среда, 25. мај 2022.

U ritmu dijalekta 2022.

 Ovih dana lepe vesti stižu iz Leskovca. Naime , Kulturni centar Leskovac je
prošle godine započeo projekat ,,U ritmu dijalekta", koji okuplja pesnike koji imaju potrebu da se izraze na dijalektu svog govornog područja. Ni ovog puta nisam odolela. Moja pesma Večera će se naći  i u ovogodišnjem Zborniku ,,U ritmu dijalekta 2022. 

uritmudijalekta@lkc.org.rs

пон 23. мај 13:29 (пре 2 дана)



Поштована,
Ваша песма је ушла у шири избор песама на Конкурсу "У ритму дијалекта".
Песма ће бити објављена у зборнику који ће бити издат наредне године.
Срдачан поздрав!
Зорана Јовановић
Лесковачки културни центар

 VEČERA

Priko mene prišlo mnogo leta

i mlogo vetrovi naleta

al ko onomad nikad nisam prošo

nisam znao ni di sam pošo, ni di sam došo

u kafanu ja sam išo

bratiju čašćavo, nikog nisam slušo

kad creva zakrčidu, mrklo doba

pravo vreme da se rana proba

dal je  ručak il večera pito nisam

sa šporet šepru skino sam

meso tvrdo , gorka čorba

srči, srči, sve u šest

rakija mi pomutila svest

vičem: Maro di si ti

pa ti  ne znaš kuvati

s kim sam glavu vezo

bolje da sam čvor za nogu zavezo

da sam pao, nogu slomijo

da te za brak  nisam molijo.

Ćuti Mara snove sanja

ne čuje moja zapomaganja

di ću , kud ću, moram jesti

dok imadem malo svesti .

Šta sam pojo, pojo

al, oćeš ko derište i joj-jo

podrigivo, vodu sanjo i pustinju neku

pa sve odam po jendeku

vode nema, sučedu se drva suva

iskačedu iza dina kao neka slana svinjska uva.

Kad se s prvi petli Mara diže

s krila laki do smederevca stiže

da narani pijetrenke

doletidu do mog mozga ko kletve:

,,Šta si pojo kad je tu

puna šepra na šporetu?

Ti si pojo, ti si pojo

pomiju si masnu pojo

opiraču onu ronđu, što mašću s šepre skida.

Srce mi se od smija kida,

pa sad u birc idi koji

nek se smijedu pajtaši tvoji! "

Bolestan sam tri dana bijo

nisam se opirači smijo

bolo me je stomak ceo

i bio sam skroz neveso.

Šetadu se pijetrenke

gledidu me ko frajle neke.

Ćutim, ćutim, vadim fleke. 

Književni klub Glubočica- Nokti

 Zahvaljujem žiriju i članovima KK Glubočica- Leskovac  na oraganizaciji Zbornika
Legende moga kraja i prijemu moje kratke priče -  Nokti. 

 Pozdravi Borkici  MIlovanović!

Književni klub Glubočica

пон 16. мај 13:35 (пре 9 дана)



Poštovana,

Obaveštavam Vas da će Vaš tekst biti objavljen u zborniku Glubočica između obala - Legende mog kraja.
Očekujemo štampanje zbornika do kraja godine.
Po štampanju ćete dobiti svoj besplatni primerak. 
Bićemo u kontaktu oko detalja.


Srdčani pozdravi od Borkice MIlovanović!
 
 
Priča će biti objavljena na ćirilici. 
 
NOKTI 
 - Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna
druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja!
Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.
 Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njihovim vrhovima.
- Sad ću ja! Još da pozovem Danicu, pa da se nađemo... Šta je ovo! Pa, nisam mnogo ni pričala... tek koju reč...ovaj telefon ništa ne valja, ima da kupim nov! Nema ni dva meseca, a on  tako! Sad ću ga baciti , tako da će odzvoniti i na ovom betonu dočekati svoj kraj. Uh!
Put ju je vodio pored groblja. Ono je u svojoj tišini čučalo s one strane šumice. Nekada je šumicu činio bagremik visokih stabala u čijim su se krošnjama sove ušare gnezdile i svojim noćnim hukom najavljivale lov i nove stanovnike groblja.  Sove su ostale, ali bagremova stabla su nasledili sibirski brzorastući brestovi  bogatih, zelenih krošnji koje su svojom stasitošću dodirivale mesec uvek spreman  da joj osvetli put.
Zanesena u svom dobrom raspoloženju i sreći zbog uspešne nadogradnje noktiju, nije obraćala pažnju na nedostatak blistavog Zemljinog saputnika. Utisak potpune sreće je narušavala prazna baterija mobilnog telefona. U svom letu nije primetila tišinu i nedostatak sovinog huka. Hodala je visoko podignute glave  ne mareći za jato slepih miševa stvorenih niotkuda i lako raštrkanih po noćnom nebu. Kako su se u letu rzailazili tako su se i sastajali  bez dodirivanja i udara tela u telo. Jednostavnost njihovog leta bi svakome obuzela dah i izazivala strahopoštovanje, dok za nju nisu predstavljali ništa. U odavanju počasti  i divljenju  svojim noktima nije primećivala ništa.

- Dobro veče.

Neobično obojen glas je dotakao njen sluh. Trgla se.  Ispred  je se nalazila ženska osoba. Potpuno neobična: visoka, mršava, raščupana i  nedoterana. Što je za nu bilo nezamislivo. Kada bi ujutro izlazila da kupi kiflu za doručak bila je potpuno sređena. U svom zanosu umalo je nije upitala kako uspeva da održi tako vitku liniju. Zadržala je dah neizgovorene reči na usnama. Preplavio ju je strah. Ako je nekada čitala nešto o takvim bićima, ni u najslobodnijim snovima nije mogla sanjati da će se sresti oči u oči.  Žena je u ruci držala knjigu. Iz nje su virili  računi koje je ona sama napravila u poslednjih mesec dana: za cipele. šminku, haljinu prekrivenu perjem, veštačke trepavice i naravno nokte.
- Gde li ih je skupila?
Duga neočešljana kosa joj je pokrivala lice. Samo joj je  crno oko blesnulo kada bi je pogledala.
Osetila je veliko olakšanje kada im je u susret dolazio sredovečni čovek. Pokušala je da se osmehne, ali osmeha nije bilo. Očima je pokazivala na ženu , a ovaj je prošao zanesen nekim svojim mislima, nije primetio ni nju, a kamoli  spodobu.
- Šta gledaš? Misliš možeš mi pobeći? Ne može to niko, pa ni ti moja lepotice. Ne vidi me on!  Vidiš me ti koja si rođena u subotu. Nije ti majka kazala da se čuvaš mene? Da ću te naći ? Da ne možeš pobeći! Moraš mi dati ono što mi treba!
Prikaza se talasala, menjala  lelujajući se u tami noći i senci visokih brestova. Haljine su joj se motale oko koščatih nogu. Ličila je više na probuđenu uspavanu lepoticu uvijenu u sopstveni pokrov isprljan sivilom zemlje i dugim boravkom u mraku, nego na živu osobu.
S usana joj se oteo krik. Vrisak se razlegao pustom ulicom. Spodoba je pružila ruke prema njoj. Prsti nisu imali nokte!
- Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj mi.....
Zadrhtale su grane, slepi miševi su se još jednom podigli na let. Sove su huknule.
- Možda su najavljuju moju smrt?
Strah je bivao sve veći.  Ništa i niko je nije mogao zadržati. Odjednom je poletela, štikle su zakrckale. Čupala ih je iz ispucalog asfalta.
Posrtala je. U klecanju kolena i suza koje su nekontrolisano potekle razmazujući debeo sloj maskare čuli su se jecaji i ridanje. Žena iza nje je počela da se smeje!
- Jesi li ti ja, a ja ti? Hi, hi....
Zvonio je smeh kroz brestovik i dalekih krstova.
Ona je u pokušaju trčanja pala. Nokat na levoj ruci je otpao. Da bi se bolje oduprla sili zemljine teže i brže poskočila u želji da potrči zarila je nokte u travu pored trotoara. Na njoj je ostao sledeći nedovoljno zalepljeni, pa još jedan i još jedan.
-Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj...
Trčala je što je brže mogla. Brže nego na onoj trci visokih štikli. Gledala je samo obrise kuće koja joj se sve više približavala. Svom snagom je zalupala na vrata! U kuću je uletela oznojana, uplašena  i izbezumljena. Strah ju je obuzeo toliko da je jedva dolazila do daha.
- Šta ti se desilo? Zašto nisi zvala? Da li ti je neko naudio?
-Čuma! Čuma! Telefon...baterija...nooookti!!!!!
 

субота, 21. мај 2022.

Словословље: Весна Ђукановић: Сионска гора

Словословље: Весна Ђукановић: Сионска гора:       Mt. Zion, a view from Abu Tor  Смештен на Блиском истоку у обећаној земљи Јерусалим је одувек привлачио многе који су у њему тражили д...

Putopis: Dolina Kraljeva

Teče Nil.

Posle kratkotrajne plovidbe  stižemo na njegovu  Zapadnu obalu. Plavi se danas
kao nekada, a njegove vode u svojim dubinama kriju tajne. 

Dugo vremena je planirano ovo putovanje,  pokušavala sam da se pripremim i bezbroj puta zamišljala sebe kako se nalazim u Dolini kraljeva kako koračam stopama faraonskim , graditeljskim  pokloničkim, avanturističkim. 

Ono što me je sačekalo je bilo nestvarno u  svakom pogledu. Surovost prostora na kome su sahranjivani faraoni i visoki državnici Egipta Novog kraljevstva zaslepljuje i ne samo to, u ovoj prirodnoj sauni je nešto što nikada nisam osetila niti doživela. Neopisiva vrelina i sparina. Ovde nikada kiša ne pada.

Dolina kraljeva

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Zamislite Sunce  u punom zenitu, kamen ispod nogu vreo , kamen okolo vreo,

,,Silazak"

,,Stepenište"

Detalj grobnice



toplota se emituje odasvud. Greje sa svih strana. Prosto se čini kako telo u svakom trenutku isparava. Verujte i pored šešira toplota je bila nepodnošljiva. Diše se i kroz nos i otvorena usta. Mnogo puta sam se zalivala vodom tako da mi je košulja bila vlažna(ali je osećaj bio dobar), mada je olakšanje bilo kratkotrajano. Zaista moraju se poštovati uputstva : laka zatvorena  obuća, šešir  naočare za sunce i voda, mnogo vode. 

Mislim da je mnogo gore bilo onima u papučama i sandalama.

Merenptahova grobnica

Komples sadrži glavnu zgradu, dobro klimatizovanu ,u čijoj se sredini nalazi velika maketa Doline kraljeva sa otkrivenim grobnicama (smatra se da ima i  neotkrivenih) njih šezdeset tri. Na izlazu  čekaju mali otvoreni strujni mini- busevi koji  nas odvoze do  nekropole. Grobnice su obeležene imenima vlasnika i rednim brojevima. 

Merenptahova grobnica je jedna od onih koju smo posetili. 

Ako je u Luksoru, koji je na levoj , istočnoj obali Nila, bilo trideset devet stepeni u dolini Kraljeva je bilo četrdeset pet, bez daška vetra. Disali smo suv, vreo vazduh. Unutra u grobnici je bilo oko trideset, što je za razliku od spoljašnje temperature bilo ponošljivo, ali uz veliku količinu vlage. 

Detalj grobnice RamzesaIX

Skarabej

Ramzes IX i Horus

 

Zbog visokih temperatura vodičima nije dozvoljen ulazak u grobnice, ali i zbog vlage koja oštećuje predivno oslikane zidove. U Merennptahovoj grobnici je kanal koji vodi do sarkofaga dug oko sto šezdeset metara. Silazak ide nekako uprkos velikoj strmini,  zato je izlazak neuporedivo teži i zahteva, bar što se mene tiče nekoliko zastoja da dođem do vazduha. Ipak srećna sam što imam priliku da posetim večna prebivališta faraona. 

Merenptah je trinaesti sin Ramzesa drugog, koji se dobro načekao da dođe na presto(posle šezdesete godine života). Grobnica je veličanstvena, zidovi su ispisani uklesanim  hijeroglifima, a  oni prikazuju i slave dela vlasnika. 

Tu  su slike živih boja faraona i njegovih sledbenika. Tu su bogovi koji olakšavaju faraonov put u večni život. Da bi ga dobio, faraonovo srce treba da bude lakše od pera. Zbog toga sa sobom nosi i Knjigu mrtvih koju daje lično faraon bogovima. Lik faraona u rukama drži Ank sveti krst života. Tu je i skarabej čuvar faraonovog srca. Faraonova mumija je imala samo srce, tako je duh pronalazio svoje telo. Svi ostali organi su uklanjani. 

Grobnice su prazne, sarkofazi u muzejima širom sveta, a ukrasni predmeti koji su trebali da služe faraonu u zagrobnom životu su davno opljačkani.  

Sledi i poseta grobnici Ramzesa IX, ona je manja, ako mogu reći plića, ali ne i manje zahtevna što se tiče utrošene energije, Zadivljuju me tavanice lapis lazure sa blistavim sjajnim zvezdama u koje je gledalo uspavano lice faraonove mumije. 

 





 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zidovi su ispisani kartušima, hijeroglifima, slikama koje pokazuju graditeljske posduhvate Ramzesa IX.

Jedva dolazim do daha od vreline vazduha. Predah pronalazim u hladovini drvene nastrešnice. Sedam na kamen. Bukvalno- vreo je, ali bar sunce ne prži. Skupljam snagu za dalje. 

,,Otvorena vožnja" 


Dođosmo do daha

 

 

 

 

 

 

 

Ne odolevam ni Tutankamonovoj grobnici. Tužna je. Prazna. 

 U njoj je Tutankamonova mumija oslobođena svih simbola moći koje je imao.  Grobnica je slučajno otkrivena 1922. godine, otkrio ju je Hauard Karter. Ono što se manje zna jeste da je Tutankamon imao veoma nesrećan život. Kao dečak je došao na vlast.  Venčao sa svojom sestrom opet zbog vlasti. Deca su se rađala bolesna i umirala. Njihove mumije su u muzeju u Kairu. Voleo je konje, kočije, lov. Jednom prilikom dok je vozio kočije pao je i povredio nogu. Umro je od trovanja krvi. Na brzinu je sahranjen u tuđoj grobnici. Čak je i proces mumifikacije tekao brže nego inače. Njhegov glavni savetnik je preuzeo vlast i ženu, na brzinu ga sahranio i izbrisao iz istorije sve do nekoliko milenijuma kasnije. 

Kada je Kartetr otvorio sarkofage, poslednji je bio nagoreo kao i mumija. Naime zbog brzine mumifikacije laneno ulje koje se koristilo nije dovoljno dobro osušeno, te je došlo do samozapaljivanja. Sreća je da je u sarkofagu bilo malo kiseonika. Bogatstvo iz njegove grobnice je nemerljivo. 


Jedan od Tutankamonovih sarkofaga

 

Na pitanje: ,,Šta vidiš ?" Karter je odgovorio ,,Predivne stvari!"

Tutankamonove  Kanopske vaze

 
Tutankamonov,,čuvar"

Anubis iz Tutove grobnice


Grobnica odiše velikom tugom. Ostao je sam,   u skromnoj tuđoj grobnici bez ,,divnih stvari"  koje su mu olakšavale  večni život. Sebična sam: lepo ih je bilo gledati u Nacionalnom  muzeju Egipta.

A putnik mora dalje. 






























среда, 18. мај 2022.

Vrata

U smiraju dana uz pesmu 

majskog vetra

otvaram vrata na domu.


Primam namernike

prolaznike, braću i sestre

mojih dana saputnike.


Tražim samo pogled snen

reči u miru izgovorene

vetrov nemir odnesen.

недеља, 15. мај 2022.

821. Iskrica- Put putujem

821 Пут путуjем

Искрице

Пут путујем
Прошло и садашње штујем
Будућност умујем
     Весни Ђукановић

Весна Ђукановић
Фотографија: Драган Ђукановић


Другие произведения автора Веселинка Стойкович

 ХВАЛА!

 

 

Putopis.- Luksor- Karnak

Prvi pilon
Sledi još jedan izlet, ovoga puta  na jug Egipta.  U najveći od svih hramova, tokom pet hiljada godina svog postojanja- u Karnak. 
Put vodi kroz pustinju. Suva, jalova, sa tek po kojom naznakom života. 
Onda slike postaju drugačije. 
S približavanjem Nilu slike se menjaju. 
Na neki čudan, volšeban naćin , se vraćam u prošlost, u vreme velikih faraona, i svakako, ako ne najvećem, ono najstarijem po godinama života i   po vladarskom stažu, velikom Ramzesu II.

Pre nego što putnik ugleda Nil, ugleda njegove vode kako se ulivaju u mnoštvo kanala koji navodnjavaju plodno tlo njegovih dolina. Način obrade zemlje je potpuno isti kao u drevnoj prošlosti. 

Na neki način, seljak je zarobljen u prošlosti, većina radova se obavlja ručno. Jedino što se ponegde mogu videti motorne pumpe za navodnjavanje. 

Siva traka puta vodi kroz brojna sela u dolini Nila. Kuće su skromnije nego one na severu.Ljudi još skromniji. Sivu traku puta ukrašavaju brda lubenica tamnozelenih kora. Nevelike su i brojne, poređane  u piramide  čekaju kupce. Njive su zelene, uredno obrađene. Vide se polja šećerne trske. Ponegde tek posečene, a ponegde u punom zamahu svoga rasta. 

Rano je jutro, radi se na njivama.One donose nekoliko žetvi godišnje. Tu su i neizostavni magarci u svom svakodnevnom poslu. Još jedna suprotnost: klimatizovan autobus marke Mercedes i magarac. Deli ih kanal ispunjen vodom Nila. 

Nil kao biće, darodavac i odvajalac, moćan, opominjujuće tih, nestvarno plav kao nebo iznad njega.

 

Kroz pustinju
      


 

Kanal

Sfinga sa ljudskom glavom

Grad Luksor je najveći grad Južnog Egipta. Najbogatiji po dva velika ,
veličanstvena hrama: Karnak i Luksor. Rekla bih da oni zajedno čine jedan monumentalni hram,  jer ih vezuje avenija sfingi sa ovnujskim glavama. Uredno poređane jedna do druge čine čvst lanac u službi ujedinjenja dva hrama, kao njihovi čuvari od davnih dana do današnjih, dug je više od jednog kilometra. Njime turisti  ne mogu do Luksora.

 

Kompleks je uvećavan i menjan mnogo puta, njegova gradnja je počela hiljadu šesto godina pre nove ere. U gradnji je učestvovalo trideset faraona od kojih su najpoznatiji Seti I i Ramzes II, oni su podigli Salu stubova, kao i mnoge građevine oko nje.. 

Hram u Karnaku je  i čuven zbog svojih 134 masivnih stubova organizovanih u 16 redova u Sali stubova. Od njih su 122 stuba visoka 10 metara, a preostalih 12 stubova su visoka 21 metar, sa prečnikom od preko tri metra. Na vrhu ovih stubova su   monoliti teški su 70 tona. Na njima je boja potpuno očuvana kao u danima kada su nastajali. Ovde kiša ne pada skoro nikad.

 Još nije sasvim jasno kako su Egipćani podigli ovako teške konstrukcije na tu visinu. Jedna teorija je da su korišćene poluge, a druga je da su korišćene rampe od cigle i blata. A  postoje i druge mnogo ekstremnije teorije...

Kamen  za izgradnju haramova i stubova dovlačen je iz kamenoloma Gebel Silisila, oko sto pedeset kilometara južnije. Kad se suočite s njihovom veličinom ,ne možete da se ne zapitate kako je to moguće. 

Kompleks je podeljen je na tri, zidovima odvojena, dela koja su posvećena bogovima: Amonu(samo taj deo je otvoren za turiste) , Mentuu i Mutu.

Hram ima deset vrata-pilona, odvojenih palatama i dvoranama.

Amonov hram
Karnak je veličanstven u svojoj grandioznosti. Gradnju je počeo Ramzes II,  slaveći život, svoju dugovečnost i  obezbeđujući  sebi besmrtnost. U vremenu kad je živeo, prosečan vek Egipćanina je bio trideset godina, on je živeo devedeset, više od šezdeset godina je vladao Egiptom.  Smatran je živim bogom, generacije su slušale priče o njemu od svjih dedova. Kako god,  Karnak je građen dve hiljde godina, s namerom da traje... 



Obelisk Tutmozisa



Kod Ramzesa

Podignut u slavu bogova  velikih  dobrotvora  i zaštitnika egipatskog naroda.

 

 

 

 

 

Kada se nađete licem u lice s njegovom veličinom, lepotom građevine, predivnim stubovima neverovatne visine. Reljefima na njima , bojama, mistikom i velelepnošću, dozvoljavate da srce brže kuca, ne smeta ni vrućina, ni nedostatak strujanja vazduha. Izdržaće se sve, samo da se upije što više lepote ovog jedinstvenog mesta koje je pod zaštitom Uneska. A nebo se plavi iznad stubova s  pretnjom da se nad hramom oblaci nikada neće nagomilati.

Duboko sam potresena bojama koje su jasne i vidljive, iako broje mnogo godina,  žive su , jasne, otkrivaju svoje tajne i u tišini broje svoje dane. 

Ledenda kaže da su  sto trideset četiri stuba za  Ramzesove sinove- toliko ih je imao.  Ne znam koliko je imao žena, verovatno je broj impozantan, ali bio je živi bog, a bogovi su svemogući. Prva i najvoljenija žena mu je  bila Nefertari. Kolosalna statua  u hramu pokazuje njega i nju ispod njegovih nogu. Hram je okićen reljefima koji veličaju njegove državničke i ratničke pobede. 

Kartuš

Mali je čovek pred tolikom lepotom. Ono što me je zapljusnulo baš poput  blica fotoaparata jeste količina svetlosti. Odjednom se, uprkos fotogrej staklima, oči napune velikom  količinom sunčevih zraka.  Bila sam primorana da potražim i najmanju senku kamenog stuba, da se iskre svetla prorede. Bez šešira ne bih izdržala.

Na ulazu u kompleks

Reč vodiča - obelisci
 

Dvorana


Tu su obelici, sfinge sa ovnujskim  glavama, figure faraona, skarabeji, tu je Sveto jezero iz kog se Karnak snabdevao vodom.Sve se kupa u svetlosti , danas kao u pre toliko hiljada godina. 

Sfinga sa ovnujskom glavom koju pridržava statua Ramzesa

Ljubazni vodič sa besprekornim znanjem srpskog jezika nas upoznaje sa kartušem koji sadrži četiri znaka: živa slika faraona, lotosov cvet, skarabej i horusovo oko. To je nešto najlepše što se nekome može poželieti: život u harmoniji, ljubavi i zdravlju sa čuvarem skarabejem. 

Kod statue Ramzesa sa Nefertari

 

Teška srca napuštam ovo predivno mesto. Gde se stavrala, pisala i gde se čuva istorija jednog predivnog naroda.

Doći ćemo opet! 

Fotografija Dragan Đukanović

понедељак, 9. мај 2022.

Putopis : Nacionalni muzej Egipta


Nastavljam priču koja nema kraja.

Ispred muzeja
Traje kroz prošlost, sadašnjost joj kradem, a budućnost ću ostaviti nekim novim generacijama. 

Uzbuđenje je veliko. Trenutak kada sam se našla ispred ulaza u Nacionalni muzej Egipta u Kairu je potresan. Sva nadanja, želje, misli o važnosti drevne, neprevaziđene civilizacije i njene artefakte su mi na dohvat ruke. Koraci mnogih su ispred mene, važnih ličnosti, čuvenih arheologa, egiptologa i brojnih turista. Crvena zgrada se smeši , čeka, oživljava u mojim očima i počinje svoje priče. 

Igra svetlosti i senki



 

Vreme koje mi je dato za razgledanje je suviše malo. Zbog Ramazana ono je skraćeno. Opčinjena sam lepotom, bojama, savršeno obrađenim kamenom, monolitnim figurama faraona, službenika, likova koji imaju večni život jer su služili faraone.  Vodim neme razgovore sa Kefrenom. Nefertari me gleda. Tu su oslikani sarkofazi, brojni kartuši i skarabeji...Naš vodič, Egipćanin sa dobrim znanjem srpskog jezika , što me je veoma obradovalo,  se trudio da nam za kratko vreme boravka u muzeju pokaže najvažnije eksponate. Ja bih želela više, ali ...

 

Sarkofag sa mumijom






 

 

 

 

 

 

 

 

Deo eksponata je prenešen u Novi muzej u neposrednoj blizini piramida. On  nije otvoren za javnost, iako je bilo njegovo,,otvaranje" . Većina mumija iz Nacionalnog muzeja je uz velike počasti prenešena u njega. Ostalo je mnogo i za mene koja sam jedna od dva i po miliona turista koji ga godišnje posete. 

Iskorak desnom nogom-život posle smrti  
Pleni na svakom koraku, svaka statua, eksponat bio on od kamena , alabastera, drveta , zlata,  dragog kamenja, priča svoje priče. Uredno složeni u vitrinama u tišini provode svoje dane i pevaju svojoj bogatoj prošlosti. 

Pored sve lepote, obuzela me je blaga tuga. Ko  je dao pravo, mislim uopšte na savremenog čoveka,  da izlaže predmete koji su imali zadatak da faraonima služe u  večnom životu? Donešeni sa svih strana, uredno složeni po epohama-Staro kraljevstvo, Novo kraljevstvo, a ipak udaljeni od svoje prvobitne namene.

Upijam svaki korak, pratim svaku stazu kojom su prolazili mnogi pre mene i kojom  će prolaziti mnogi kada moje putovanje Egiptom bude završeno. 

Zanimljivo je da se fotografisanje fotoaparatom dodatno naplaćuje, a fotografije koje se čine mobilnim telefonom su dozvoljene. 

Najveće uzbuđenje je oko prostorije u kojoj se nalazi Tutankamonova Zlatna

Na sprat- Maska čeka

maska.Tu nije dozvoljeno nikakvo fotografisanje, a njen sjaj, blagost kojom svojim zlatnim očima oivičenim crnim linijama,  posmatra posetioce izaziva strahopoštovanje. Priča priču o svom vlasniku...Tu  je nakit koji je nosio, obeležja njegovog statusa, bezbrojni predmeti koje je trebao da koristi u večnom životu. Galerija Tutankamona,  kako se naziva deo,  je veličanstvena, okupana u zlatu i sjaju, ostavlja posetioca u razmišljanju kako, zašto, kojom veštinom su načinjeni ovi predmeti. Galerija sa predmetima iz njegove grobnice su  na drugom spratu. Tu su i mumije njegove dece. O potresnim slikama je izlišno govriti. 
,,Sto" za balzamovanje životinja





 

 

Tu je zlatni presto, Anubis čuvar Tutankamonove duše, Kanapske vaze sa četiri zlatne statue devojaka. One se nalaze na četiri strane sveta ,a zadatak im  je da čuvaju organe najmlađeg faraona (takođe balzamovane). U telu mumija je ostajalo jedino srce.

Tutankamonove Kanapske vaze

Ne može se opisati viđeno. 

Mora se doživeti. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vreme je  proletelo, ali  se moram zadovoljiti. Ostaje mi da poslednjih pola sata u Kairu provedem na talasima Nila i da još jednom s, njegove strane uhvatim obrise muzeja.                                                       








Radost ždrala

Preleću jata  ptica krilima šumnim krnje tišinu  hode sebi znanim putevima.   U trenu  sleću,  korakom snenim pokleknu, pa sporo  grabe tek ...