Užurbanost se primećivala. Ljudi su se u rekama kretali hvatajući svoje tokove i ne obraćajući pažnju na sitne stvari koje znače život. Prvi put u dugom nizu godina trg su preplavile lale. Cvetale su grleno. Vitkim stabljikama su dosezale nebo.
Toplota ih je brzo odnela.
Smenilo ih je cvetanje starih kestenova. Visoko uzdignuti u ponosnom opstajanju, prkoseći godinama davali su neobičan golicavi miris i svojom nesebičnošću privlačili su obnovljene rojeve pčela.
U nikada neprekinutom nizu su se smenjivale noći i dani. Sitan list je pokrio grane starih lipa. Zelenkasti duguljasti cvetovi koji su nenaviklom oku ličili na listove, su na svojim vrhovima imali sitne blede kuglice budućih cvetova. Raspukao ih je suncem nagrađen dan.
Lipom obojen vazduh je budio različita sećanja.
- Danas ćemo prema gradu. Lipe su počele cvetanje.
Žurnim korakom uputili su se širokom ulicom ušorenih kuća. Ispred pojedinih kuća sedeli su ljudi. Dokonost u pogledu i duši.
- Ne primećuju lepotu trenutka i životnu potrebu hranjenja mirisom i polenovim prahom otresanog s žutih cvetova.
Oduvek su voleli okupano nebo i biserni sjaj kišnih kapi na listu drveta.
Voleli su i još uvek vole, miris prvih otvorenih cvetova lipovog drveta. Prkose godinama, prkose neotvorenima, skučenima, onima koji svojom unutrašnjom mlakoćom ne vide lepotu svakidašnjice.
Trg je okićen grozdovima lipa. Krošnje im se uzdižu visoko i gordo dodiruju samo plavo nebo. Noću se raskrile kao noćne ptice pa svojim granama na sivilo pločnika čine vesele senke. Veseli ples grana i svetla. Igra prirode i čoveka u stalnom dokazivanju ko je bolji i moćniji.
Jedinstvo u lepoti.
Pesnik bi pomislio da lipa svetli. Svetli kao krupan svitac donesen rukom veštog čarobnjaka u pokušaju da prosvetli male, sitne duše. Sunčeva svetlost u telu bube. Miriše moćno polen nošen lakim večernjim vetrom i dodiruje dušu. Uzburka je. Podiže sećanje.
Bilo je majsko veče. Čekao je devojku. Nije dolazila. Stajao je leđima oslonjen na glatko lipovo stablo. S visina se na njegovu plavu kosu spuštalo žuto bogatstvo čineći od gustih uvojaka plave kose oreol blistavosti.
Stajao je dugo.
Čekao je dugo.
Svetlo s lampi je postajalo svetlije. Noć je postajala tamnija. Lipa je zagasito cvetala. Miris se moćno širio. Uzdisao je. Osećao je da je kraj došao očekivano, ali ipak nenajavljeno. Čekao ga je kao prvi otvoreni lipov cvet. Nije došla. Umesto nje ugledao je poznatu drugaricu,
- Neće doći. Gotovo je!
Ćutao je.
Utehu mu je pružao zlatni lipov cvet.
- Ti voliš lipov cvet?
- Da volim.
- Voliš li onu igru večernjeg vetra kroz rascvetale grane?
- Da, volim.
- Voliš li miris koji podiže dušu u nebeske visine obnovljenog života?
- Da, volim.
- Voliš li kada se kroz velove mirisa lipa obrati baš tebi ?
- Da volim.
Oterao je zov nekadašnjeg čekanja. Oterao je nelagodnost davnog kasnog maja i cvetanja lipa njegove mladosti.
Uživao je danas.
Srce mu je bilo puno.
Duša mu se radovala.
S ponosom je njenu ruku držao u svojoj. Čvršće ju je stegao. Veče je opijalo mirisom racsvetalih grana.
Na klupi je sedelo sedokoso društvo. Mirno i tiho. Više su posmatrali prolaznike nego što su razgovarali. Sadašnjost je bolela , a prošlost je bila daleko iza njih.
Prosedi gospodin, vidljivo dodirnut brojem godinaiza sebe, se izdvajao svojom prilikom. I dalje vitak, čvršće je stisnuo usne. Za trenutak trajanja treptaja je odleteo daleko u dana svoje prve mladosti. Krenuo je na Korzo. Obučen u nove pantalone ispeglane na šav, ispeglan tako da se mogao čovek raseći na njegovoj ivici. Na svom telu je osećao uzdahe devojaka i mirise njihovih kosa u trenucima kada su izvijale duge vratove i pratile lako njihanje njegovih koraka. On je gledao samo nju. Zapamtio je taj dan obojen mirisom prvog lipovog cveta.
Duboko je uzdahnuo i vratio se u mir sedenja na klupi.
Kroz gusta isparenja lipovog ulja nagomilanog u vazduhu žena je gurala bicikl. Vozila bi ga da nije zabranjeno i da ne preti kazna ukoliko bude uhvaćena. Sva žurba je nije mogla naterati da poleti nošena lakim tankim točkovima. Duboko u sebi je priznala da ju je lipa dozvala. Nadaleko je osetila njen zov. Morala se provući kroz gustiš i poneti sa sobom njen deo. Miris ju je čino zagonetnijom i snažnijom.
Govorio je da se život obnavlja, da traje.
Toplota ih je brzo odnela.
Smenilo ih je cvetanje starih kestenova. Visoko uzdignuti u ponosnom opstajanju, prkoseći godinama davali su neobičan golicavi miris i svojom nesebičnošću privlačili su obnovljene rojeve pčela.
U nikada neprekinutom nizu su se smenjivale noći i dani. Sitan list je pokrio grane starih lipa. Zelenkasti duguljasti cvetovi koji su nenaviklom oku ličili na listove, su na svojim vrhovima imali sitne blede kuglice budućih cvetova. Raspukao ih je suncem nagrađen dan.
Lipom obojen vazduh je budio različita sećanja.
Žurnim korakom uputili su se širokom ulicom ušorenih kuća. Ispred pojedinih kuća sedeli su ljudi. Dokonost u pogledu i duši.
- Ne primećuju lepotu trenutka i životnu potrebu hranjenja mirisom i polenovim prahom otresanog s žutih cvetova.
Oduvek su voleli okupano nebo i biserni sjaj kišnih kapi na listu drveta.
Voleli su i još uvek vole, miris prvih otvorenih cvetova lipovog drveta. Prkose godinama, prkose neotvorenima, skučenima, onima koji svojom unutrašnjom mlakoćom ne vide lepotu svakidašnjice.
Trg je okićen grozdovima lipa. Krošnje im se uzdižu visoko i gordo dodiruju samo plavo nebo. Noću se raskrile kao noćne ptice pa svojim granama na sivilo pločnika čine vesele senke. Veseli ples grana i svetla. Igra prirode i čoveka u stalnom dokazivanju ko je bolji i moćniji.
Jedinstvo u lepoti.
Pesnik bi pomislio da lipa svetli. Svetli kao krupan svitac donesen rukom veštog čarobnjaka u pokušaju da prosvetli male, sitne duše. Sunčeva svetlost u telu bube. Miriše moćno polen nošen lakim večernjim vetrom i dodiruje dušu. Uzburka je. Podiže sećanje.
Bilo je majsko veče. Čekao je devojku. Nije dolazila. Stajao je leđima oslonjen na glatko lipovo stablo. S visina se na njegovu plavu kosu spuštalo žuto bogatstvo čineći od gustih uvojaka plave kose oreol blistavosti.
Stajao je dugo.
Čekao je dugo.
Svetlo s lampi je postajalo svetlije. Noć je postajala tamnija. Lipa je zagasito cvetala. Miris se moćno širio. Uzdisao je. Osećao je da je kraj došao očekivano, ali ipak nenajavljeno. Čekao ga je kao prvi otvoreni lipov cvet. Nije došla. Umesto nje ugledao je poznatu drugaricu,
- Neće doći. Gotovo je!
Ćutao je.
Utehu mu je pružao zlatni lipov cvet.
- Ti voliš lipov cvet?
- Da volim.
- Voliš li onu igru večernjeg vetra kroz rascvetale grane?
- Da, volim.
- Voliš li miris koji podiže dušu u nebeske visine obnovljenog života?
- Da, volim.
- Voliš li kada se kroz velove mirisa lipa obrati baš tebi ?
- Da volim.
Oterao je zov nekadašnjeg čekanja. Oterao je nelagodnost davnog kasnog maja i cvetanja lipa njegove mladosti.
Uživao je danas.
Srce mu je bilo puno.
Duša mu se radovala.
S ponosom je njenu ruku držao u svojoj. Čvršće ju je stegao. Veče je opijalo mirisom racsvetalih grana.
Na klupi je sedelo sedokoso društvo. Mirno i tiho. Više su posmatrali prolaznike nego što su razgovarali. Sadašnjost je bolela , a prošlost je bila daleko iza njih.
Prosedi gospodin, vidljivo dodirnut brojem godinaiza sebe, se izdvajao svojom prilikom. I dalje vitak, čvršće je stisnuo usne. Za trenutak trajanja treptaja je odleteo daleko u dana svoje prve mladosti. Krenuo je na Korzo. Obučen u nove pantalone ispeglane na šav, ispeglan tako da se mogao čovek raseći na njegovoj ivici. Na svom telu je osećao uzdahe devojaka i mirise njihovih kosa u trenucima kada su izvijale duge vratove i pratile lako njihanje njegovih koraka. On je gledao samo nju. Zapamtio je taj dan obojen mirisom prvog lipovog cveta.
Duboko je uzdahnuo i vratio se u mir sedenja na klupi.
Kroz gusta isparenja lipovog ulja nagomilanog u vazduhu žena je gurala bicikl. Vozila bi ga da nije zabranjeno i da ne preti kazna ukoliko bude uhvaćena. Sva žurba je nije mogla naterati da poleti nošena lakim tankim točkovima. Duboko u sebi je priznala da ju je lipa dozvala. Nadaleko je osetila njen zov. Morala se provući kroz gustiš i poneti sa sobom njen deo. Miris ju je čino zagonetnijom i snažnijom.
Govorio je da se život obnavlja, da traje.
