Slike na svili

Užurbanost se primećivala. Ljudi su se u rekama kretali hvatajući svoje tokove i ne obraćajući pažnju na sitne stvari koje znače život. Prvi put u dugom nizu godina trg su preplavile lale. Cvetale su grleno. Vitkim stabljikama su dosezale nebo. Toplota ih je brzo odnela. Smenilo ih je cvetanje starih kestenova. Visoko uzdignuti u ponosnom opstajanju, prkoseći godinama davali su neobičan golicavi miris i svojom nesebičnošću privlačili su obnovljene rojeve pčela. U nikada neprekinutom nizu su se smenjivale noći i dani. Sitan list je pokrio grane starih lipa. Zelenkasti duguljasti cvetovi koji su nenaviklom oku ličili na listove, su na svojim vrhovima imali sitne blede kuglice budućih cvetova. Raspukao ih je suncem nagrađen dan. Lipom obojen vazduh je budio različita sećanja. -  Danas ćemo prema gradu. Lipe su počele cvetanje. Žurnim korakom uputili su se širokom ulicom ušorenih kuća. Ispred pojedinih  kuća sedeli su ljudi.  Dokonost u pogledu i duši. - Ne primećuju lepotu tren

Maj Poletan Opijajući Glasan A ipak... Smenjuju se rascvetale njive žutog sveta uljane repice,sa crvenim cvetovima bulki. Njihov razgovor je polako prerastao u vitke prilike plavog čoveka sa sitnim grozdovima plavih cvasti. Vlat kamilice... Lepota na svakom koraku. Život na svakom koraku. Ipak u dušu se polako zavlačila sumnja i  neobjašnjivi nagoveštaj praznine. Neki nemir iz dubina se sa prvim sivim oblakom nadvio nad bogatstvo ravnice. Potmula grmljavina se preteći snažila usađujući strah. Neka težina se spuštala na grudi ljudi. Pritiskala ih je toliko da su otvorenih usana grabili delove neba. Ćao  Vesna, da li si čula da je Ljilja umrla? U nedelju je bila sahrana . Danas sam cula. Nisam, baš mi je žao, da sam znala išla bih. Nisam ni ja bila, nisu mi javili. Kako se to desilo?  Jesi li čula nešto? Nisam, davno sam bila kod nje, već

Lepota osunčane večeri 19. maja 2017. godine  se prelila u lepotu družnja na književnoj večeri u prostorijama gradske biblioteke u Čoki. Stopile su se reči iz knjige i reči provedene u prijatnom razgovoru i opuštajućem društvu. Zahvaljujem gospođi Dijani koja je veštom rukom dobrodošlice vodila program večeri. Uživanje svih prisutnih je bilo vidljivo.  Zahvaljujem svim prisutnim na podršci. Moja radost je  nemerljiva. Zahvaljujem beskonačnoj dobroti   Andree Beate Bicok i njenoj  pesničkoj duši na svakoj reči koju je ugradila u pisanju recenzije i predstavljanju svoga viđenja mojih priča. Lepo je kada se u priču stvaranja i prezentovanja knjige uključe dragi likovi.  Mnogi su tu. Svi blistaju istom važnošću.  Svi su mi veoma dragi.  Danas navodim učenicu moje prve generacije učenika,  moju koleginicu  profesora srpskoga jezika , našu književnicu, dobitnicu Brankove nagrade Jelenu Milošev. Tradicija u savremenoj priči Vesne Đukanović Savremena priča teži  da se savremenim

Velika mi je čast i radost što ću se naći na mestu gde je miris knjige najlepši.   19.maja 2017. godine  će ,,Radost žute lubenice" biti predstavljena čokanskim čitaocima.

Uhvatim sebe kako se smejem bez smeha. Uhvatim sebe kako plačem bez suza. Uhvatim sebe kako vičem bez reči. Uhvatim sebe kako pišem bez slova. Držim slušalicu u rukama. Po ko zna koji put pozivam isti broj. Niko se ne javlja. Onaj poznati zvuk prekidanja veze me uznemiruje. Misli bujaju u nekom neželjenom pravcu. Gradiraju u neželjenom. Odjekuju i množe se u neželjenom. My dear madam! Da, nemoj se ljutiti, jer ti se obraćam ovako. Postala si daleka, poprimila si osobine nepoznatih gospođa utegnutih u svilene haljine sa malim šeširima na glavama. Zaboravila si naše detinje radosti: šljapkanja po kanalima punim mutne kišne vode u kojoj su pored naših bosih nogu,  bele krupne guske ostavljale svoje tragove. Sećam se letenja belog perja i prskanja tačkama blatne vode. Sećam se  kako se ona tvoja zelena haljina ulepljena gustom kanalskom vodom, sltopila uz mršave noge. Sećam se sebe, svojih  listova i crnih blatnih stopala. Sećam se govora žena izmamljenih na svežinu letn

Devetog maja 2017. godine je u prostorijama Mesne zajednice Iđoš održano književno veče u organizaciji Udruženja žena Vreteno. Čitane su priče iz knjige ,,Radost žute lubenice".   Radost je bila prisutna. Tuga je bila prisutna. Osetili smo nedostajanje dragih likova, setili smo se onih koje smo poznavali i koji su delove svojih života ugradili u trajanje malog vojvođanskog sela. Sećanje je počelo pričom ,,Miris Gospojinog sela", letelo je na nevidljivim krilima i povezivalo vredne ruke Vretena u jedno.  Setili smo se svih davno nestalih žutih lubenica. Sve su one izmamile po koju suzu, ali i mnogo osmeha. Do nekog novog susreta: Hvala!

Na zidu su se čarolijom malih ruku našli jedno pored drugog zec i slon. Stvorena sllika je stajala ponosno na radost svoga vlasnika.  Ništa čudno ne bi bilo, da zec svojom veličinom nije nadrastao slona. Dugo su živeli u miru. Svako je imao svoj deo prostora. Veliki i mali. Onda je jedne  besane  noći bez ikakvog nagoveštaja sa mračnih visina pala nekakva gusta, neporvidna materija. Učinila je da noć bude još mračnija i teža. Nije to bila  ni tečnost, ni magla, ni prah. Možda je ona predstavljala izgubljenu kap evolutivnog stvaranja. Niko ništa o njoj  nije znao. Nije svetlela, nije bljeskala, niti se odavala nekim titrajem ili pokretom. Donela je nemir. Slon je i dalje mirno stajao na svome mestu. Zec se osvrnuo oko sebe. Postao je svestan svoje neobične veličine. Njegovo žuto oko se pretvorilo u nešto što on nikako nije mogao biti.  Pokrenulo se neko davno izgubljeno žaljenje nad svojom sudbinom. Prihvatio je novo.  Osetio je  neobičnu snagu. Rugao se slonu. Smetale su mu

Kada  nebo oteža oblacima, Kada sivilo unese U duše ljudi neki tihi, Neobjašnjivi žal Dubokih korena, Doleti bezvučni poj. Razlegne se. Samo ga prozvani čuju. U karuce su upregli dva bela konja.  Na vratove su im okačili zvončiće slične onima koji se deci za Vrbicu kupuju, samo duplo veći.  To su oni koji najavljuju radost. Zvončići su uvezani trobojkom. Tu je harmonikaš. Tu je tamburaš. Tu je i begeš. - Kako će stati? - Ima da stane. Mora! Trobojka je upletena preko sapi belaca. Oni sve poskakuju u mestu. Nestrpljivo očekuju polazak. Kuća je umivena belim gašenim krečom. Ciglena stazica oko kuće je sveže počišćena. Najmanja travka je iščupana. Dvorište miriše crvenim salvijama i listom ruzmarina. Tu je još uvek nerascvetali božur. On u svojim pupoljcima skriva bogatstvo nemerljivo ljudskim merama. Otvorena vrata na konku otkrivaju sveže pomazane podove pokrivene krparama zagasitih boja. Oni opet pričaju priče o brojnim uzdasima ispuštenim iz grudi žene koja ihe je dugo

Na suprotnom kraju od glavne kapije ulaza u Veliki park ponosnog imena Blandaš , stoji stari hrast. Nosilac dugog niza godina ponosno čuva tajne slučajno ili namerno ispuštene ispod razgranate krošnje. - Pitaš me, kako sam. Kako? Kako može biti  onaj koji dugo pamti? Najbliže je da kažem da sam Metuzal među drvećem.  Rođen  sam davno, davno, ovo je treći vek moga postojanja. U devetnaestom sam bio žir, u dvadesetom mladić, a sada me evo starca grube, debele ispucale kore. Nisu me milovali severni vetrovi, nisu me štedele magle ni vrela leta. Negde karajem devetnaestog veka donet sam iz daleka, iz slavonskih šuma. Malen, tek oformljenog nežnog korena. Posađen u ovu banatsku zemlju. Borio sam se za opstanak. Rastao sam polako, uporno , upijajući kišu i vetar. Radovao sam se suncu i prvim postavljenim stazama. Plakao sam za prvom  granom otkinutom posle velikog strašnog nevremena.  Smejao sam se , kada je u zanosu ljubavi neko recitovao ,,...ko besni oluj i stari hrast...&q