Slike na svili

E jesu ovi Ljudi!!!! Da im se samo čuditi možeš! Ne vide ništa, ne čuju ništa. Ne prepoznaju ono što im leti ispred nosa od svoje zanesenosti bezvrednim stvarima! Idem ja tako, saveznici su sa mnom: blagi jesenji vetar namirisan žutim mirisom suvoga lišća,  topli zrak još uvek neposustale toplote naše zvezde, zaboravljeno pero laste otišle na dalek put.  Ljudi to ne vide. Ne mare. Ne vide otvorenih očiju. Obojena sam lakom dobijenim od Nevidljivog čoveka. Ofarbala sam i svoju metlu. Vide se samo  žuti listovi i  njihovo blago  vijuganje kroz jedva vidljive  tragove u blagosti ranojesenjeg popodneva. U kosu sam uplela suvo lišće starog oraha. Šuška i greje, krza se pri svakom mom koraku i miriše gorčinom tuge za zelenim. Ljudi kažu da je otrovno, ali šta oni znaju? Ništa! U duge uvijene nokte sam zabola poslednje bodlje kasno rascvetane ruže koju sam u svom letu pomerila, ne bih li opomenula ženu  da je ubere i njome zamiriše poslednje dane miholjskog leta, ali šta ona zna? Niš

На западу је сунце ниско додиривало посустале крошње дрвећа. Тонуло је на заслужени одмор, уморно од дугих летњих дана. На жицама обојеним вечерњим зраком, још увек топлим, скупиле су се мале црне птице. У мајици полудугих рукава је кроз полузатворене очи слику прве јесени посматрала жена. Можда је то био тренутак, јасности протеклих деценија њеног живота, можда ново сазнање да се налазила на прекретници који је значио јесен. На својим леђима је носила крст. Видљив само њој. Окајавала је грехове док је ходала светим тлом Свете земље. Упијала је и понела много духовности са собом, захваљивала се за милост којом је даривана. Он је казивао много, причао, дошаптавао се с данима и размахивао кроз њену прошлост.  Даривао за будућност. Посматрала је скупљање летачица спремних да се упусте у сеобу уткану у њихове душе. Враћали су се кући. Сетила се свога враћања дана који није слутио јесен, већ је  мало, тајним путевима отварао врата с немиром промене. Први наго

Будим се Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене, Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине. По ко зна који пут ми је молитва на уснама. Налазим се у мраку без осећаја, Нестали су херувими и виле, Нестао је Бели Анђео Милешевски , Хватам изгубљене нити. Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола. Гледам, владика Његош се смеши. Додирујем својим болом Цетињски манастир. Летим ношена прозирним анђеоским крилима, Можда ми их је дао Арханђел Гаврило? Анђео сам у своме болу, Прихватам бол Распећа Христовог. На Голготи сам, плачем без гласа, Са Маријом сам, Мајком над мајкама. Мајка сам. Мајко опрости. Носе ме крила херувимска. Испред Студенице сам. Монах ме бледом руком дарује милошћу својом Даје ми снаге да издржим. Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила. Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве, Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима

 I teče Dunav... Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja. Na obali Dunava Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana prove

Tiho ću Oko svoga tela Isplesti neprobojnu mrežu Dana, noći, propuštenih prilika I uhvaćenih snova. Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana. Konopac će biti dug. Nosiće sve radosti i tuge Jesenje i prolećne magle Zalaske Sunca i nestanke belih Paperjastih oblaka. Sasvim neprimetno Ispred oka posmatrača nastaće čitav Svet satkan od svetlosti dana I neprospavanih noći. Utihnuće zloba Nestaće žamor praznih reči Zastaće užurbani korak. Mreža će se okititi Sjajnim novogodišnjim svetlom Božićnim kolačima i Vaskršnjim bojama. Biće stvorena da traje.

 Moja priča Tri četvrtka se našla u zborniku "Tajnu reka pripoveda"     Rezultati konkursa Tajnu reka pripoveda – rezultati konkursa spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda: Ivana Zajić, Tijana Našpalić, Ivan Petrović, Nikola Đurđevac, Zoran Ilić. Svetislav Janić. Zorka Čordašević Tanja Đurđević, Biljana Kitić Čakar. Luka Đorđević Irina Stanković. Milica Janković. Amina Hrnčić Slavko Mali. Duško R. Nedović. Tamara Lujak Neda Kozomara, Nebojša Janković Ivor Popović, Milan Lj. Obrenović Dragan Pop Dragan, Olivera Šestakov Radmila Vojinović. Aida Orahovac Kuč Lazo Pavić. Nešo Popović Nikolina Minić, Sergej Lakić Zorana Gavrilović, Snežana Šolkotović Marijana Jovanović, Jovan Nedeljković Goran Vitić, Kemal Ljevaković, Amer Softić Melanija Bojanović, Igor Divković, Marina Radojević Jelena Nikolić, Božidar Pešev, Lela Marković Ilhan Mu

S radošću primih paket. S osmehom prepoznah Banatski sokak komšiluka mog. Videh draga lica I reči pune pažnje. Zablista u oku suza I knjiga na polici drage peijateljice. Zasvetli njena molba u mom grlu. Veoma me je obradovala vest da se moja pesma "Orah" našla u ovogodišnjem zborniku pesama ,,Garavi sokak"  koji s velikom pažnjom organizuje Zlatomir Borovnica predsedniik Književnog kluba "Miroslav Mika Antić " iz Inđije. Raduje me da se putem reči mogu družiti sa autorima čije su pesme objavljenje u Zborniku. Hvala !