Slike na svili

Igrale se delije Negde u nekoj zemlji na rasplakanom Balkanu. Njihovo kolo se vilo Do nebesa i dalje Zvonilo je daleko i tužno Jadalo se vetru i kiši. Opominjalo je. Tužilo je mastilo neispisanih reči Glasilo se prećutano  slovo I usahla reč Izgubljena u bunilu Zaboravljenih staza predaka. U vrtlogu izgovorenih reči U viru naučenog sloga Seljančica i Učitelj Zauvek Pod zvezdama i Suncem. U pesmi i stihu. U reči i porečju. U osmehu i suzi.

Dok je krupnim odlučnim korakom grabila dobro poznatu stazu, nije mogla da ne primeti siluetu ispred sebe. Otežali korak je nosio krupnog čoveka. Siva senka se širila i skupljala ispred njenih očiju. Bila je nekako pokrivena slojem praha davno izgovorenih reči i izgubljenih misli u nekoj gustoj beloj magli. Groteskno se smejala svojom iskrivljenom slikom stvarnosti. Varala je oko. Rasla je i samnjivala se. Teretno je obavilaja čoveka, poput neba koje se pružalo u želji da nikada ne propusti sunčev zrak. Usporila je. Tajnovitost je parala ulicu urezujući nepoznate tajanstvom obojene linije i nizove pitanja bez odgovora. Čovek se  okrenuo. Nedovoljno da bi odredila broj  njegovih godina. Ima ih dosta. Okret je suviše kratko trajao. U grlu je osetila neko žaljenje, neku ispuštenu radost otkrivanja zauvek izgubljenu. Znatiželja koju je oduvek imala u sebi je morala da proradi. Koja je njegova sudbina? Da li je sam? Ima li nekog? Gde je potrošio dane? Da li je gladan? Ima li od

U izuzetno prijatnom društvu održani su Čučkovi susreti u Han Pijesku,  Republika Srpska. Bila mi je čast što sam se našla u društvu ljubitelja lepe reči i dosadašnjih dobitnika ove značajne književne nagrade. Zahvaljujući energiji gospođe Ozrenke Đurić Radulović i njenih saradnika, uprkos snegu koji je uporno padao i hladnoći nezapamćenoj  za kraj marta, sve je odisalo toplinom i dobrodošlicom. Uz Muziku rok benda Kulturni centar i stihova pristiglih laureata veče je proteklo veoma brzo. Usledilo je druženje uz ćaskanje i mnoštvo prijateljskih reči.    Poklon : Bibliografija Branka Čučka. Jedan primerak je za g Stevana Krsteca glavnog urednika KR Balkan Sa izuzetno talentovanim mladim pesnikom Miletom Lisicom, dobitnikom Čučkove knjige za 2015. godinu Poklon Kreativne radionice Balkan za biblioteku u Han Pijesku. Radost davanja i primanja poklona. Ne može se bez tufahija. Hvala dragim prijateljima!

     Svakim pređenim kilometrom snežna mećava se pojačavala. Sneg  se u bezroju rojevitih pahuljica lepio na stakla, penio se,  činilo se da se čudom stvaranja od jedne pravi nekoliko najrazličitijih nezamislivih oblika i veličina. Niko se nije mogao nadati da se takvom snagom može spustiti prvih dana proleća. Fruška gora se belela, ogolele listopadne starine su ćutale u svom strahu. Poneka rano procvala kajsija je svojom tišinom plakala. Ipak nismo odustajali. Kilometri su se množili. Po raskvašemom klizavom putu smo stigli do Banje Koviljače. Lepota snega na starim građevimama banje i cika dece u tišini parka. Prizor za divljenje. Tu  su staro Sumporno kupatilo, Kupatilo kralja Petra , mozaikom pokrivene staze skrivene i tek na pojedinim mestima otkrivene počišćenim snegom. Miris starine u vazduhu. Mešali su se vetrovi obojeni hladnoćom. Onaj  drinski pun mirisa davnina i Andrićevih pripovedanja i Gučevski jedar i opominjujući , obogaćen senima veliki

Dok se zima krupnim koracima vraćala donoseći meke leptiriće svilenih snežnih pahuljica, koje su lebdele nošene nekim dolutalim severnim vetrom iako mu vreme nije bilo,  dve žene su dobro obučene koračale jedna uz drugu, držeći se ispod ruke kao kakav vremešni bračni par. Pružale su jedna drugoj sigurnost, jer se pod nagoveštajem proleća sneg ipak topio, stvarajući ono najgore što  se poznaje od snega. Bljuzgavicu. Raskvašen sneg je pod svakim korakom prštao, lepio se za trenerke malo duže nego što je bilo potrebno i nemilosrdno ih kvasio. Lako su proklizavale u dubokim cipelama. Žurile su da iskoriste deset procenata penzionerskog popusta. Uprkos šljapkanju i sposobnosti snega da priguši svaku glasnost, bio to ton, zvuk ili škripa smelih kočnica automobila, do mene se probio monolog: Dosta  ovo i ono! Dosta je! Neću više i ne mogu da trpim! Kuća, šerpa, muž, kašika pa na viljušku, pa kolači sa mnogo ili premalo krema! I tako redom! Od ponedeljka okrećem novi list! Od ponedelj

Juče Danas Sutra. Reči u vremenu Breme na ramenu Ide, leti, poskakuje Sa zvezdama se rukuje Daruje Umiruje Plače Preti Nosi Prosipa Gubi. Juče Danas Sutra U suton U podne U zoru. S osmehom Pretnjom Tugom. A  prekosutra u novi mirni dan Osunčan Osmenut Veselom  nadahnut!

U velikoj sali Kulturnog centra u Kikinda predstavljen je , na moju veliku radost, ,,Odsjaj svilenih niti". Knjiga  govori o običnim ljudima i njihovim životima. Pripoveda o ljudima koji su svojom nesebičnošću i dobrotom prihvatali životne teškoće i suočavali se sa njima na način na koji su najbolje znali i umeli. Prihvatali su život onakvim kakav jeste,  ne okrivljujući nikog za svoje nedaće. Nosila sam se mišlju da se  ljudi koji su  bili posebnog kova ne zaborave, da ne dozvolim da se preko njihovih života nataloži sloj prašine i da ih tanme senke  potpuno zaklone. Svilene niti njihovih duša zaslužuju još jedan odsjaj. Knjiga je izašla iz Kreativne radionice Balkan. Sreća koja me prati od prve napisane reči me prati i dalje. Kako neko reče sreća je da imam mlade ljude oko sebe. To su: Andrea Beata Bicok koja je uradila lekturu i napisala Pogovor. Branislava Brandić sa svojim savršenim okom za fotografiju. Jelena Milošev i njen ogroman pesnički talenat. T

U vrtoglavim naletima vetra koji je zbunjivao misli i rasterivao svaki smisao o istinskim ljudskim vrednostima našao se čovek. Na glavu je natukao kačket koji je preko ušiju imao dodatke u obliku polulopti. Ličio je na rusku kapu. Značili su mu sve. Čuvali su ga od vetra , što je danas bio slučaj, ali i od stalnih prigovora svoje žene. Zahtevala je, premeravala, dodavala kada se ne dodaje i oduzimala kada se  ne oduzima. Kako god, godine su bile iza njih, a ako Bog da biće  ih i ispred njih. ... - Dakle onaj moj, dokle će s onim kačketom, kao onaj iz onog partizanskog filma,  pa preko Neretve, samo što one ne ide preko vode već preko ovoga suvog panonskog mora. Lepo mu kažem, uzmi onu vunenu, pa natuci na glavu, i čućeš i videćeš.  I šal! Neće ni da sluša, a i kad je slušao? Kad bolje promislim uvek je radio po svome, kako je hteo, ne slušajući nikog. Ni njegovog pokojnog Stevu. ... Šta li ona u svojoj glavi misli? Da nije ostarila? Da se na njenom licu ne očitavaju godine? 

Како у речи преточити дар који стиже из далека? Од радости и захвалности ми се душа расплинула, па је на крилима Лакокрилог полетела до југа Србије, до Врања, до Веселинке, да јој подари све што његова крила могу, да је чува и да је посећује како би јој дане учинио лепшим, а тренутке стварања богатијим. Од првог слова Радости жуте лубенице,до Одсјаја свилених нити, преко сваког написаног стиха или речи, прати ме заштитничка рука. Од првог случајног сусрета на интернету и послатог захтева за пријатељство доживала сам само лепоту , спокој и несебично дато надахнуће. Данас ме је нова срећа сачекала. Објављена песма на : Проза-ру  и Стихи - ру. Ако је ХВАЛА чаробна реч, нека својом чаролијом помогне и да свако добро Веселинки Стојковић. Стотину прича Весна има Ако би равницом да прођете,       са Весном је најбоље у друштву. Ако би сунца и траве да се надишете,       с Весном ћете им у сусрет ићи. Ако би сунцокретних поља да се науживате,       њена Војводина их је пуна. А

U maloj kutiji se čudom života našla biljka. Nežna, svilene stabljike i malih sitnih listova. Teško se održavala u životu, bivala je zaštićena od zaštićenih, a ni oni nezaštićeni nisu imali šta da traže u njenoj blizini. Samo joj je cvet , kada je biljka narasla do cveta, zračio krupnoćom. Kroz njegove latice se moglo videti čudo života i božanska  volja za stvaranjem lepote. Latice cveta su se otvarale na svako pojavljivanje punog meseca. Trajale bi dok je on trajao,  pa bi se uvrnuo, zatvorio svoju svilenu blistavost u kojoj su se ogledale boje svih boja i utonuo u neki san. Tada bi se desilo čudo. San se pretvarao u javu, java u  filozofske rasprave sa Bogom i ljudima. Biljka nije bila biljka već je dobijala čovečje obličje stvoreno po liku Boga. U  svojoj ljutnji na korove, kulturne biljke, uljarice i razna žita ubacivala je ljude. Njihovi grehovi  se nisu mogli izbrisati ničim. Reči su dobijale na jačini, rasle su, izvijale se , doticale su sve i svakoga ko se našao ne samo n

Nekako s prvih dana Nove godine čovek bolno postaje svestan vremena koje nepovratno i brzo nestaje. Uprkos svetlosnim iskricama koje nesebično pojačavaju utisak blagostanja i vere u bolje dane, u svest mu se urezuje nepovrat dana i sve jasnije vidi mnoštvo čardaka koji i jesu i nisu na zemlji. Čini mu se se u proteklim danima svoga života nekim čudom ili čarolijom našao u lavirintu bajki, pa je sam jedinac, brat ili izmišljeni carev sin koji se neprestano bori s nekim nečistim zlim silama. Samo naizgled pobeđuje, a ona tanka, skoro neprimetna linija zla osteje neizbrisiva i potreban joj je samo lagani podstrek nedodira da počne svoje bujanje. Upravo u takvom jednom danu se našla ona. Velikog imena : Magdalena. Opevana u pesmama, pominjana knjigama, raspevana u notama svetskih kompozitora. Zvana je mogim imenima Magda, Maga, Mag, Ma, M. Mogli su je poredili sa vešticama, vampirima i s vođom tajne službe filmova o Džejmsu Bondu. Trpela je sve uz tajanstveni osmeh Mona L