najavili dolazak
hladnoga jutra
недеља, 29. март 2026.
субота, 28. март 2026.
Kad sloboda progovori- Zbornik radova Kreativne radionice Balkan
U ovom jedinstvenom zborniku se našla moja priča ,,Junaštvo" . Zahvaljujem redakciji
Kreativne radionice Balkan na ideji i njenoj realizaciji.
JUNAŠTVO
Kad sloboda progovori
zaćuti Zemlja , utihne nebo.
Kad sloboda progovori
nestanu glasovi, a savršena čistota pokrije sve
Leto je bilo teško.
Mnogo tuge se nakupilo, mnogo žalosti se prostrlo preko ulica uspavanog palanačkog grada. To ju je pogodilo i savladalo, te je po rečima lekara imala ,,Tranzitornu globalnu amneziju", što god da je to značilo, njoj je donelo osećanje straha, te je odmor potražila u banji ne bi li se malo oporavila.
Septembar je te godine doneo veoma toplo vreme, produžetak dugog sparnog leta. Peklo je i pržilo sunce sve što je moglo da dotakne. Krošnje su širinom dosezale nebo, veverice su lako skakutale sa grane na granu, a male senice su se igrale na ponekom opalom listu dodolski ples. Već to joj je ukazivalo da to neće biti uobičajenih staza, a i u vazduhu je suv vazduh visio u čekanju da ga vetar pokrene. Sve je gorelo. Kamen i list i nebo.
Kako god toga dana se našla na obroncima Ozrena u penjanju po njegovim gudurama i u uživanju u miru listopadne šume. Za čudo zaista joj je mir, vazduh šume i miris obližnjeg potoka veoma prijao.
Na putokazu je pisalo: Hajduk Veljkova pećina u kojoj je Andrić boravio i pisao. To joj je bio cilj.
Nije bilo lako popeti se do nje. Uska staza, neuređena, već određena stopama onih koji su prolazili pre nje. Društvo sa kojima je bila na odmoru se zadovoljilo sedenjem uz Moravicu i uživanjem u žuboru vode. Penjala se. Činilo seda je stigla. Pomislila je da i nije neka pećina i da se u njoj nije mogao skrivati Hajduk Veljko, a i da Andrić nije mogao tu pisati. Zaista. Mala cvrvena traka na drvetu je značila putokaz. Ima još puta. Čekao ju je najteži deo. Morala ja četvoronoške. Prošla je pored tri sablasno napuštene kućice, sreća pa je bio dan, inače... Samo joj je srce jače lupalo. Još jedna, pa još jedna crvena zastavica, i još nekoliko. Onda ju je ugledala.
Pećina.
Ušla je unutra. Temperatura je bila prijatna. U pećini savršenih devet stepeni. Ni velika ni mala. Taman kako treba. Ljudi su na kamenu ostavljali brojanice i slike svojih svetaca. Zbog čega nije znala. Sela je na poveći kamen, kratko dišući od napora. Nije ni čudo što Andrić nije silazio od jutra do mraka u varoš. Kad se jednom popneš dosta je. Zaista je sveprisutni mir obuzeo pećinu. Kroz otvor je dopirao samo cvrkut ptica. Odjednom je sve utihnulo. Sve je stalo. Zaustavilo se u trenutku. Činilo joj se da se ona amnezija vraća ili već neka druga, ili ko zna šta. Nije mogla da govori, pomera se ili viče u traženju pomoći. Raširila je oči što je više mogla,ne vrerujući onome što vidi. U dnu pećine sedeo je lično Hajduk Veljko, doduše bez svojih hajduka, a pored njega Ivo Andrić držeći u rukama svežanj papira koji su značili njegov rukopis.
- Šta se ovo dešava? Ludim li ili je bolest naglo napredovala. ?
- Ne ludiš. Došla si da nas uznemiriš, da prekineš naše razgovore -jasno je čula kako Andrić odgovara.
-Ta baš tako. Da nam smeta.- zagrmeo je Veljkoi zadenuo ruku o pojas za koji je bila zadenuta kubura.
Protresla je glavom, to je samo priviđenje, to ne može biti.
Ipak se čulo:
Gle, pa ona ne veruje svojim očima, kako će tuđim? -izgovorili su uglas.
Usudila se da progovori: ,, Ne obraćajte pažnju na mene, zamislite da me nema, da nisam tu, a i neću dugo, samo da se malo odmorim, nisam ponela vode, možda sam dehidrirala, možda sunčanica...
-Šta si? Šta ti to znači? To nisam nikad čuo...-prekrstio se Veljko.
-Kaže ti da nije pila vode, pa joj se priviđamo- odvratio je Ivo.
- Samo vi pričajte, ja ću ćutati kao riba, kao da me nema- rekla je rukom dodirujući oznojano čelo..
- Gde smo ono stali? izgovorili su u glas i pogledali kroz otvor pećine u još zelene krošnje.
,,Vidiš li Veljko, ništa nije kako treba, ni ptice ne cvrkuću, ni dašak vetra, ništa. Zaista je sve ovo čudno. Znao sam ja da će tako biti dok su okačili one zastavice. Da će biti uljeza, da mira nećemo imati.
-Da je to bilo u vreme Turaka , ne bi ja ajdukovo ! I oni bi došli ko ova.
Obojica su se okrenula prema njoj.
- Kaži ti nama, de, kad si već tu, šta znadeš o junaštvu?
- Nije ona nikakav junak, vidiš da drhti. Uhvatio ju je strah. Da se ne bojiš nas?
- Ne bojim se ja, samo nisam očekivala , da može ...da će nekoga biti ovde..., a o junaštvu sam čitala o tebi Veljko, i o Andriću i ljegovoj ćupriji...
-Šteta što ga nisi napisao za moga života, a i kako bi? Mogao bi ti dodati još ponešto! - rekao je Veljko.
-Ne brini, imamo svo vreme sveta, ni ti ni ja nećemo odavde. A i delimo je, zar ne? Čitaću ti, imam zapise.
-Hajd, da čujemo o tvome junaštvu?
-Pa ne znam. nisam ti ja baš junak, ali eto šetam...
-Šetaš? Kakvo je junaštvo šetnja?
- Pa po zakonu možeš da šetaš. Lepo najaviš šetnju i šetaš. Izražavaš svoje nezadovoljstvo.
-Ivo, šta ova govori? Šetnja! Nezadovoljstvo! Dizao sam Krajinu, vojevao uz Karađorđa! Šetnja! Opet ću odleteti u vazduh! Ušta se ovaj svet pretvorio, budibogsnama! Ovo je za nečuti!
-Nemoj Veljko, nisu oni kao ti. Nemaju tvoje srčanosti!
- Nisu ni kao ti! Ti si rekao ne, pomagao našima, kako si rekao da se onaj zvao ? Hitler, uh kakvo ime, miriše na zlo. Odbio si da se pokloniš i prikloniš zlu.
-Pusti to! -hajde daje pitamo: Kaži ti der nama, ima li junaka danas? - nastavio je Veljko.
-Junaka nije bilo od Drugog svetskog rata, lepo sam ti rekao. Demokratija ne donosi junake. Imaš Ustav i zakone koji se moraju poštovati.- odgovorio mu je Ivo.
-Ivo, ti si sasvim ispustio kajase, ne znaš šta govoriš! Kakav ustav i zakoni! Junaštvo brate! To je jedino što čoveka čini čovekom! A i da ti kažem ako su svi ko ova. Kuku i lele, da je meni moje Stane, pa da vidi šta je junaštvo. Možda bi i naučla nešto!
Iz straha od Veljkove jarosti i toga da ga Ivo neće urazumiti, polako se primicala izlazu iz pećine. Plašila se da će je zarobiti među ove kamene oštrine i da neće moći da se vrati. Još korak dva i izlaz je tu. Odjednom su senke zaigrale. Dunuo je lak ozrenski vetar i pred ulaz u pećinu doneo prvo opalo lišće. Pomerile su se grane drveća. Ptice su zacvrkutale. Okrenula se. U dnu pećine su se nazirali samo obrisi dva lika. Ivina ruka je mahala da ode. Trptaj oka i slika je potpuno nestala. Ostao je otvor pećine pust i mrk, brojanice na kamenu i slika sveca u svojoj igri na blagom toplom povetarcu.
Zakoračila je u šumu opreznim korakom i duboko udahnula njen mirisv koji je značio samo jedno: slobodu.
ЈУНАШТВО
Кад слобода проговори
заћути Земља, утихне небо.
Кад слобода проговори
нестану гласови, а савршена чистота покрије све.
Лето је било тешко.
Много туге се накупило, много жалости се прострло преко улица успаваног паланачког града. То ју је погодило и савладало, те је по речима лекара имала ,,Транзиторну глобалну амнезију", што год да је то значило, њој је донело осећање страха, те је одмор потражила у бањи не би ли се мало опоравила.
Септембар је те године донео веома топло време, продужетак дугог спарног лета. Пекло је и пржило сунце све што је могло да дотакне. Крошње су ширином досезале небо, веверице су лако скакутале са гране на грану, а мале сенице су се играле на понеком опалом листу додолски плес. Већ то јој је указивало да то неће бити уобичајених стаза, а и у ваздуху је сув ваздух висио у чекању да га ветар покрене. Све је горело. Камен и лист и небо.
Како год тога дана се нашла на обронцима Озрена у пењању по његовим гудурама и у уживању у миру листопадне шуме. За чудо заиста јој је мир, ваздух шуме и мирис оближњег потока веома пријао.
На путоказу је писало: Хајдук Вељкова пећина у којој је Андрић боравио и писао. То јој је био циљ.
Није било лако попети се до ње. Уска стаза, неуређена, већ одређена стопама оних који су пролазили пре ње. Друштво са којима је била на одмору се задовољило седењем уз Моравицу и уживањем у жубору воде. Пењала се. Чинило седа је стигла. Помислила је да и није нека пећина и да се у њој није могао скривати Хајдук Вељко, а и да Андрић није могао ту писати. Заиста. Мала цврвена трака на дрвету је значила путоказ. Има још пута. Чекао ју је најтежи део. Морала ја четвороношке. Прошла је поред три сабласно напуштене кућице, срећа па је био дан, иначе... Само јој је срце јаче лупало. Још једна, па још једна црвена заставица, и још неколико. Онда ју је угледала.
Пећина.
Ушла је унутра. Температура је била пријатна. У пећини савршених девет степени. Ни велика ни мала. Таман како треба. Људи су на камену остављали бројанице и слике својих светаца. Због чега није знала. Села је на повећи камен, кратко дишући од напора. Није ни чудо што Андрић није силазио од јутра до мрака у варош. Кад се једном попнеш доста је. Заиста је свеприсутни мир обузео пећину. Кроз отвор је допирао само цвркут птица. Одједном је све утихнуло. Све је стало. Зауставило се у тренутку. Чинило јој се да се она амнезија враћа или већ нека друга, или ко зна шта. Није могла да говори, помера се или виче у тражењу помоћи. Раширила је очи што је више могла,не врерујући ономе што види. У дну пећине седео је лично Хајдук Вељко, додуше без својих хајдука, а поред њега Иво Андрић држећи у рукама свежањ папира који су значили његов рукопис.
- Шта се ово дешава? Лудим ли или је болест нагло напредовала. ?
- Не лудиш. Дошла си да нас узнемириш, да прекинеш наше разговоре -јасно је чула како Андрић одговара.
-Та баш тако. Да нам смета.- загрмео је Вељкои заденуо руку о појас за који је била заденута кубура.
Протресла је главом, то је само привиђење, то не може бити.
Ипак се чуло:
Гле, па она не верује својим очима, како ће туђим? -изговорили су углас.
Усудила се да проговори: ,, Не обраћајте пажњу на мене, замислите да ме нема, да нисам ту, а и нећу дуго, само да се мало одморим, нисам понела воде, можда сам дехидрирала, можда сунчаница...
-Шта си? Шта ти то значи? То нисам никад чуо...-прекрстио се Вељко.
-Каже ти да није пила воде, па јој се привиђамо- одвратио је Иво.
- Само ви причајте, ја ћу ћутати као риба, као да ме нема- рекла је руком додирујући ознојано чело..
- Где смо оно стали? изговорили су у глас и погледали кроз отвор пећине у још зелене крошње.
,,Видиш ли Вељко, ништа није како треба, ни птице не цвркућу, ни дашак ветра, ништа. Заиста је све ово чудно. Знао сам ја да ће тако бити док су окачили оне заставице. Да ће бити уљеза, да мира нећемо имати.
-Да је то било у време Турака , не би ја ајдуково ! И они би дошли ко ова.
Обојица су се окренула према њој.
- Кажи ти нама, де, кад си већ ту, шта знадеш о јунаштву?
- Није она никакав јунак, видиш да дрхти. Ухватио ју је страх. Да се не бојиш нас?
- Не бојим се ја, само нисам очекивала , да може ...да ће некога бити овде..., а о јунаштву сам читала о теби Вељко, и о Андрићу и љеговој ћуприји...
-Штета што га ниси написао за мога живота, а и како би? Могао би ти додати још понешто! - рекао је Вељко.
-Не брини, имамо сво време света, ни ти ни ја нећемо одавде. А и делимо је, зар не? Читаћу ти, имам записе.
-Хајд, да чујемо о твоме јунаштву?
-Па не знам. нисам ти ја баш јунак, али ето шетам...
-Шеташ? Какво је јунаштво шетња?
- Па по закону можеш да шеташ. Лепо најавиш шетњу и шеташ. Изражаваш своје незадовољство.
-Иво, шта ова говори? Шетња! Незадовољство! Дизао сам Крајину, војевао уз Карађорђа! Шетња! Опет ћу одлетети у ваздух! Ушта се овај свет претворио, будибогснама! Ово је за нечути!
-Немој Вељко, нису они као ти. Немају твоје срчаности!
- Нису ни као ти! Ти си рекао не, помагао нашима, како си рекао да се онај звао ? Хитлер, ух какво име, мирише на зло. Одбио си да се поклониш и приклониш злу.
-Пусти то! -хајде даје питамо: Кажи ти дер нама, има ли јунака данас? - наставио је Вељко.
-Јунака није било од Другог светског рата, лепо сам ти рекао. Демократија не доноси јунаке. Имаш Устав и законе који се морају поштовати.- одговорио му је Иво.
-Иво, ти си сасвим испустио кајасе, не знаш шта говориш! Какав устав и закони! Јунаштво брате! То је једино што човека чини човеком! А и да ти кажем ако су сви ко ова. Куку и леле, да је мени моје Стане, па да види шта је јунаштво. Можда би и научла нешто!
Из страха од Вељкове јарости и тога да га Иво неће уразумити, полако се примицала излазу из пећине. Плашила се да ће је заробити међу ове камене оштрине и да неће моћи да се врати. Још корак два и излаз је ту. Одједном су сенке заиграле. Дунуо је лак озренски ветар и пред улаз у пећину донео прво опало лишће. Помериле су се гране дрвећа. Птице су зацвркутале. Окренула се. У дну пећине су се назирали само обриси два лика. Ивина рука је махала да оде. Трптај ока и слика је потпуно нестала. Остао је отвор пећине пуст и мрк, бројанице на камену и слика свеца у својој игри на благом топлом поветарцу.
Закорачила је у шуму опрезним кораком и дубоко удахнула њен мирисв који је значио само једно: слободу.
петак, 27. март 2026.
_003.JPG)
среда, 25. март 2026.
понедељак, 23. март 2026.
среда, 18. март 2026.
Putopis : Malta iz moga ugla III
 |
| Kod Glavne kapije u Mdini |
Gde god da ste na Malti dobro se osećate. Mnogo je toga za videti, posetiti i osetiti. Na raspolaganju je sve: preistorija, istorija, duge šetnje pored mora, pogled na beskrajno plavetnilo ili prosto osluškivanje prirode, ali i prošlosti.
 |
| Na Citadeli |
Ljudi su ljubazni , kulturni, spremni za
saradnju. Mame čoveka mirisi kuhilje, a sa prepunih štandova se osmehuje mnoštvo poslastica. Za svakoga ima ponešto. Lokalni specijalitet jesu pastici. Neka vrsta lisnatog testa u obliku čamčića, koje može biti punjeno sirom, piletinom ili jagnjetinom. Izuzetno je ukusno i veoma sito. Tu je mnoštvo slatkiša na uličnim štandovima , ali i u veoma luksuznim restoranima koji nude specijalitete od morskih plodova do nezaobilaznog zečjeg gulaša. Negde sam pročitala da je Malti Srbija poklonila par kunića koji su se veoma dobro prilagodili ...(ostaje da se proveri tvrdnja).
Malta živi od turizma. Iako je poseta u februaru vansezonska, ništa manje nije lepa. Nije nam nedostajalo kupanje, mada smo dvadeset sedmog februara videli jednog hrabrišu kako se brčka. Jedino što na mene nije ostavilo dubok utisak jesu plaže. Male su i kamenite, ali nekome i to itekako odgovara.
 |
| Fontana ,,Triton" u Valeti |
 |
| Katedrala u Viktoriji |
Zanimljivo je da su malteški ribari i građanstvo za vreme Prvog svetskog rata, prilikom torpedovanja francuskog broda Polinezije od strane nemačke podmornice, koji se kretao prema Bizerti, a koji je nosio bolesne srpske vojnike( Kreće se lađa Francuska), spasli mnogo utopljenika među kojima je bila i Milunka Savić. Potopljeni brod je danas atrakcija za ronioce - no tako nešto će čekati letnju posetu.
Mnogo je toga za videti i doživeti, ali kao i svuda, nemoguće je obići sve i videti sve.
Na ostrvu Gozo, smo se posle posete Džgantiji uputili u da tako kažem glavni grad Goza, Viktoriju, u prošlosti zvanu Rabat (Mali grad) . Odmah po silasku sa autobusa se stiže do velike izuzetno dobro očuvane tvrđave. Ne zaobilazi se ni Gradska katedrala Svetog Đorđa.
Ako se uputite na Gozo, planirajte ceo dan, neophodno je. U prethodnom putopisu sam pisala o Džgantiji. Tu se nalazi i crkva Ta Pina i posvećena je Bogorodici.
 |
| Uživanje u lepoti i čistoti |
Iako je novijeg datuma posećuje je veliki broj vernika, jer je , po predanju, na mestu gde je podignuta u prošlosti jedna žena čula glas Device Marije. Ispred hrama se nalazi njena statua. Meštani su bar po predanju bili svedoci različitih božanskih prikaza, ali i isceljenja. Svakako je velelepna i dominira predelom.
 |
| Ta Pina |
Tek uveče se vraćamo na Maltu.
 |
| Britansko prisustvo na Malti |
Nezaobilazno je ribarsko selo Marsašlok, gde se nedeljom ujutro može kupiti sveža riba. Veoma je živopisno i prepuno štandova sa nebrojeno mnogo suvenira. Opčinjuje lepota neba i vode, prosto mame uzdahe i osmehe . Načinjene fotografije su svedoci.
 |
| U ribarskom selu |
Preko puta Valete u istom zalivu se nalazi Sliema, novi deo grada sa velikim hotelima , prelepim dugim šetalištem sa mnogo luksuznih radnji koje nude najrazličitiju robu. Odatle se prave najlepše fotografije koje prikazuju Valetu u punom sjaju.
 |
| Iz Slieme , Valeta u pozadini |
Za kraj mojih zapisa o Malti sam ostavila novitet, ako se tako može reći.
 |
| Popajevo selo u pozadini |
 |
Gradskim autobusom se ne može stići do njega, ali postoji stajalište od koga ima par kilometara pešačenja. Kako smo stigli pre otvaranja mogli smo da uživamo u miru, lepoti obale i divnim bojama malteškog mora.
 |
Na liticama |
 |
| Staza prema maloj uvali naspram Popajevog sela |
Malta nema nijednu reku. Hodajući smo primetili da se savki komad zemlje obrađuje, sakuplja se kišnica( vide se rezervoari) a postoji i kap po kap navodnjavanje. Kako god, kažu da je Malta najzelenija u proleće i da je tada treba posetiti. Veoma je čista, smeća nema na ulicama, liticama i prirodi što odaje utisak visoke svesti o brizi za očuvanje životne sredine.
U Mdini, jednom od većih gradova Malte se nalaze ,,Glavna vrata" , šire poznata po scenama iz ,,Igre prestola". Dugo godina, u srednjem veku je bila glavni grad, danas je oaza mira, raj za turiste. Stari deo grada je bez saobraćaja, a barokna arhitektura opčinjava. Ulice su uske, pravi lavirint te se čini se da se lako može izgubiti u njima. Mdinu zovu ,,Tihi grad" , razovara se tiho, svaki oštriji zvuk odzvanja odbijajući se o kamene fasade i izaziva začuđene poglede. Veoma su mi se dopale ,,kvake" na vratima.
 |
| Kvaka |
 |
| Glavna kapija |
 |
| Ulica |
 |
| Ko ne sluša... |
 |
| Oaza tišine |
 |
| Detalj Nacionalnog parka |
 |
| Detalj |
 |
| Tabla na ulazu u nacionalni park |
 |
 |
| Kenedijev spomenik |
Ne mogu se zaobići ni stare solane, makar u večernjim satima dok se sunčev disk tajanstveno spušta iza malteškog ostrvlja ostavljajući blistav trag po modrom moru. Jedini neprijatelj je vreme. Sedam punih dana nije bilo dovoljno da se sve obiđe, ali većinu onoga što smo želeli smo i uspeli, nešto se mora ostaviti i za drugi put...
 |
| Nekadašnja solana |
 |
Hvala na čitanju. Do nekog sledećeg putopisa , srećan vam put.
Fotografije: Dragan Đukanović
уторак, 17. март 2026.
Međunarodna antologija ,,An Athology of Poetry La Fenetreole Paris. Vol.4."
objavljivanju moje poezije u Međunarodnoj antologiji ,,An Athology of Poetry La Fenetreole Paris. Vol.4." Čestitam objavljenim pesnicima.
FEATURING MASTERPIECES BY OUR GLOBAL ROSTER OF POETS: Abdallah Suleiman, Abdel Latif Moubarak, Dr. Abu Tahir, Adewinmisi Timilehin (Tim of Africa), Adham Boghdady, Afrodite Diamantopoulou, Aftab Yusuf Shaikh, Agim Desku, Ainur Kumarkhanova, Obale Aishat Adenike, Alam Mahbub, Albena Georgieva, Alejandro Rey, Dr. Alekha Prasad Moharana, Aleksandra Mišić, Alexa Gavril Bale, Ali Peker, Aminul Islam Mamun, Ana Đurović, Ana Glendža, Ana May, Ana Sabina, Ana Slović, Ana Stjelja, Andromache Benekou, Angela Kosta, Angèle Lux, Ani Yankova Pachalova, Anil Kumar Panda, Anka Stanojčić, Ankica Anchie, Anna Ferriero, Anna Keiko, Cav. Dr. Anna Maria Lombardi, Anna Mavroidi, Anupama Sham Budhrani, Ashok Chakravarthy Tholana, Bana Kamila, Barbara Anna Gaiardoni, Barbaros İrdelmen, Bhagirath Choudhary, Bhisma Upreti, Binod Dawadi, Biserka Vuković, Bozhidar Pangelov, Bania Sofia, Cao Shui, Caroline Laurent Turunc, Caroline Nazareno-Gabis, Christos Charakopoulos, China Julie Obidigbo, Christina Glozhenska, Christopher Dabrowski, Cvijetin Baja Lobožinski, Dalibor Stojanov, Til Kumari Sharma, Daniel de Culla, Dardan Berisha, Dessy Tsvetkova, Diana Fortunova, Dibang Mary, Dimitrios Nikolopoulos, Dimitris P. Kraniotis, Dina Oraz, Djina Dundova-Pancheva, Dora Kirilova Noninska, Dubravka Randjelovic, Dušan Stojković, Duška Kontić, Elena Angelopoulou, Elisabetta Bonaparte, ELISAVETA VELIKOVA, EMILIJA TODOROVA, ERNESTO P. SANTIAGO, EVA PETROPOULOU LIANOU, Evgeniya Dineva, Ewith Bahar, Fadwa Attia, FAHREDIN SHEHU, Faruk Buzhala, Farzaneh Dorri, Ferhat Özkaya, Folajimi Notch Shoaga, Frosina Tasevska, Gabriella Picerno, Gabrijel Barisic, Galina Pevicharova, Gelly Ntilia, Geneviève Guevara, Gergana Stefanova Hristova-Veselinova, Germain Droogenbroodt, H.MAR (Dr. Haji Mohd Ali bin Haji Radin), Hamid NazarKhah Alisaraei, Hanaan Abdelkader, Haroon Rashid, Hassane Ajbouh, HASSANE YARTI, Dr. Honoris Causa Dincho Chobanov, Dr. Christina Bozhinova-Dimitrova, Husni Hamisi, Hussein Habasch, Ibodullo Salih, Ibrahim Honjo, Igor Pop Trajkov, ILIYANA GATEVA, ILONA MALIKOVA, IMÈN MOUSSA, TRENA JOVANOVIĆ, ISAAC COHEN, ISMAIL ALI ISMAIL, IVÁN PARRO FERNÁNDEZ, JACKIE CHOU, JACQUES FLEURY, JAGODA SABLIĆ, JAGRITI ROY, JASMINKA NADASKIC DIORDIEVIC, JAYDEEP SARANGI, JEAN-PIERRE PAULHAC, JOÃO CALAZANS FILHO, JOEL APARECIO BERNASOR, JOHN SIDIROPOULOS, JOSEPH A. FARINA, Jovana Knežević, Jozef Ambrus, Jyotirmaya Thakur, Korneliya Ivanova Koleva-Stoyanova, Krishnasankar Acharjee, Kuma Raj Subedi, Lan Qyqalla, Laskiaf Amortegui, Laszlo Aranyi (Frater Azmon), Lidia Chiarelli, Lily Multatuliana, Ljiljana Gligorijević, Lynn White, Lyudmila Danova, Rozalia Aleksandrova, Mangalaprathaban Muralidharan, Margarita Vanyova Dimitrova, Maria Kolovou Roumelioti, Maria Michael, Maria Tosti, Marianna Iannarone, Marina Mijakovska, Marina Žinić Ilić, Marjeta Shatro Rrapaj, Mark Andrew Heathcote, Mary Anne Zammit, Md Ejaj Ahamed, Hasanul Hoq, Michael Ananov, Mihaela Podut Ienutas, Milan Čorak, Milena Krumova, Minko Tanev, Miranda Troci Derti, Mirjana Ranković Luković, Miroslav Mišel Boltres, Miroslava Panayotova, Muhammad Gaddafi Masoud, Mridula Bhattacharjee, Muzafer Ramiqi, Nancy Ndeke, Natalia Nedyalkova, Natalie Peterson, Dr. H.C. Nathalie Bisso, Ngozi Olivia Osuoha, Niamat Elhamri, Nigar Khalilova, Nikola Šimić Tonin, Niloy Rafiq, Norbert Góra, Nutan Sarawagi, Orlando Simiele, Pankhuri Sinha, Parvinder Nagi, Pedro Licona, Dr. Perwaiz Shaharyar, Poul Lynggaard Damgaard, Prabir Kumar Rath, Pramudith D. Rupasinghe, Priyanka Neogi, R. Manandhar, Radka Atanasova-Topalova, Radka Marinova Ljuljakova, Radmila Stojadinović, Radostina Mileva, Radosveta Giuleva - Apollinaira, Raisa Melnikova, Rajashree Mohapatra, Dr. Rakesh Chandra, Ram Krishna Singh (R.K. Singh), Rana Zaman, Rand Morsi, Rati Saxena, Razumenka Marković, Rini Asih Sasami, Rita Chugh, Roberto Dávila Torres, Rohit Dash, Ronnie M Lane, Rozalia Aleksandrova, Ruki Kočan, Rumyana Pelova, Dr. Brajesh Kumar Gupta "Mewadev", Abdo Salt, Senahid Nezirović, Shafkat Aziz Hajam, Shanta Maria, Shaswata Gangopadhyay, Shirani Rajapakse, Shirley Smothers, Shoshana Vegh, Shpresa Fundo Gjergji, Smaragdi Mitropoulou, Somolekha, Souad Zakarani, Sourav Sarkar, Srećko Aleksić, Blagica Stanoeska, Stoianka Boianova, Taghrid Bou Merhi, Tajalla Qureshi, Tali Cohen Shabtai, Tamikio L. Dooley, Tanja Ajtic, Tanya Ivanova, Tasneem Hossain, Tatijana Pavlović, Til Kumari Sharma, Tsvetelina Manova (Lena Mante), Türkan Ergör, Prof. Tyran Prizren Spahiu, Verica Preda PreVera, Veronika Ivanova, Vesna Đukanović, Vesna Prodanovska-Poposka, Violeta Penić, Võ Thị Như Mai, Wali Mahmud, Walid Alzoukani, Wansoo Kim, Xanthi Hondrou-Hill, Xrysoula Foufa, Yeşim Ağaoğlu, Yordanka Getsova, Zlatan Demirović, Zoran Hercigonja, Šolaja Zoran, Zvezdana Milosavljević, Zvjezdana Preradović, Zvonko Jurčević, Eva Konstantin, Kristina Kushlova, Velichka Fidanova, Dr. Jeannete Eureka Tiburcio, and Abu Zubier.
субота, 14. март 2026.
Zidanje Logosa
Sa zadovoljstvom delim vest o objavljivanju zbornika ZIDANJE LOGOSA, posvećenog jubileju Svetog Save.
Preko 100 autora u protekla dva meseca "zidalo" je logos, slovo po slovo, reč po reč, priču po priču.
Zahvaljujem se svim autorima koji su uzeli učešće u ovom književnom i kulturnom projektu.
Sve priče objavljene su u književnom časopisu Enheduana.
Digitalna verzija zbornika može se čitati na ovom linku:
@highlight
Zbornik možete čitati i na ovom linku : ЗИДАЊЕ ЛОГОСА.
Zahvaljujem na uvrštavanju moje priče u Zbornik.
 |
| Fotografija prati priču- nastala je u Jerusalimu |
четвртак, 12. март 2026.
Putopis Malta - Arheološki lokaliteti : Džgantija, Hadžar Kim, Mnajdra, Hipogeum II
 |
| Džgantija |
doprineo da su na Malti oduvek živeli ljudi. Postoji veliki broj arheoloških nalazišta od preistorije do savremenog doba.
To su zadivljujuće građevine koje do današnjih dana nisu otkrile sve svoje tajne. Malteško ostrvlje je naseljeno od ranih preistorijskih ( jer nisu poznavali pismo) ljudi do današnjih dana. Na sreću, pa se sa prosvetiteljstvom razvio osećaj za vrednost preistorijskih objekata, te su oni donekle sačuvani s obzirom na to da je dugo vremena sa tih mesta uziman građevinski materijal.
Do skorašnjih dana najstariji ljudski objekat je bila Džgantija ( Toranj Titana), kako Maltežani pišu Ggantija, ( sada to mesto zauzima nedavno otkriven Gobekli Tape u Turskoj).
 |
| Ulaz |
Džgantija se nalazi na ostrvu Gozo, do kog se iz luke Čirkeve stiže trajektom. Ono što je takođe interesantno: karta se vadi tek po povratku sa Goza i košta 4,5 evra.
Po stupanju na tlo Goza doživljava se neka vrsta katarze, mirnijeg života nego na ostrvu Malta. Dočeka čoveka zelenilo, tajanstvenost, istorija uz obilje blagog februarskog sunca i mnoštvo ostrvljana koji nude izlete po ostrvu, ali i na najmanje malteško ostrvo Komina.
Strpljivo čekamo autobus koji nas posle čerdesetak minuta odvozi do kompleksa. Pretpostavlja se, pošto tačna godina nastajanja ne može biti precizno određena, da je nastala oko 3600. godine pre nove ere. Nalazi se u centralnom delu ostrva Gozo.
Postoji i legenda o njenom nastanku: Sagradili su je Titani (džinovi) za jedan dan (obdanica i noć). Po nekim alternativnim arheolozima pronađeni su i ostaci kostiju džinovskih ramera. Zaista kada se sretne čovek sa veličinom kamenih gromada , njihovim rasporedom , kružnim oblicima poređanim u obliku lista deteline, kako su građeni i ostali hramovi na Malti od strane ljudi neolita, dolazi se u iskušenje da se veruje u sve teorije. Najverovatnije je da je bio posvećen boginji plodnosti, jer su prilikom naučnih istraživanja pronađene kamene figure i oltari za prinošenje žrtava sa mnoštvom životinjskih kostiju.
 |
| Zidine |
 |
 |
| Otvori |
 | ||||
Svetilište
|
Prilikom razgledanja stalno se nameće pitanje kako je neolitski čovek uspeo da podigne zdanje bez poznavanja gvožđa i točka. Arheolozi smatraju da su pomoću neke vrste kugličnih ležajeva, naravno primitivnih, kamene kugle( ima ih u muzeju) i debla, što smo imali prilike da vidimo na lokalitetu, uspeli da budućim generacijama pokažu kakva su umeća i znanja imali. Naročito ako se zna da su neki od kamenih gromada teški oko 50 tona. Arheolozi pretpostavljaju da su imali spoznaje o obliku Zemlje, jer se otvori na nekim mestima podudaraju sa pojavama koja su posledice Zemljinog kretanja oko Sunca.
 |
| Artefakt |
 |
| Legende |
 |
| Devojka |
 |
| Lobanja devojke |
Danas je kompleks ograđen, ukrašen lejama cveća, rascevtalim šibljem i bademom. Nažalost , dosta toga je uništeno, jer je lokalitet dugo bio privatno vlasništvo. Posetiocu se otvaraju vrata nekom drugačijem , sporijem, umešnijem, upornijem svetu nego što je današnji. Naročito ako se gleda preciznost rupa savršenih kružnih oblika kroz koje u određenim delovima dana i godine prolazi svetlost.
Poseta počinje ulaskom u prostorije muzeja gde su izloženi originalni artefakti Džgantije, ali i replike, jer se većina originala nalazi u Nacionalnom muzeju Malte. Zanimljivo je i dopušteno dodirnuti repliku. Nazvaću je ,,Pramajka" .
Još jedna zanimljivost, za nekim skulpturama se ne može odrediti pol...tek treba da otkrivamo šta je preistorijski čovek hteo da nam poruči.
Ne zaostaju ni hramovi Hadžar Kim ( Kamenje koje stoji i obožava)i Mnajdra koji su na ostrvu Malta i veoma blizu jedan drugome.
 |
| Ulaz |
 |
| Unutrašnjost Hadžar Kim |
 |
| Po arheolozima način gradnje |
 |
| Statue u muzeju |
 |
| ,,Soba" |
U mnogo boljem stanju su od Džgantije, ali i u ,,novijem" vremenu oko tri hiljade godina pre nove ere. Neposredno pre ulaska u kompleks hrama, je izgrađen kao i u Džgantiji , centar za posetioce , koji u nastojanju što boljeg upoznavanja sa lokalitetom u okviru svoje prezentacije ima video projekcije i mnoštvo originalnih iskopina. Posebno mesto zauzimaju kosti lobanje, kao se pretpostaavlja mlade žene, koja oživljava pred očima posetioca . Hram je u obliku deteline, ogroman, prelepo na nekim mestima ukrašen sitnim rupicama u kamenu. Svakako zadivljujuće , a kod sadašnjeg čoveka stvara osećaj prolaznosti u odnosu na ono što je pred njegovim očima.
U neposrednoj blizini, na istom lokalitetu se nalazi i Mnajdra. Na svega pet stotina metara udaljenosti od Hadžar Kima, pruža se skoro do samih litica mora. Spada u red svetilišta, veoma je dobro očuvana , pleni svojim izgledom i svakako s ponosom gleda na besprekorno plavo i čisto more . Kameni blokovi su visoko podignuti, ukrašeni gravurama, sa otvorima na određenim mestima kako bi svetlost ulazila u unutrašnjost tokom ravnodnevice.
Iznad Hadžar Kima i Mnajdre su podignuti zaštitni šatori kako bi se umešnost neolitskog čoveka sačuvala za buduće generacije. Neprijatelj kamenih zdanja je sunčeva toplota potpomognuta vetrom.
 |
| Po astronomima |
 |
| Mala... |
 |
| Natpis |
Meni najzanimljiviji i najviše obučen u misteriju je Hipogeum ili Hal Saflieni. Prethodni hramovi su na otvorenom , dok se on nalazi pod zemljom i ide do desetak metara u dubinu. Nalazi se na ostrvu Malta u delu Valete koji se zove Paola.
 |
| Ulica u kojoj je Hipogeum |
 |
| Ulaz |
Rasprostranjen je na tri nivoa i najviše je ugrožen od svih drevnih građevina Malte. Datira iz razdoblja preistorije, oko tri hiljade do trihiljade trista godina pre nove ere, pretpostavlja da je lokalitet korišćen i mnogo ranije, ali bez materijalnih dokaza.
Kako se prostire u tri nivoa, isti su imali različite svrhe od prostora za stanovanje, svetilišta, do groblja. U njemu su pronađeni mnogi artefakti ranog ljudskog društva. Većina se nalazi u Nacionalnom muzeju Malte, a najpoznatija je ,,Uspavana dama". Verovatno je preistorijski čovek prinosio žrtve boginji plodnosti. Na delu groblja je pronađeno oko sedam hiljada ljudskih skeleta, među kojima i mnoštvo ,,izduženih" lobanja sličnih onim egipatskim.
Dugo je Hipogeum bio izbrisan iz sećanja ljudi. Pretpostavlja se da je postojao i nadzemni deo, ali je on tokom mnogo milenijuma iščezao te su se na površinskom delu podigle kuće savremenog čoveka. Tako je i otkriven. Slučajno, početkom dvadesetog veka. Građevinci su pokušali da sakriju njegovo postojanje, ali je istina ipak otkrivena. Da bi sa ratnim sukobima Prvog svetskog rata opet pao u zaborav. Početak Drugog svetskog rata je Malti doneo mnogo bombardovanja, te je jedan sveštenik, opet slučajno otkrio podzemne odaje u kojima su se od razornih moći bombi sklanjali ljudi i životinje. To što je Hipogeum pružio utočište i spasao mnoge živote je doprinelo njegovom propadanju. Mnogo organskog materijala je doprinelo da se mikroklima promeni, došlo je do razvoja zelenih algi, koje žive bez sunčeve svetlosti. Samo osamdeset ljudi dnevno može posetiti Hipogeum. Čim je naša rezervacija potvrđena, on lajn sam kupila karte dva meseca ranije (poslednje dve) , te se zaista osećam privilegovana posetom.
Naše vreme za posetu je bilo u deset časova pre podne. Pre samog ulaska u lokalitet, vodič nas upozorava da se sve stvari moraju ostaviti , da nije dozvoljeno fotografisanje niti unošenje vode i hrane.
Na obuću stavljamo navlake od najlona sa gumicom i dobijamo spravu koja nam daje uputstva i objašnjenja o lokalitetu. Prvo slede obaveštenja o nastanku , ljudima onoga vremena, kroz dve prostorije i video projekcije, a zatim se ulazi u sam lokalitet. Zadržavamo se na deset tačaka. Najbolje očuvano mesto je,,Svetilište" ( kako fotografisanje nije bilo dozvoljeno iste sam pozajmila sa sajta muzeja).
Zadivljuje tišina. Svaki i najmanji šum se izuzetno dobro čuje , jer je akustika izuzetna. Utisak se pojačava audio prikazima kuckanja kamena ( ljudi onoga vremena nisu poznavali gvožđe , ni točak) , a ipak su podigli veličanstvene objekte. Neki delovi pećine su prirodni, ali je dosta toga izdubljeno i ukrašeno ljuskom rukom. Tavanice su ukrašene crvenim pigmentom i prikazuju neku vrstu spirala, a na suprotnom zidu glavne odaje je uklesana ruka, verovatno , bar ja tako mislim, umetika. Na nekim mestima su tavanice veoma niske tako da sam se morala sagnuti.
 |
| Uspavana dama sa Malte foto Jan van der Carbben |
Ostaje pitanje na koji način je umetnik uspeo da obradi kamen? Šta su hteli da nam poruče?
UNUTRAŠNJOST HIPOGEUMA preuzeto sa zvaničnog sajta Heritage Malta.
 |
| Ulaznice za Hipogeum |
Tek na izlasku se vidi koliko smo se prilikom posete spustili u dubinu, jer se spiralnim stepeništem penjemo. Poseta traje oko četrdeset nezaboravnih minuta. Ako planirate putovanje, planirajte i posetu, ali se karte moraju ranije nabaviti. Napomena: na Malti seniori imaju popuste na ulaznice u sve muzeje, bez obzira da li su na otvorenom ili zatvorenom prostoru. Na ulazu smo saznali da su svi termini do jula popunjeni. Mi smo imali sreće jer je februar - vansezona.
U hotelu nas je dočekala ljubazna devojka , turistički vodič nudeći nam usluge. Pohvalila nas je rečima da do toga dana nije imala slučaj da neko dođe sa ulaznicama za Hipogeum i da zna da Džgantija nije otvorena za posetioce utorkom. Sve smo saznali zahvaljujući savremenom čudu- internetu.
Nastaviće se...
Пријавите се на:
Коментари (Atom)