Постови

Приказују се постови за септембар, 2017

Плави немири

Слика
Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице и када таласи житни досегну висину неба. Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине и када планине стресу јаде па замиришу душом слободне чистине. Волим када тиха река коритом тамним ваља тајне муљевитог дна и када ниско  њен глас пролети. Волим када се море узнемири када заиграју дубоко скривени плави немири а морске пене загрљаји дотичу мене, тебе, нас...

Izgubljen u magli

Слика
Noćna kiša je donela jutarnju svežinu. Izmorena zemlja se, onako ugrejana napila vlage, pa se prućila zauzimajući širine. Raskiselila se. Izmešala se trava sa sivom prašinom pretvorenom u blato.  Jaka kiša je pojačala uzdah izmamljen olakšanjem skrivenih. Zvonio je njihov jedva čujni glas. Mladost ga je ponela na svojim krilima. Onako bogat  se zadržao u obliku jutarnje beličaste prozirno plavičaste magle. Prve ove godine. Govorila je bez glasa. Paperjasto meka i  planinski bistra, a ipak neprozirna,  na samoj površini panonskih njiva, čuvala je duše probudjenih i okasnelih noćnih šetača. Lagano komešanje je odavalo bogatstvo.  Izmedju providnosti i duboke gustine se vičnom oku ukazivala počast. Nestvarna slika podarena pažljivima. Magličasta tvar je u oblačićima dosezala  nebo u nepreglednoj sivkastoj visini, ali i vlažnu iskrzanu strnjiku davno skinute pšenice na dnu. Bila je nekako ni na nebu ni na zemlji. Smeđa i crna, svoju radost je odavala mirisom kasnog bosiljka.  Beliča

Ti si

Слика
Ti si plik za moj mozak! Ti si jedač moje džigerice: bele i crne! Ti si nemoguća misija! Ti si kamen na mojoj duši! Ti si zastoj srca! Ti si grabež! Ti si nezasita zmija otrovnica! Ti si karakondžula   najcrnjih snova! Ti si žulj na nozi! Ti si pucavac otrovnih strela! Ti si glad! Ti si žeđ! Ti si pokvarena ploča! Ti si neobuzdana reč! Ti si baba roga moga detinjstva! Ti si talog od kafe! Ti si kratak živac! Ti si pečurka posle kiše! Ti si mrak oluje! Ti si grmljavina ! Ti si pljusak! Ti si stoglava  aždaja! Ti si storuka morska neman! Ti si nominativ! Ti si genitiv! Ti si dativ! Ti si akuzativ i vokativ  instumental i lokativ! Ti si padež nad padežima! Ti si gonič robova! Ti si kurkućica! Ti si crna širma! Ti si Bordžija! Ti si Kleopatra! Ti si Nefertiti! Ti si ... Ti si moja i samo moja!

Zabranjena priča o Surfli

Слика
Smenjuju se dani i noći, teku i klize, odlaze i talože se negde van dohvata. Potrčali bismo, zaletali se,  ulagali bismo napore da bar na čas zaustavimo besprekoran rad vremena. Jedino stvarno, neprolazno savršenstvo. Činimo nemoguće misleći da smo uspeli. Hvalimo se i pretvaramo u svojim nastojanjima. Gradimo kule bez osnova koje se nekim čudom zadrže bar na kratko, a onda zauvek nestanu. Sve ih nekuda odnese neki brzi nemirno ustreptali vetar. Ovo je priča o jednom čoveku koji je želeo da bude ono što nije bio. Činio je sve da ostvari svoj naum, da bi se na kraju izgubio između jave i maglovitih snova, zauvek se  utapajući  u svojoj, u najmračnijim danima smišljenoj slici. - Ej, ti! Ti! Šta gledaš! Ko ti je dao pravo da pišeš o meni? Ni ne poznaješ me! Garant ne znaš kao sam dobio nadimak? Ime ? Prezime? - Ne znam.  Znam samo neke maglovite pričice koje su do mene dospele čudom  razgovora vođenih u dokonim letnjim popodnevima. - Dokonim! Čuj je! Sve to rekla-  kazala,  š

Тражим

Слика
Премало је времена Ових дана. Премало је дружења Премало снова Премало жеља Премало надања Премало радости. Свега премало. Измиче песма. Измиче реч кроз отворене прсте. Измиче скривени сјај. Измиче нежност. Измиче угасло око. Измиче скраћени дан. Премало га је. Тражим Светлост првог зрака. Тражим Реч првог пријатеља. Тражим Дан ношен крилом птице. Тражим Осмех после туге. Тражим Путовање кроз даљине. Тражим.

Zaboravljeni dimnjačari

Слика
 Samo se vredni jesenji vetar valjao po požutelim umornim njivama. Nedostatak vlage je odneo danak. Prerano požutele, ostarele njive su odavale umor. Tek poneki traktor je svojim brujanjem remetio tišinu polja.  Vetru to nije smetalo. On se radovao, pevao je pobedničku pesmu i davao dodatnu snagu svojim nevidljivim krilima. Smejao se onima koji sebe zovu ljudima. Svašta je u svom životu video i  doživeo, ali nikada neće prestati da ga iznenadjuju. Znao je on da ljudi propadaju, da ne poštuju starinu i konce koji ih povezuju s prošlim vremenima, ali  da su toliko nemarni , nije mogao da pretpostavi. Dozvolili su da dimnjačari nestanu. Voleo je visoku kuću. Zabati su se podizali visoko, pa su onako neomalterisani privlačili njega i njegovu braću. Lepo su se zavlačili kroz šupljine i svojim prolascima stvarali najlepšu muziku načinjenu nevidljivim sviralima. Plesali su oko dimnjaka, pružali se preko betonske tavanice i podizali s njene ravnine  zaboravljeni papir ili izgubljenu čarap

Banatski prorok

Слика
Кроz tunel isprepletenih grana starih platana, posađenih u nekim srećnijim vremenima, je strujao čudan zvuk.  Šuštanje se pretvaralo u razgovore beskrajnog niza duša onih koji su udisali ovozemaljski vazduh ispod njih. Zanosila  je igra ranog jesenjeg vetra i onog poslednjeg letnjeg. Dodirivali su svojim zvukom iznad svih zvukova, one koji su bili spremni da ih  čuju i osete. Žurnim korakom,  otvorene duše, spremna da upije darove prirode,   žena je žurila. Trudila se  da  ne uznemiri šumni razgovor.  Nije želela da se, potpuno nebitna i neuporedivo manje lepote od one oko nje,  umeša među gorostase i da ih omete u drevnim pričama.  Šuštanje i šumovi. Šaputanja i neobični zvukovi. Prvi krupni požuteli listovi ispod nogu. Žal za nekim prošlim mirom. Na samom kraju drvoreda nalazila se klupa. Ništa neobično, da na klupi  nije sedeo vremešni starac neugledne spoljašnjosti. Baš ta neuglednost je privlačila. Iako toplo, na sebi je imao kišnu kabanicu. Ispod nje se telo moglo samo nazr

Posle Š

Слика
Krivudava linija koja je značila traku po kojoj se kreću vozila je lako grlila društvo starih, nekim čudom opstalih borova. Njeno sivilo je davalo kontrast zelenim iglicama. Tu im nije bilo mesto, a opet nekako su baš tu pripadali. Uzdizali su se onako srasli sa ravnicom i svojim čupavim krošnjama su dodirivali samo nebo. Darivali su ravnicu smolom i slali miris dalekih krajeva posle svake kiše. Ljudi ih nisu primećivali među mnoštvom bagremova i lipa. Ostavljali su ih na miru. Bagremovi i lipe su nestajali pod zvukom motornih testera u kasnim noćnim satima, dok su njih odbacivali kao manje vredne. U tim samotno tužnim noćima,  su tiho  plakali svojim smolastim suzama. Čule su ih samo sove nastanjene u njihovoj sigurnosti. Posle jednog noćnog pohoda živih, uznemirilo se nebo, maličasta paučina privida se spustila  oko rasplakanih. Dobili su nove tamnije boje i čudna obličja. Stresli su se, a u njihova drvenasta tela su se uvukle duše pobegle s Nebesa u želji da još jedan put osete