Постови

Приказују се постови за децембар, 2020

Srećna Nova godina

Слика
 Poštovani prijatelji Zahvaljujem na  posetama,  čitanjima mojih zapisa, na vremenu koje ste mi posvetili. Da posedujem čarobni štapić poput vile iz bajke, izbrisala bih sve što nam je ovu godinu učinilo teškom. Nestale bi sve naše tuge. Zabrinutost bi se pretvorila u beličaste oblake koji bi se vinuli negde daleko, toliko da zaboravi put kojim je krenula. Nedostajanje koje nas sve ispunjava bi nestalo.  Ono što mogu jeste da vam poželim svega dobroga, zdravlja, vere i snage da će nam Nova godina ispuniti bar neka očekivanja. U godini tvojoj ovoj Novoj koraci da odzvanjaju ulicom dana tvojih razgovori da poteku s usana tvojih. Prijatelji te posećivali. Porodica se širila. Radosti kola vodile. Srećno!     

Treći- poslednji deo: Gde se ne meri

Слика
 GDE SE NE MERI Prolećno buđenje je počelo u tišini. Gotovo sablasnim znacima koji su obavijalu kuću.  Teško je disala.  Osećala sam to. Čoveka nije bilo. Izlazila je žena i sin. Ozbiljni i zabrinuti, nisu obraćali pažnju na mene. Ćutala sam. Počela sam cvetanje kao nikada do tada. Načičkao se beli cvet potpuno prekrivši moje grane. Nisu se videle. Beli grozdovi cvati okitili su moje drveno telo čineći od njega nestvarnu vilu darovanu proleću.  Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam čula čovekov glas:  -Odabrao sam pravu šljivu! Biće to rodna godina! Pogledaj koliko ima cvetova. Oči je upro u moje grane. Sijale su godine rada, truda,  vedri vode koje je darivao i  beskrajna  ljubav uložena u moje detinjstvo i mladost. Čovek je bio u kolicima. Nekako sam osetila da je to poslednje proleće koje vidi,  da su to poslednji cvetovi koje mu mogu podariti. Terala sam vrapce, odolevala vetrovima, svađala se  sa dosadnim čvorcima. Uspela sam da održim rod.  Plavile su se moje grane pout plavog n

Deo drugi: Zaspala sam

Слика
 Deo drugi: Zaspala sam Izašla je žena. U rukama je imala makaze za orezivanje biljaka. Ja sam biljka. Hoće li ona to mene? Brzim rezovima je skidala krupne ružine cvetove s grma  ispred kuće. Padale su na sitnu prašinu. Brzo je nastala gomilica. Ruža je plakala. Ja sam ćutala.  Onda je izašao čovek. Nosio je ašov i punu kofu vode. - Kupio si  lep i zdrav izdanak. Biće to dobra i rodna vrsta. - čula sam. Samo sam se lagano pomerila, dotaknuta njihovim dahom. Iskopali su duboku rupu. Radili su složno, smenjujući se. On je ašovio, ona zemlju izvlačila prvo krupnim svojim šakama, a zatim motikom sa dugom drškom. U rupu su sipali stajsko đubrivo i vodu. Oslobodili su me jutanog omotača. Moj koren se našao u toplom mulju.  Dobila sam dom. Dobro su me ušuškali zemljom, pored mog stabla su zaboli drveni lec kako me ne bi vetar polomio, a ni najezde komšijskih mačaka u noćnim trkama. Tekli su dani. Nizale se godine. Postajala sam starija. Volela sam prolećne pesme malih kosova koji su spas od

Deo prvi: Hoću li ikada imati slobodu?

Слика
 DEO PRVI: Hoću li ikada imati slobodu? Kada bismo imali otvorenije oči, uši, možda i dušu, za koju je utvrđeno da teži svega nekoliko grama, svašta bismo čuli , a svakako bismo bili bolji... U maloj , poprečnoj ulici stajala je, na svoji žiljevitim rukama napravljenim temeljima, kuća. Neki bi rekli da je bila mala. Bila je tačno onolika koliko je bila potrebna. Mnogo puta je pregrađivana i dograđivana, mnogo puta joj je menjan raspored prostorija. Pamtila je smenjivanje boljih i lošijih dana. Pamtila je radost i bolest.  U pomoć su joj u zimskim danima pružala stabla voća zasađena na ulici: raspričane višnje i tihe šljive.  S proleća  su je ukrašavali bezbrojni beli cvetovi, a s jeseni  bi u nju kroz otvorene prozore dopirao miris šljiva, a još kasnije bi iz nje izbijao miris kuvanja pekmeza, onog tamnoljubičastog sa što manje šećera, da bi se što bolje očuvao ukus plave šljive. Plavilo bi se nebo oko kuće, plavile se grane, plavio krov, plavili bi se prsti i dlanovi u

Kuda odlaze...

Слика
Šta ostaje posle poraza ? Pobeda? Posle izgubljenih i dobijenih  ideala?  Posle razbojništva? Pravde? Šta ostaje posle izrečenih pitanja? Dobijenih odgovora ? Šta ostaje posle udaha? Izdaha?   Kuda putuju sećanja?  Gde se skrivaju lepe reči? Kuda nestaju usamljene duše?  Kako se u magli pronalazi svetlo? Kada posle pada dolazi uspon? Kuda vode izgubljeni putevi? Šumske staze? Kroz koje mračne ulice putuju misli? Kuda odlaze pesme zaboravljenih pesnika?   Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?

Tragam

Слика
Kroz kratak dan provlače se nevidi obučeni u gorke reči.   Ponekad skriveni  na tajnom zadatku uvijenom u neraspletivu mrežu. Ponekad jasni,  obavijeni lošom glumom.   Otvoreno gledaju prolaznika u oči bez treptaja i sjaja dalekih sunaca.   Ostajem prolaznik u neprolazu nevida nedovršenih poslova  neispunjenih želja neobavljenih htenja. Tragam. Ilustracija : Jerusalimski park  fotografija Dragan Đukanović

Mreža mesečine i zvezdanog praha

Слика
 U aveniji napuštenih kuća u panonskom selu nekako su se icticale tri. Možda zbog toga što su bile starije, više znale, brojale ili ko zna zbog čega..  Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost. Kuća obojena zelenom,  koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo.  Njeni zidovi su  se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem. Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebn

Ćutanje

Слика
Prostor s leve strane ćuprije je tražio hladovinu u dugim letnjim popodnevima i produženim toplim večerima. S desne strane je davno posađen orah.  Teško je rastao, stablo mu se opiralo velikoj toploti, pa je više obitavao  nego rastao. Davao je i plodove. Sitne, ali tankih ljuski koje su se lako skidale. Darovao ih je svima koji su tuda prolazili. Na svojim vrhovima je uvek zadržavao nekoliko plodova uvijenih u neraspukle suve i  gorke omote, koji su prizivali vrane  u  vremenu kada na ulici nije bilo ljudi.   Potajno je priželjkivao klupu pored svog stabla. Tek bi ponekad čuo razgovor prolaznika koji bi govorili sami sa sobom ili bi na uhu držali neku spravicu, pa pričali u nju. Događalo se i da komšinice posle popijene kafe razmene još koju reč ispod njegove krošnje. Ipak, bio je usamljen. Odjednom, mesto s leve strane se napunilo. Tu je posađen sibirski brest, samo zato što brzo raste i što daje mnogo hladovine.  Zaista.  Brest je rastao trostrukom orahovom brzinom. Ono što je on po

Priče satkane od 357 reči

Слика
 S početka decembra dok se nad uspavanim njivama vetar severac lagano budi, a preko neba preleću jata ždralova i divljih gusaka samo njima znanim stazama,  do mene je stigla zbirka priča ,,Kratke priče  357- Priče satkane od 357 reči" . 357 reči moćnih poput broja koji nose  utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča".  Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem.  Želela bih da se zahvalim organizatoru -  Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke.    Priča:  Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. On