Stari most |
nastavljamo svoj put prateći krivudavu sivu liniju puta. Isključujemo klimu u autu, trpimo toplotu, ali se napajamo vazduhom obojenim biljem i bogatom istorijom. Hodili su ljudi ovim krajevima od preistorije do današnjih dana.
Smenjuju se kamen, zeleno rastinje i plave linije reka. Ipak tražimo nešto lepše i više, nešto što prerasta ljudske granice, što ima svoju bogatu, nikada presušenu istoriju i svetlu budućnost. Cilj je Mostar.
Savremeno čudo navigacije nas odvodi baš gde treba. Parkiramo se na stazi pored pravoslavnog groblja Bjelušine. Ostavljamo auto nemilosrdnosti Sunca, prelazimo put i ulazimo u stari deo Mostara. Instinkt govori jedno, navigacija drugo(nismo se dobro sporazumeli na relaciji grob i spomenik Aleksi Šantiću). Ljubaznu devojku koja izlazi iz jedne od kuća pitamo za pomoć. Odgovara da se krećemo u dobrom pracu i želi nam prijatan boravak u njenom gradu. Reči dobrodošlice poboljšavaju našu iscrpljenost i daju nam novu količinu snage.
U senci malog parka i finoj hladovini zelenih krošnji uz pesmu ptica usamljen stojiKod spomenika |
od kamena načinjen spomenik Aleksi Šantiću. Bez reči u igri svetla i senki
namernicima priča svoju sudbinu. Pohode ga ljubitelji poezije, i golubovi mira. Gugutom mu šapuću da zaboravi vodu hladne Neretve i da svoje ponovno postavljanje gleda kao milost Gospoda razumu.
Kuda bi dalje, ako ne do spomenika Emini? Baš kao u pesmi sa ibrikom vode u rukama.
Sa Eminom |
Emina
Sinoć, kad se vratih iztopla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...
Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa kô zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!..
Na Starom mostu |
Uskim ulicama popločanim kamenom dobro ugrejanim od Sunca hodamo do njega koji strpljivo i posnosito čeka. Hodili su tuda mnogi. Znani i neznani poznati, priznati i beskućnici, pred Gospodom svi jednaki. Hodao je njime moj otac poslednjeg leta svog života i moj brat na služenju vojnog roka. Eto i mene tu u miru, kao poklonik, nezamernik, neosuditelj u teškim vremenima i turista u mirnodopskim. Tu sam da se divim, da rukama dodirujem kamen i da njegovu toplotu zadržim u svom sećanju. Uske uličice s bogatstvom domaće radinosti i ljubazni osmesi prodavaca pozdravljaju nas sa svih strana.
spomenik, a do mene je glasno stigao stih:
O klasje moje
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?
Na pesnikovom grobu |
Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…
I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!