понедељак, 6. децембар 2021.

Равница- песма заступљена на 32. ,,Гаравом сокаку" из Инђије

 Уз влагу и хладноћу каснојесењег дана стигао ми је Зборник 32.


међународног сусрета песника Гарави сокак из Инђије. 

 Захваљујем Књижњвном клубу,,Мирослав Мика Антић" , члановима жирија и председнику клуба господину Александру Мијалковићу на прилици да се моја песма Равница нађе у њему.


РАВНИЦА


Кроз блиставо јутро одзвања равница

свежом бојом зеленога класја пева пробуђени дан

па нежно милује живот

обиље хране и песма, босиљка радостан цвет


у хору као један дарују богат дан.

Фазан се подиже и крикну негде у висину јасно

гласом предака својих, па лаким крилом

освоји трњина цвет.


Булке пустиле стабљике окићене црвеним хаљинама

придружиле им се беле главе камилице

и влати тек стасале детелине претворене у поље

Заиграле свраке

витке, лаке, кроз зелене крошње младих воћки

односећи перјем сивим мирис цвета као поклон небу.


Дрхте у љубавном заносу жбунови

опет и опет, лево и десно.


Јата врабаца се додирују у лету

прште перјем

меша се бело и црно, глава са крилом

равница хвата нови дан.


Грабим равницу и поља тек никлог кукуруза

бљеште листови обасјани сунцем

таласа се класје зеленог жита

под лаким додирима ветра

јечам пева.

Хвала- изговарам тихо да само ја чујем.


субота, 27. новембар 2021.

Par očiju žutih

S plava neba uz grak gavrana sivih

preko dana proteklih

dolete zov daljina plavih.

Jasno glasom predaka davnih

slobodara dnevnih,  pevača noćnih 

s verom u Boga zapisa starih

na  večni počinak ispratih 

par očiju žutih.


Posvećeno Svetozaru.

 


уторак, 23. новембар 2021.

Poznojesenji dan...

 Jesenji dani se polako pretaču s jednog kraja na drugi. Prolaze i nestaju  s prvim 
  večernjim izmaglicama, da bi do ponoći izbrisao svaki trag. S njima odlaze prijatelji, rodbina, poznanici ili samo slučajni nepoznati  prolaznici. 

Na svakodnevnom putu kroz kadrove koje brzi točkovi dozvoljavaju, ređaju se iste slike. Proleću uzorane njive,  i usamljena stabla sa retkim  neopalim lišćem na sebi. Nestaju ulice , sela se  u brzini stidljivo skrivaju, čekaju svoj trenutak ili se gube u daljinama dozvoljavajući tek ponekom crkvenom tornju  nejasne obrise . Posmislio bi čovek da je selo idila, komšiluk, kafica ili jutarnja rakijica s komšijom , tek toliko koliko je dobro za zdravlje. 

 Slučajni prolaznik je poželeo da svoje penzionerske dane provede u selu. Poželeo je idilu, kućicu, malo baštice i miran penzionerski život za svoju bolju polovinu.

Poželeo čovek baš to. Mirnu starost. Došao u selo, potražio kuću. Došao jutarnjim autobusom, istim,  kasno popodnevnim autobusom pošao nazad: ,,Mislio sam da kupim kuću, na internetu lepa...znam ja šta je ćerpić , a šta cigla, znam i šta je banka, šta pošta, lekar...radi tri puta nedeljno, a reka na internetu plava ovde...  A  ja star, ko će onoliku baštu raditi, a korova do glave...gde sam pošao, tu sam došao, a ostaću tamo gde sam pa ću po parku šetati...

Preleteo mu je pogled preko  oronule kuće u nizu oronulih. One koja se nekako držala prkoseći sebi, ljudima i vremenu kada je bila sagrađena. Vlaga joj se popela visoko do starih ,,biber"  crepova , a malter po kome su se videle tamnije tačke truljenja je na mnogim mestima  otpao. Ipak držala se. Prepričavajući dane kada je sve bilo drugačije. Kada su se čuli razgovori.  S proleća i jeseni prozori  nagriženi vremenom su bili otvoreni, a živost se ogledala u tek nazirujućim kretnjama  ostataka nečega što je bila zavesa. 

Otišao je čovek svom gradskom životu. 

 

Danas je na kući osvanuo, kako bi to  moja baka rekla ,,crni barjak",  bez parte, imena , bez naznake ko je napustio svoj vlažni dom. Ostalo mi je da samo zamišljam, premeravam, kolika je tuga onih koji su postavili crnu naznaku  da leprša na novemabarskom vetru, kolika su nadanja ili želje, kolika je težina  ostati među poslednjima... 

Dopuštam da me talas tuge ponese. Kao poznojesenji dan...



понедељак, 8. новембар 2021.

U večiti san..


 Prve novembarske kiše su najavljivale promene. Nije želela da ih primeti ni

rastumači. Živela je dan po dan, pritisnuta kamenom teškim poput reči koje je tih dana imala prilike da čuje. Sve ju je to gušilo, uništavalao njene misli i potrebu da se na bilo koji način izrazi. Hod između dobra i manje dobrog  sa stalnom nadom da će jutro osvanuti svetlije i  vedrije. A oblaci su bivali sve sivlji. 

Lake kapi, bez ledene najave hladnijih dana, slivale su se niz prozorska stakla sveže oprana. Isprva mala sipkava tačka,  je narastala, oblikovala se u kap, a  ona u izduženu valjkastu suzu kojoj nije bilo pomoći.


A onda je zazvnio telefon: 

- Otišla je...

-.Kako to misliš otišla je?

- Tako nepovratno , u večiti san...


Tada je film počeo da se razvija, od nemila do nedraga pomračenog uma , od snova do priča , nadanja i želja, zlih reči i gorih dela otrovanih prikaza koje su je izgladnjavale svojim rečima.

Život se ponavljao i iznova počinjao, tražila je tačku kad je sve počelo, a nju su skrivale guste magle... 

 

Dok se neprozirni veo

spušta na moje umorne oči

nemam dana

prošlosti

budućnosti.


Tonem kroz mrak

praznih ruku 

tek ponekad zaiskri 

sećanje u dalekom osenčenom uglu.


Bez nade za bistru misao

jasnu reč i poznati lik

prihvatam svoj nejasni put.


Nemam tuge

dah je moj negde u danima

kada je osmeh blistao

kada bezbrižni behu dani 

obojeni nadom

a kišna kap bogata rodnom godinom.

 

Idem putem svojim

sama. 

 

Posvećeno mojoj dragoj tetki Nadeždi koju ispratismo u mirne snove. 

Na čoveku je da razume, na Bogu da prašta.


Fotografija: poslednji ovogodišnji cvetovi Dragoljuba.



четвртак, 4. новембар 2021.

Novembarski vetar

Dok novembarski vetar 

peva svoje pretnje

i raspršuje tragove pokrivene vlagom

zatvaram kapke

puštam da tama povede kolo

da se uzburkane misli slegnu,

a postavljena pitanja dobiju odgovore.


Ne daje novembarski dan 

bistre misli, veseli se sivom.


Narasta vetar kroz kasno veče. 


Ćutim , dozvoljavam da pitanje zazvoni: 

Ima li čovek granice?

понедељак, 1. новембар 2021.

Sećanja

Kroz sive oblike noći

uhvatiću trag svetla i sjaj ugaslih zvezda

razmišljati neću

odbaciću terete kišnih dana 

donešenih iz daleka od

nekih nepoznatih  bezdušnih vetrova

leteću oslobođena stega 

nestaće filigranske mreže noćnih hordi

a dnevna razbojništva neće imati važnost. 


Uhvatiću trag svetla i sjaj meseca

zalivaću ih sećanjem na daleke dane

obojena jutra i neke svetle davno minule večeri 

razviće se sećanja 

vinuće se daleko do  nekih novih svetova.


Fotografija internet


Равница- песма заступљена на 32. ,,Гаравом сокаку" из Инђије

 Уз влагу и хладноћу каснојесењег дана стигао ми је Зборник 32. међународног сусрета песника Гарави сокак из Инђије.   Захваљујем Књижњвном ...