bi isto tako sve učinili da se dokopaju kakve. Pa kako bilo da bilo. Naravno učitelj o tome nije imao pojma. Nije pretpostavio da se o tome priča i da ikoga zanima koga i kada on p

Sećanje : Pusti me !

Слика
Moj otac Ivan Maglovito i hladno novembarsko jutro. Začetak magle je daleko. Razvlačenje preko usnulog grada prisutno. Ponegde se osmelila pa caruje, a ponegde tek zadržava dah. Polako se pruža, niti živi, niti mre. Bitiše. Odaziva se svojim ćutanjem i preti svojom gustinom. Zavlačim ruke u džepove, vrat u kragnu i šal, pa žurnim korakom bežim. Bežim od svega. Od preživljavanja, bolesnih umova, od večite kuknjave.  Teška magla, teška i sećanja. Razvlačenje poslednjeg daha drage osobe. Priviđenje. Guske u magli. Gusaka nema. Nema ni perca. Ničega, a opet su vidljive. Bučne. Toliko da ne razaznajem maglu ili dah odlazećeg. Samo bol i patnja. Nevoljno mirenje sa sudbinom i nemoć odupiranja neminovnom. Ipak vapim za pomoć. Ne želim da pustim onoga ko odlazi. Želim svim silama da ga zadržim. Teram maglu, teram guske, teram svoje misli. Teram i nju koja se uvak nađe na mestu na kom mora da bude.  Bezuspešno. Brzo se vraća. Prebrzo. Pamtim pogled. Pamtim molbu. - Pusti me.  Puštam.

Biba, pas koji zaslužuje medalju!

Слика
Biba, muški pas sa ženskim imenom. Valjda zbog svoje dobrote i neobične sudbine koja samo psa može da zadesi. Kao štene je ostao bez majke , kada je u trenutku razočaranosti u sebe samoga lovac bez moći da pogodi fazansku divljač, a   iz svoje obesti, pogodio ženku ovčarskog psa. U Vojvodini  ovčarski psi su pulini. Veoma simpatična stvorenja, do poslednjeg daha odana  stadu i svome čobaninu. Iz žbuna su cvileći izašli mali kučići. Preslatke crne kudrave loptice su mašući repovima došle do onih koji vole pse. Posle kritike svome kolegi, a da bi spasli kučiće od sigurne smrti glađu, kučići su spakovani i ponuđeni su ljudima koji su ih želeli. Tako je crna dlakava loptica došla do svojih novih vlasnika. Potpuno im je predala svoju pseću dušu. Bilo je kasno da menjaju ime kada su shvatili da je u pitanju mužjak. Ostao je Biba. Inteligentan, kako samo može biti pulin,  osvojio je srca svih ukućana. Dočekivao ih je, radovao se i tugovao je sa njima.  Naučio je da otvori ulazna vrata ku

Nema zime dok vetar ne vine!

Слика
-   Teku dani zemaljski, čini se posmatraču da se sama Zemlja brže okreće. Brže vreme prolazi, a o tome nas niko ne obaveštava. Zima je opet tu. S prvim najavama snega ne mogu da se ne setim one zime kada smo... Ruke su joj drhtale. Ne od umora ili teškog života već od hladnoće. Ledeni vetar je zavijao oko nje i oko njenih saputnika. Čitav život joj se sastojao u putovanju. Otac vojno lice, one Jugoslavije, se po potrebi službe selio s jednog kraja zemlje na drugi kraj. Uvek bez prave drugarice, uvek bez prave reči, uvek sa osećajem nekog nedostajanja. Taman bi se smirila i posejala prva semena  prijateljstva, a  trebalo je ići dalje. Od Triglava do Đevđelije, sve je bio njen dom.  Iz usta joj nikada nije izašla reč žaljenja, to se podrazumevalo.  To bila obaveza koja se bez premišljanja poštovala.  Nošena vetrovima našla se u malom vojvođanskom gradu, pa u još manjem panonskom selu. Čekalo ju je svakodnevno putovanje na posao.  Svakoga jutra isto. Ono što je dobro jeste to što

Stranac, sebi i drugima!

Слика
Ležala je u tišini zimske noći. Polako je prebirala neke melepe događaje iz svoga života. Znala je kako je dospela ovde. sećala se kako je rekla svome mužu da će se starati o njemu dak bude mogla da se stara o sebi. sada ne može ništa od toga.Sama je u maraku svoje male sobe. Odjednom se sve uskovitlalo i podiglo. Počelo je ponovo da dobija oblike. ... Zimska noć, teška od teških događaja iz njenog dugog života. Godine su se nizale, tekle su baš kao spore ravničarske reke, više mutne nego bistre, a ipak tako lepe... Život se meškoljio po talasima udarajući o levu i desnu obalu, odnoseći dane, donoseći  radosti, tuge i strahovanja. Iznad svega donoseći nadanja. Nekada je mislila da će sve to ispričati nekome, da će neko od svega toga napisati roman.  Možda to jednom i učini. Jutro... - Dobro jutro!- ušao je novi glas zajedno sa novom osobom. Možda je baš on taj kome treba ispričati čitavu priču... - Ostaviću to za nek drugi put, ovaj lik mi ne uliva po

Ni na nebu ni na zemlji! Bajka o galebu.

Слика
Raširio je svoja krila i vinuo se u visine. Osećao je svim svojim bićem moć oblaka i miris vazduha  posle kiše. Ispod njegovog suncem okupanog perja se prostiralo beskrajno plavetnilo mora. Ono mu je pružalo mir, dom, nesebično mu je darivalo hranu i činilo je sve da bi se on osećao savršeno sigurnim. Danas je posle kiše i svoje zgrčenosti , jer mu je smetalo što krupne kapi nemilosrdno polivaju belinu perja, najzad raširio svoja krila. Leteo je , leteo. Oči su upijale beskrajno plavetnilo. Bezbroj puta je odletao u visinu i spuštao se do beskrajne vode. Radovao se. Radovao se životu , radovao se svojoj sposobnosti da osvaja nebo i more. Ipak je ponekad osećao neki nemir. Nije mogao da se zadovolji ovim svaršenstvom. Osećao se previše zaštićenim i previše skučenim. Imao je samo more i nebo. Želeo je više.  Želeo je neke nove vidike. Želeo je neke nove prizore. Želeo je da iskusi neki drugačiji život osim ovoga koji je imao. - Još danas ću leteti između mora i neba, još danas. Ne

Ne praštaj uspeh!

Слика
Blagi osećaj gorčine prouzrokovan malicioznošću izabranih ju je progonio. Nikog uvredila, nikoga dodirnula ni rečima ni pogledom, a izazvala u njima toliku pakost. Samo radi to što voli, svoju dušu pretvara u lepotu stiha. Doduše nije se iznenadila takvom stavu. Osnovno malograđansko pravilo NE PRAŠTAJ USPEH se pokazalo u pravom svetlu! Samo su je gledali. Nesposobni da upute lepu reč, da odaju priznanje , čak ne ni to, nego ono osnovmo ljudsko deljenje tuđeg uspeha i radosti. Njena mladost je prelazila u zrelost. To joj je donelo ono ženstveno uspešno, sigurno ophođenje i preovladavanje razuma. Pokušavala je da razume nerazumljivo. ... """Uh , pogledaj je blista! - Na šta to ličiš , bolje da si se malo očešljala! """Lepa je,pući ću! - Vidi se da si ostarila! """Vidi je, vidi je...Jednoga dana i ja ću tako. - Kako si se ugojila! """Ima novu haljinu! - Ne stoji ti dobro ta boja. """Iste boje su joj

Starosti, gde ti je bila mladost?

Слика
Starost, doba dostojno svakog poštovanja. Većina starih osoba su neshvaćene, napuštene i prepuštene same sebi. Ima i onih koji na sreću i onih koji ne znaju sve to. Oduvek sam volim stare ljude. Volim njihovo znanje, njihovu iskustvenu zrelost i poštujem svaki dan njihovog života. Kao što nisu svi ljudi dobri, kao što nisu svi ljudi loši, kao što se ljudski rod ne može podeliti isključivo na crno i belo , tako se ni svi stari ne mogu svrstati u dobre.  Današnje iskustvo mi je teško palo. Često se mladi okrivljuju za nevaspitanost i za loše ponašanje u društvu i nepoštovanje tradicije i starine. Optužuju se za nemar prema bližnjem svom i za nepoštovanje osnovnih ljudskih vrednosti. Od starine se to ne očekuje. Danas sam se našla u prodavnici, naravno uvek u žurbi, sa puno obaveza koje čekaju , pokupila sam potrebne namirnice i svojom stazom sam se uputila prema kasi. Ispred mene se lagano kretao čovek u sedamdesetim godinama. Čist, uredan u raskopčanoj svetlosmeđoj jakni, kretao

Dani ludaje

Слика
Sreća je da postoji ludaja,tikva, bundeva ili ono okruglo, duguljasto ili ukrasno od čega se može praviti sve i svašta. Za Kikindu ona predstavlja život. Tada, za tih nekoliko dana, Kikinda oživi.  Izgubljeni stanovnici se sliju u svoju varoš sa svih strana. Tada dođu i oni koji nikada ne dolaze. Kikinda se preplavi ludajama, pa dobije onu lepu žuto oranž boju.  Sva procveta jesenjom bojom , donese radost i osmehe na brižna lica. Ulice zamirišu cimetom koji je neizostavni  sastojak svakog kolača koji ima u sebi i ludaju. Obično se pravi onaj najjednostavniji sa gotovim korama za pitu. Odvoji se par listića, poprska uljem, stavi se rendana ludaja, pošećeri se, doda malo cimeta, zavije i preče dok lepo ne porumeni. Pečeno se pospe prah šećerom.Tada počinje igranka bez prestanka. Ne zna čovek šta je dosta. Jedno parče, pa još jedno ... Nekada je moja baka sama razvlačila takve kore. Testo se mesilo od  brašna, vode i malo ulja.  Odstojalo bi oko pola sata. Razvijalo se na veličinu pl

Lovačke priče: Sezona lova počinje

Слика
- Svake jeseni isto. U muškom svetu proradi onaj zov praiskonskog čoveka koji se hranio svojim ulovom , pa kreće u poteru za nedužnim stanovnicima panonske ravnice. Naravno na red je morao doći lov, pa svako letnje popodne smo proveli u ataru obučavajući mladog psa bretona. Neobuzdan psećom mladošću poveo je svoga gospodara i njegovo društvo stazama preistorijskog čoveka u poteri za hranom. Ipak nije to samo to. To je druženje grupe ljudi koja se inače ne druži. Zajednička im je  ljubav prema prividnoj divljini. - Gde mi je šešir? - Gde su mi pantalone ? - Gde mi je puška ? - Gde mi je ..? - Pa ti ideš  lov, ne idem ja!  - nerviralo ju je to prevrtanje stvari po  ormanu i ostavljanje rusvaja za sobom. - Dobro ja to onako , znam ja to... - Gde su mi čizme?...  Najzad osvane jutro! Bistro i vedro! - Uh, baš je vreme nemoguće, kakav je ovo lov... za lov treba da je hladno, ne ovakvo... - gunđa i navlači čizme na vunene čarape. Natrentan i ušuškan, uzima pušku i kreć