Šta oni znaju? Ništa!

E jesu ovi Ljudi!!!!
Da im se samo čuditi možeš!
Ne vide ništa, ne čuju ništa. Ne prepoznaju ono što im leti ispred nosa od svoje zanesenosti bezvrednim stvarima!
Idem ja tako, saveznici su sa mnom: blagi jesenji vetar namirisan žutim mirisom suvoga lišća,  topli zrak još uvek neposustale toplote naše zvezde, zaboravljeno pero laste otišle na dalek put.  Ljudi to ne vide. Ne mare. Ne vide otvorenih očiju.
Obojena sam lakom dobijenim od Nevidljivog čoveka. Ofarbala sam i svoju metlu. Vide se samo  žuti listovi i  njihovo blago  vijuganje kroz jedva vidljive  tragove u blagosti ranojesenjeg popodneva.
U kosu sam uplela suvo lišće starog oraha. Šuška i greje, krza se pri svakom mom koraku i miriše gorčinom tuge za zelenim. Ljudi kažu da je otrovno, ali šta oni znaju?
Ništa!
U duge uvijene nokte sam zabola poslednje bodlje kasno rascvetane ruže koju sam u svom letu pomerila, ne bih li opomenula ženu  da je ubere i njome zamiriše poslednje dane miholjskog leta, ali šta ona zna?
Ništa! Samo se nezainteresovano okrenula utonuvši u svoje misli.
Ne vidi  ona dalje od mreže na prozoru koja nije ni blizu mojoj mreži kojom hvatam izgubljene duše i zalutale slepe mišteve stare kradljivce propuštenih snova.
Spremna sam da proletim i donesem strah kojim se besprekorno služim u svojim igrama. Samo se  igram u svojoj večnosti. Kažu da ne postojim! Šta oni znaju?
Ništa! Spaljivali su me bezbroj puta, stavljali na stubove strama, vezivali konopcima ili me bacali u ledenu vodu januarskih reka. Nisu me uništili. Više mi smeta neverovanje da postojim.
E pa postojim.
Imam slobodu. Letim kroz prve jutarnje magle, dosežem svojim letom vrhove planina i dubine ravničarskih reka, dodirujem krajeve velova zaljubljenih devojaka, darujem dobro, darujem loše, brišem tragove ustajalog vazduha učmalih podruma i igram se sa malim tavanskim paukovima u noćima bez sna za ljude. Plašim ih šuškanjem , škripim i zvijam kroz puste hodnike starih zamkova ili malih kuća. Potpuno mi je svejedno. U svemu vidim lepotu trenutka. Hvatam ga i stežem svojim dlanovima.
Umem da budem pakosna, podmetnem nogu lepotici u visokim štiklama, smejem se kad se ona zanese,  a štikle se iskrive. Dodirne me njen strah, pa podmetnem ruku da joj ublažim pad. Ne zna ona ništa. Misli splela se.
Mogla bih nizati svoje dobrote, ali nemam  vremena.
Moram da budem zla, da se poigram s ovima što su se obukli u čudne haljine, pa misle da liče na mene.
Ali šta oni znaju?
 Ništa.

Јесен

На западу је сунце ниско додиривало посустале крошње дрвећа. Тонуло је на заслужени одмор, уморно од дугих летњих дана. На жицама обојеним вечерњим зраком, још увек топлим, скупиле су се мале црне птице. У мајици полудугих рукава је кроз полузатворене очи слику прве јесени посматрала жена. Можда је то био тренутак, јасности протеклих деценија њеног живота, можда ново сазнање да се налазила на прекретници који је значио јесен.

На својим леђима је носила крст. Видљив само њој. Окајавала је грехове док је ходала светим тлом Свете земље. Упијала је и понела много духовности са собом, захваљивала се за милост којом је даривана. Он је казивао много, причао, дошаптавао се с данима и размахивао кроз њену прошлост. 

Даривао за будућност.

Посматрала је скупљање летачица спремних да се упусте у сеобу уткану у њихове душе. Враћали су се кући. Сетила се свога враћања дана који није слутио јесен, већ је  мало, тајним путевима отварао врата с немиром промене.

Први наговштај  је било мућење погледа.  Некако је бледео, губио се у ранојутарњој магли, и спрезао  с непознатим силама које су потпуно биле ван њене контроле. Није се обазирала на упозорења тачкастих јата чворака у ниском лету.  Придруживала им се. Није марила за страх и незнање младих срна изгубљених у овршеним њивама. Пуштала их је да хватају  мирисе кукуруза, касног босиљка и благог дима барута донешеног на крилим ветра. Дизала у сивило неба и отворениих дланова  хватала речи преношене  вековима. Постајала је пријатељ јатима ласта у бришућем лету изнад мирне воде опустелог малог језера. Скупљала је снагу да их испрати  и обећавала им да ће их сачекати следеће године.

Волела је шушкав плес опалог лишћа и голицање прашине у грлу. Благо би се насмејала и пуптала да ветар разнесе  безброј жутила до комшијских кућа. Тајно је пратила трагове ситних сивих мишева до мрачних домова. Све је слагала на полицу старинског ормана између жутих убраних дуња.

Осмехом је додирнула облак. 

Румено се прострло преко вечерњег плаветнила неба најављујући нове дане у њеном сокаку. Спремно их је прихватила.

С радошћу ће дочекати јесен.

Будим се

Будим се

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене,

Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине.

По ко зна који пут ми је молитва на уснама.

Налазим се у мраку без осећаја,

Нестали су херувими и виле,

Нестао је Бели Анђео Милешевски ,

Хватам изгубљене нити.

Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола.

Гледам, владика Његош се смеши.

Додирујем својим болом Цетињски манастир.

Летим ношена прозирним анђеоским крилима,

Можда ми их је дао Арханђел Гаврило?

Анђео сам у своме болу,

Прихватам бол Распећа Христовог.

На Голготи сам, плачем без гласа,

Са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска.

Испред Студенице сам.

Монах ме бледом руком дарује милошћу својом

Даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве,

Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан.

Лете искрице до моје Војводине. Ту су Крушедол и Раваница,

Tу је Јазак, Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала.

Летим, херувими са заветног ковчега ме носе,

Деле мој бол.

У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон,

Срећна сам у своме болу, у своме поновном тоњењу у сан.

Будим се.

Захвалана сам: Оче наш који си...

Putopis Budimpešta

•  I teče Dunav...

Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom

bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja.

Na obali Dunava

Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana provedenih na njegovim obalama, a ipak ne doživljavam ponavljanje. Opet i opet će svežina mladosti trenutka preplaviti ovaj divan grad.

Da mi je svile...

Danas vidim smeh i razdragane turiste u potrazi za dahom prošlosti i potrebom da se lepote Budimpešte ponesu sa sobom i da negde u dubini duše budu suvenir koji nikada neće izbledeti.
Lako koračamo pločnicima glavne ulice. Brojni su prolaznici i prelepi raznobojni izlozi koji krase stare zgrade  uredno održavanih fasada. Oko nas se čuju razgovori obojeni svim jezicima sveta.
Naravno čujemo i srpski. Pozdravljam se kao sa najmilijima i pitam ih koliko dugo čekaju na vožnju gondolom koja se uz lako brujenje penje na brdo. Red je poduži,  a vreme koje imamo pred sobom prekratko. Ostavićemo vožnju za neki drugi put.
Koraci nas nose dalje do Ribarske tvrđave i crkve skrivene iza njenih zidina. Usponi se nižu, oduzima mi se dragoceni dah. Predah je toliki da krajičkom oka hvatam lepotu Dunava iz posebnog ugla. Nebo i oblaci sjedinjeni i izmešani sa odsjajem parlamenta u večnoj vodi evropske reke.
Dušom mi lete note Mađarske rapsodije, reči Zilahija, prolazimo pored ulice Janoša Hunjadija. Svi ujedinjeni u jednom, u lepoti dunavskog grada postavljeni da podsećaju  mnoštvo na bogatu mađarsku istoriju.
Dok prelazimo preko Sečenjijevog lančanog mosta koji spaja Budim i Peštu, gledamo u brodove koji plove, muzika se čuje i žagorom ispunjen razgovor. Rivali spojeni u jedno, podeljeni samo vodama Dunava.

Kameni lav

Kao čuvari nas posmatraju veliki kameni lavovi. Preko mosta  se može i peške pored gradskog prevoza i  automobila.  Pored nas proleću brojni trotineti koji imaju strujne motore. Bešumni su i na sebi nose nasmejane turiste. Kada se istroši akumulator trotinet biva naslonjen na ogradu mosta u čekanju da ga neko pokupi i napuni životnom energijom. Niko ih ne dira. Tu je mnoštvo segveja i strujnih turističkih autobusa spremnih da ugoste posetioce panoramskim razgledanjem grada.
To ćemo ostaviti za neki drugi put. Sada se oslanjamo na sopstvene noge i vreme koje je pred nama.
Sve mami. Kafići, crkve, muzeji. Neuhvatljivi i tajanstveni lebde u vazduhu. Dajemo obećanja.
Umorni pijemo kafu i gledamo najveće blago Mađarske: ljude. Sede udubljeni u svoje razgovore, poneko okrzne Dunav pogledom čežnje, poneko se čudi žurbi turista, a neko samo nemo posmatra život oko sebe dopuštajući sopstvenim mislima dunavske širine.
Prohladno veče nas opominje. Vreme je proletelo, mora se dalje.

Na tvrđavi

Na Ribarskoj tvrđavi.

Mali Princ na svim jezicima znači isto.

Fotografija Dragan Đukanović

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.
Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.

Tajna reku pripoveda

 Moja priča  se našla u zborniku

 

 

Rezultati konkursa

Tajnu reka pripoveda – rezultati konkursa

spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda:
Ivana Zajić, Tijana Našpalić, Ivan Petrović, Nikola Đurđevac, Zoran Ilić. Svetislav Janić. Zorka Čordašević
Tanja Đurđević, Biljana Kitić Čakar. Luka Đorđević
Irina Stanković. Milica Janković. Amina Hrnčić
Slavko Mali. Duško R. Nedović. Tamara Lujak
Neda Kozomara, Nebojša Janković
Ivor Popović, Milan Lj. Obrenović
Dragan Pop Dragan, Olivera Šestakov
Radmila Vojinović. Aida Orahovac Kuč
Lazo Pavić. Nešo Popović
Nikolina Minić, Sergej Lakić
Zorana Gavrilović, Snežana Šolkotović
Marijana Jovanović, Jovan Nedeljković
Goran Vitić, Kemal Ljevaković, Amer Softić
Melanija Bojanović, Igor Divković, Marina Radojević
Jelena Nikolić, Božidar Pešev, Lela Marković
Ilhan Mulalić, Tomislav Krsmanović
Ana Pavlović Stojićević, Sanela Stovrag
Jovana Aleksić, Aleksandra Mišić
Ljiljana Lukić, Dragan Marković
Miloje Veljović, Lazar Vučićević
Uroš Papeš
Snežana Marko Musinov
Sonja Temunović
Vladislav Vlahović
Dragan Savić
Katarina Knežević
Danijela Milinković
Dijana Zrnić
Milica Grdinić
Milena Ćirković
Tanja Ajtić
Una Fuštar
Ljiljana Terentić
Milan Drašković
Kristina Kikoš
Vesna Đukanović
Miloš Marjanović
Ana Jugo
Slavica D. Damnjanović Saša
Aleksandar V. Pavlović
Jelena Kalanj
Nadica Karakoleva
Maja Pešić
Dragica Draga Grbić
Sonja Pendić
Vanja Čukanović
Jovana Stevanović
Teodora Šiklošić
Budimir Rakić

Zbornik- "Garavi sokak" 2019.

S radošću primih paket.
S osmehom prepoznah
Banatski sokak komšiluka mog.
Videh draga lica
I reči pune pažnje.
Zablista u oku suza
I knjiga na polici drage peijateljice.
Zasvetli njena molba u mom grlu.


Veoma me je obradovala vest da se moja pesma "Orah" našla u ovogodišnjem zborniku pesama ,,Garavi sokak"  koji s velikom pažnjom organizuje Zlatomir Borovnica predsedniik Književnog kluba "Miroslav Mika Antić " iz Inđije.

Raduje me da se putem reči mogu družiti sa autorima čije su pesme objavljenje u Zborniku. Hvala !