четвртак, 13. јун 2019.

Negde ispod plavog neba

Negde
Ispod plavog neba
Spava pokrivena izgubljena pesma.

Ne skriva se
Ne taji lepotu ispod pokrivača
Ne traži dodir oka
Ne traži glas

Ćuti i čeka.

Vraćala se sa posla laganim korakom. Vrućina koja je harala  preteško je padala po njenoj kosi i telu. Na momente se činilo da je Saharska toplota na neobičnim krilima doletela iz daljine, pa da se pustila na prostore Panonije. Asfalt je zračio dodatu toplotu. Zidovi takođe.
Srećom, pa su lake baletanke imale gumeni đon, inače bi, bar joj se tako činilo, toplota asfalta dodirivala tabane.
U ruci je nosila plastičnu kesu sa kupljenim kobasicama, ne zato što  su joj se jele, već što su se brzo spremale, i parče belog neslanog kriška sira. Šarenu torbu je prebacila preko ramena, da bi slobodna ruka mogla dopustiti bogatstvu lepeze koju su činile građevine Barselone  snagu stvaranja povetarca s mirisom  tamjana veličanstvene katetdrale.
Nije se mogla odupreti mislima koje su navirale i stvarale jednu sasvim  novu magijom začinjenu sliku letnjeg dana. Pred očima joj je izletela slika beskrajnog morskog plavetnila solunske luke. Bio je isti topao dan, iste baletanke i lepeza, razlika je bila u  malom slamnom šeširu. Slika je bila stvarna toliko da je čula galebov krik i osetila milovanje morskog  povetarca na svom licu. Osmehnula se i jače zamahala lepezom ( slika Barselone se čudom uklapala).  Vetar stvoren čarobnim štapićem je pričao o svetlosti osunčane plaže, o belom kamenu morske obale i kočijama koje su  ispod razgranate krošnje palme čekale turiste. Pričao je i o nekim tužnim morskim lađama.
Jače je zamhala. Pojačao se galebov krik praćen muzikom iz malog kafića. Zamirisao je roštilj.
Otvorila je oči. Goreo je vazduh. Ušla  je u ćevabdžinicu i poručila dve pljeskavice. Sela je na pletenu rastan stolicu.
Nestalo je more, luka i galebovi.
Crna mačka je ležala u hladovini postavljenog suncobrana. Izvadila je paketić kupljen u mesari. Mačka se bezglasno proteglila očekujući da će biti oterana. Umesto toga dočekala je mesni zalogaj.
Vrućina se pojačavala. Pokupila je nov paket i nastavila put kući. Na vratima ju je dočekao pas obrastao gustom dlakom  s isplaženim dahtavim crvenim jezikom.
- Prvo vode tebi...baš ti je toplo...čudan si ti drug...a nemaš  ni tri razreda osnovne škole...

уторак, 11. јун 2019.

Klatno

limeni krov je  puckao i  podrhtavao  u želji da se odupre beskrajnim toplotnim
zracima koje je usijana zvezda slala s nebeskih visina. Bio je čvrsto napravljen, ali osetljiv na toplotu. Širio se koliko je mogao.  Osnovu su činile metalne cevi dobrog sastava koje su celoj konstrukciji davale čvrstinu i osiguravale dodatnu stabilnost na čvrste temelje zalivene debelim slojem betona.
Ispod ustreptale limene duše vrcalo je od života. Pod njegovim okriljem par slepih miševa, kojima dnevna toplota efekta staklene bašte nije nimalo smetala, je našao svoj dom. Svake večeri bi posle zalaska sunca, sa prvim mrakom izletali iz svog ugla i odlazili u bogat noćni lov.  Samo su retki znali njihove tajne puteve, za uzvrat, oni su dozvoljavali jednom paru plavih očiju da ih  vidi.
To se dešavalo u strogoj tajnosti kako bi se osigurao njihov mir, ali i mir ostalih stanovnika nove šupe.
Nova je nikla na prostoru stare, oronule, opsednute brojnim glodarima, koji su podrili njene temelje i doprineli opasnosti od rušenja. Stari stanovnici su se razbežali pri prvim udarima drvenog malja, a novi su s nestrpljenjem čekali svoje vreme.
U suvom prostoru mnogi su pronašli svoje parče doma. Kako zbog nedostatka novca nije postavljeno staklo na ulaznim vratima ona su bila , ostala i predstavljala slobodan ulaz za dobrodošle goste i pristojne domaćine. Ispod samog ulaza vrapci su pronašli svoje mesto. Često ih je par plavih očiju posmatrao i radovao se budućim prinovama. Pravili su gnezdo svom umešnošću svih vrabaca od prvoga dana  postanka. Vešto su kljunovima hvatali leteće paperje drugih ptica, tanke vlati sasušene trave i pokoju uvelu laticu zakasnelih i nikada oprašenih belih cvetova višnje čija ih tuga nije doticala. Oni su živeli za danas i uživali u svom životu onako kako bi svako drugi na njihovom mestu. Na
svu sreću nisu svi želeli da budu vrapci. Iza svoje živosti su krili strah i nepoverenje prema bićima koja dišu i nemaju perje. Voleli da izazivaju crnobelog psa, a radost im je pričinjavala krađa hrane iz njegove stare olubljene šerpe. Nisu prestajali ni kada bi neki neoprezni pripadnik njihove vrste doživeo kraj u čeljustima načičkanim oštrim zubima.
Bili su tu, na svome.  Izbegavali dodir s crnobelim i čekali njegov duboki san ili trenutnu zanesenost pojavom komšijskog mačka.
Unutra,  ispod limenog krova, u njegovoj toploti i sigurnosti neprokišnjavanja sitniji i krupniji osmonožci su ispleli i podigli svoje carstvo.
Najbrojniji stanovnici su bili paukovi malog okruglog tela s dugim vitkim nogama, lako prelomljenim i uvek spremnim za brzo delovanje. Bilo je i malih, smeđih s kratkim nožicama, nežnim poput najfinije svilene niti.  Iako različitih vrsta i veličina nisu se prepirali i otimali za životni prostor. Poštovali su tuđe, ali su čuvali svoje. Tako da je vladao mir. Pometnja bi nastajala kada bi se sirkova metla  umešala u njihov život. Tada bi se poput ratnog vihora koji sve briše razišli na sve strane sklanjajući tela od propasti. Srećom nisu bili ubijani, pre bi se moglo reći da im se oduzimao dom i pravo na reč. Ubrzo, kada bi metla otišla na počinak izvirivali bi iz svojih skrovišta i opet nastavljali predenje. Do  jutra bi posao bio završen, a u šupi bi bio uspostavljen poredak mira.
Svi su bili svedoci velike tragedije kakvu nije pamtila ni stara zemljanica. Velika žuta mačka je u kartonskoj kutiji punoj starih novina na svet donela žuto- belo mače. Tihim glasom je objavilo dolazak na svetlost dana, ali ga je tišina vratila u mrak. Svi stanovnici su ćutali. Plašili su se da dišu. Pustili su da ga velika žuta bespomoćno vraća u život. Bez reči su pratili njen tihi skok kroz vrata bez stakla. Mali žuti je beživotno ležao u kartonskoj kutiji punoj bezvrednih starih novina.
Tišina je zvonila kroz tela  stanovnika. U znak počasti slepi miševi su se poput zastava na pola koplja lako zaljuljali, dokazujući da je Zemlja okrugla.
Par plavih očiju je plakao.

четвртак, 06. јун 2019.

Reči

Reči mogu sve.

Da povrede
pomiluju
ohrabre
donesu
odnesu
dodirnu
zabole
nasmeju
zaplaču
podstaknu
uteše
pomognu
utihnu
ponesu
poplave
požute
poružne
zafijuču
zazvone
vrisnu
zaparaju
zagrme
zatutnje
pomaze.

Reči mogu sve
Samo se ne mogu vratiti.



среда, 05. јун 2019.

Bagrem

Kada se letnja magla
Odnekud spusti
Na stari bagrem
Zadrhti kora na stablu budnom
Oteža  bezglasni udah
Debla ponosnog
Koren mu čvršće uhvati
Zemljani dom.

Štitom  stolisnih grana
Na kišu što stvori duboki
Davno presahli mulj
Protegnu telo
Oboji svetlom deo pogleda svog
Okićeno poslednjim procvalim grozdom
I pusti jad u nebeske visine.

Zaplaka u čast minulih dana
Poslednjom suzom sklopi oči
I potonu kroz maglu u sećanje
Što skri u daljini svojih brojnih dana.

Pomreše pčele što praviše med
Srne utihle
Zbunjene  hladnom oštricom
Ne gledaju  tugu starine.

Zatvori srce drevni bagrem
Utone u dubok san.
I noć beskrajnu.

четвртак, 30. мај 2019.

Kada ne znaš šta ćeš

Kada ne znaš šta ćeš :
ne viči
ne gazi.

Milost oseti kao nikada pre!

Kada ne znaš šta ćeš
rukom mahni
uhvati dan.

Kada ne znaš šta ćeš
udahni  duboko,
primi  miris lipovog  cveta
i latica crvenih dar.


Kada ne znaš šta ćeš
pusti skriveni osmeh,
raspleti kose,
uhvati vetra ples.

Kada te zao glas iz potaje vreba
dotakni pauka mrežu,
zelenog  mora travu,
jutarnji pev slavuja,
prvi sunčev zrak.

Pa poleti
Visoko
Ne zaustavljaj let.

Dotakni  zvezde i mesec
iza snenog oblaka.
U
miru neba svog
nova vrata otvori
i govori, govori.



Crno - beli svet

Ispred stare zemljane šupe koja je davno u svojoj mladosti doživela da se na nju
prevrnu paorska kola  i da kao mlada nosi beleg konjskih kopita na svom telu,  bila je pseća kućica.
Živele su jedna pored druge, ali su im misli bile nemerljivo daleko. Svaka od njih se borila na svoj način s vremenom i svojim stanovnicima. Šupa sa mnoštvom glodara u zemljanim zidovima i lagumima koje su oni pravili, parovima dosadnih vrabaca i njihovim potomcima ispod drvenih gredica,  a manja je vodila bitke sa svojim stanarom  i njegovim podstanarima.
U manjoj  je omanji pas čamio, trpeći ispod svoje guste dlake  podstanare. Samo bi se povremeno protresao lupkajući nogom o zidove, stavrajući  zvuk detlićevog kljuna. Glava mu je ležala na pragu kao na najmekšem jastuku, a uši su mu blago dodirivale tlo.
Povremeno bi u nebo pogledao svojim šarenim psećim očima. Levim uhom, obraslim gustom dlakom je osluškivao daleke upozoravajuće tonove nadolazeće grmljavine.
Povremeno bi zevnuo  prateći nov tup odjek. Znao je on za mnoge preteće, strašne oblake i munje koje su sipale s nebeskih svodova. Bio je bezbedan u svoja četiri zida bogato ukrašena masnim tragovima   guste dlake.
U trećoj kući su živeli dvonožni. Iz nje  je dopirao miris kuvanog kupusa. Nije ga voleo, ali bi olizao činiju ako ostane za nju. Nije odbijao hranu.
Nije se žalio, otimao ili opirao kad su mu oko vrata stavili kaiš skinut  s dedinih pantalona. Bio je srećan slobodom koju mu je davao štrik po kome je alka klizila. Taj zvuk ga je opijao. Tokom noći je bezbroj puta jurio s jednog kraja na drugi uz piskave zvuke potpomognute  njegovim zvonkim  lavežom. Bežale su i mačke i sove, sklanjali se slepi miševi i izbegavali lov na njegovoj teritoriji.Samo bi dvonožni svojom vikom remetio lepotu tame.
Sada je mirno ležao i osluškivao daleke zvuke grmljavine koja je malo pomalo približavala.
Bio je bez straha.
Savršenstvo prirode  mu je davalo snage. Živeo  je u skladu s njom i njenim pravilima. Na njegovom štriku je tokom dana  gazdarica širila veš  da se suši. Tako je bilo i danas. Levim okom bi pratio lagano njihanje haljine  čije mu boje nisu značile ništa. Video je samo crno bele pruge, na čijim su krajevima cvetali opet crno beli izvezeni cvetovi.
Osećao je da će se nebo osloboditi tereta.
Lako je pogledom prešao  s haljine na sto na kome su se sušile patike s kojih je davno, još dok je bio štene, izgrizao pertle. One su  služile kao uspomena za njega- na vreme kada ih je kao nove bacao u vazduh i  u punoj brzini hvatao u letu, pa trčao mašući repom. One bi se  plele u svojoj nemoći. Toliko je bio zanesen igrom da nije primetio blizinu  dečjeg trotočkaša. Samo se prevrnuo preko njega pravo pred dedine noge. Očešao se o nega, a iza njegovog uha je ispala zadenuta četvrtasta drvena olovka.  Deda se nije ljutio, nije ga tukao, već počeškao između njegovih dlakavih ušiju.Tada je po prvi put čuo jasno  žubor daleke vode u planinskom potoku, smeh  neba i pev  ptica selica.
Danas , dok mu je kroz misli klizio davno minuli dan, taj zvuk se pretvorilo u dobovanje prvih kišnih kapi o limeni krov njegove kućice.
Uskoro je lilo iz neba.
Povukao se  unutra tako da mu je samo vrh njuške virio napolje. Voleo je golicanje kišnih kapi i njihov neponovljivi ples. Svirala je grmljavina, a haljina na štriku je izvodila svoje valcer korake dodirujući krajevima rukava blatno tlo. Dok su pruge nestajale tonuo je u  vlagu vazduha skupljajući izgubljene pseće duše pod svoje okrilje.
Dvonožni su u strahu zatvorili prozore.

четвртак, 16. мај 2019.

Zaboraviću

Zaboraviću da se probudim
Zaboraviću Đurđevdan,
Zaboraviću stihove Desankine
Sjaj Večernjače

Zaboraviću oštre reči
Zaboraviću prvu suzu
Zaboraviću pozorišnu sezonu
i ukus jutarnje kafe

Izbrisaću iz sećanja godine
Dani neće postojati
Izbrisaću tragove u pesku
Izbrisaću korake ostavljene  na mekom šumskom tlu
Izrisaću rečno korito.

Zaboraviću pesme i
priče
Nestaće romani i drevni spisi
Nestaće sjaj oka i vedrina glasa
Sve će mirno počivati pod talogom brojnih dana

Pamtiću
Samo pev  duša
Ispod  zvona dalekih.

Fotografija Dragan Đukanović: Ispred ulaza u Crkvu Hristovog rođenja.