петак, 22. јун 2018.

Zove me

Zove me put
I tajanstvena  staza.

Zove me vetar
I udaljeni,  nepoznatim biljem začinjeni kraj.

Zove me  tiha, sjajem zvezda bogata noć
I njen skriveni  nemir.

Zove me jutrom probuđeni dan
I sjaj bistrog mora.

Zove me dodir plave vode
I miris soli.

Zove me beli galeb
I tajna njegovog pera.

Zove me ugasla školjka
I sjaj sedefa na morskom dnu.

Zove me sunčevim zrakom obojeni mesec.

Zove me plima.

Zove me oseka.

уторак, 19. јун 2018.

Đačko oko

Jutro se okupano i čisto probudilo najavljujući novi dan. Za neke je on značio
mnogo, za neke ništa, nekima je bio obaveza, a nekima zabava. Svima  je darovalo bisernu svežinu.
Kapi koje je  kiša ostavila, a noć zaboravila, su upijale svetlost sunca i kroz svoju prozirnu dušu su lako primale i slale do pažljivog oka odsjaj duginih boja.
Poneo je đačku knjižicu i l ne baš lakim se korakom, posle naturenog buđenja, uputio na moranje. Poneo je i mobilni tlefon iako se ne sme. Nije se mogao odvojiti od njega i onih zanimljivih aplikacija koje su mu uveliko skraćivale dan i činile da traje mnogo, mnogo kraće.
 Kako  bilo krenuo je.
Pridržavao se svih uputstava koje je toliko puta čuo. Dok ih je strogi glas ponovo izgovarao mogao je i pre njega čuti dobro naučene reči da je samo hteo. Mobilni mu je već nedostajao.
Tešilo ga je samo to što je zabrana važila za sve.
Minuti pre početka su trajali kao dosadna duga noć u kojoj se nisu nazirale zvezde na nebu, ali se zato sparina težinom neba spuštala na grudi.
Udahnuo je vazduh da rastera nabijene misli. Umesto toga je zapazio igru svetla i senke. Istog momenta se setio profesora fizike i čestica svetlosti, njihovog putovanja i brzine. Lako mu je osmeh preleteo preko usana. Oblaci su nastavljali igu na staklima prostorije. Preletali su preko papira sa zadacima. Trebalo ih je čitati i rešavati.
Brzina svetlosti ga je golicala. Pričala je o daljinama i slobodi, o blagim jutrima i prvim uzdisajima u prohladnim letnjim večerima. Mamio ga je ptičji pev koji je rasterivao tišinu dvorišta.
Neki glas je najavio početak. Vratio se na tren  u prostoriju obojenu blistavom mladošću. Preletao je zadatke pogledom. Da je smeo nasmejao bi se.

Mašta se rasplinula.

- E moj Branislave! Lako je tebi među Ožalošćenom porodicom. Ne znaš ti šta je žalost! Lako je tebi  sa plavom ribom i kljukanom dinastijom, lako je tebi... sa  Simom i Trtom. Video bih ja tebe da si ovde. Napolju život i zov otvorenih puteva s dlanovima otvorenim za svet, koji ti nisi hteo u svojoj kući...

A ti Vuče? Što se smeješ u svom ćošku!? Šta si pisao, pisao si  i zapisivao! Reči u Riječnik, pa ti gledaj! A ja?  Da te vidim ovde, pa da računaš visinu i zapreminu neke kocke, baš bi me zanimalo kako ćeš. Kako bi ti bilo da u Resavskoj pećini drvenom štakom brojiš dubinu i širinu, stalaktite i stalagmite?

A ti Dučiću? Šta si se pretvorio u stih i reč? Da ti je kroz ovo moje banatsko blato i ritski mulj sarke dozivati ili se na čeku s ocem u lov spremati...

Aoj, Ivo! Aoj mostu , što se beliš  do Banata moga. Što me spaja i razdvaja. Gde si  perom diplomatskim da po belom tragove ostavljaš?

Aoj...Koliko je to sati?
Au, što me zadržaste toliko!!
 Sada složno, pa u kas!


петак, 15. јун 2018.

Promocija knjiga,,Nevidljivi vatromet i ,,Odsjaj svilenih niti" u Narodnoj biblioteci Čoka

,, Večeri plave u veče sjajno" ... kako to samo veliki Jesenjin jednostavno izgovara.

Dok su se preko plavog panonskog neba smenjivali i u  svom trku obilazili jedan drugoga sivi kišonosni oblaci,  spremale smo se za zajedničku promociju knjige pesama ,,Nevidljivi vatromet" ( koji sam imala sreću da dobijem kao poklon sa predivnom posvetom) i Odsjaj svilenih niti.
Vlasnica skrivenih vatrometa pretočenih u poeziju jeste Jelena Milošev profesor srpskoga jezika i književnosti i nosilac nagrade Stražilovo za zbirku poezije ,,Ćutanja pre poleta".
Izdvojila bih pesmu ,,Bezvremena zona oko Tise"

Vodeno ogledalo Tise
reflektuje zrak šumama topola.
Sive slike zime,
sunce bojažljivo akvaristički slika.

Uski čamac seče idilu mirne vode
parajući je kao niti vunenog džempera.
Plove rekom patke,
bestelesne i bezvučne,
u bezvremenoj zoni.

Otrgnuta od svih zemnih plovidbi,
lebdim nad sivilom prostora,
zamišljena u legende o bivšim tiskim
                                                  ratnicima.

Tu je i ,,Odsjaj svilenih niti" : 

...Negde u daljini se lagano skupljao gnev četiri panonska ratnika.Tutnjava je počela svoje gospodarenje, a njih četvorica su se zadovoljno smejala gledajući žurbu i strah u očima smrtnika... odlomak iz ,,Kolebe" .

...Gledala je zelenu vodu. Oko nje suleteli vodomari najlepših boja, a divlje patke su ucrtavale svoje staze po mirnoj vodi. One su trajale taman toliko koliko ih je oko pratilo, a zatim su se gubile... odlomak ,,Očenaš za Čedu".

.. Neće još mnogo vode Tisom proteći, a on će se naći sa svojima..., odlomak ,,Slika jednog života".

 Mnogo je puteva koji se prepliću kroz stihove i reči. Mnogo je lepote i snage u rečima napisanim i izgovorenim te blage plave  junske  večeri. Mnogo se svilenih niti zaplitalo kroz poglede i mnogo se skrivenih vatrometa  naziralo   na licima prisutnih.

Zahvaljujem gospođi Dijani na ljubaznom dočeku i toplim rečima podrške.
Zahvaljujem profesorki književnosti Mariji Markov Ilić i profesorki Jeleni Števanov na vremenu i emocijama koje su nesebično delile tokom promocije. Velika je snaga njihovih  duša koju su utkale u  svileni ćilim rečenica.
 Zahvaljujem  gostima na ljubaznosti i podršci.
Neka fotografije govore više od reči.





















уторак, 12. јун 2018.

Dodir svetlosne staze

Leto je stiglo pre vremena. Beskrajna igra listova starih topola oduzimala je
dah onima otvorenih srca. Vetar se bunio i svojim laganim hodom je dodirivao prisutne.
Deca su se nadvikivala sa šumom starog vetra. Ugušivala su njegovu grlenost i rugala mu se. Nije ih primećivao. Nastavljao je svoju igru. Laste su mu se radovale. U visinama, gde je njegova snaga bila jača, su lako uzletale, a pri spuštanju su hvatale krajeve njegovih nevidljivih ogrtača i svojim krilima naglašavale njegove ivice. Radovale su se odmoru koristeći njegovu ljutnju. Sasvim vidljivo iz grupe se izdvajala devojčica. Sedela je na ivici drvene klupe upriličene da bude privremena tribina za retke posetioce ljubitelja malog terena,  koji nije imao posebne namene, već je služio svima koji bi kročili na njega. Njena samoća je bila toliko vidljiva da je parala oči  ženi koja je sedela na drugom kraju dvorišta. Spajala ih je zamišljena dijagonala.
Obratila je pažnju na devojčicu.
 Jasno se videla njena tišina. Belasala se kao otvoreni dlan plavokrvih. Odzvanjala je retkorečivost, a tiha zagonetna stisnutost usana je pojačavala utisak. Sve je odavalo fino izbrušenu, od strane vrhunskih majstora juvelira, izvajanu  dušu.
Žena je kroz vreme čitala njene misli.
Prevodila ih je na svoj jezik.

Na svet je došla voljom nebeskih sila. Ni željena ni neželjena, jednostavno  se zadesila tu u surovom svetu svakidašnjice i nekih oskudnih ljudi. Nažalost i deca nisu imala milosti prema njenoj sudbini. Tršava kosa je nemirno štrčala sa glave. Plava. Mešala se sa plavetnilom njenih pogledom izgubljenih očiju. Na sebi je imala teksas pantalone i majicu kratkih rukava koju je boja davno napustila. U rukama je držala tuđi smeh i suze svoje majke.
Žena je smanjila razdaljinu kako bi mogla bolje da je osmotri. Oči su joj se lagano pomerale u nekim neobičnim igrama. Onda je videla ono što retki mogu da vide.
Oči su se  jače zaplavile. Kroz njih se prelivala duga. Pomerale su se i pratile ples prve prolećne duge nastale posle tople, sa zapada poslate kiše. Krila su je dodirivala. Milovala je.
Polako se trznula telom. Zamahnula je rukom. Dodirivala je nekoga ili nešto.
- To si ti Lakokrili!
Ponelo  ju je pero kroz neviđene visine.
Letela je sa modrom lastom.
Hvatala je  vetrov skut i razumevala je cvrkut doseljenica. Tršava kosa  je prerasla u gustu pletenicu vile iz bajke, a odeća je dobila najmekši karnirić od najfinije kineske svile. Usne su se pomerale u sramežljivom osmehu.
Nije verovala šta joj se dešava. Sumnjala je. Podizala je ruku i doticala mnoga pera . Videla je okeane i besprekorne osunčane plaže.
Nije bila sama ni gladna.
Nije bila ni tužna ni usamljena.U  njen život se uselio najtajanstveniji od svih, onaj jedinstveni i mirisima dobrote obojen dan nošen na krilima Lakokrilog, s obećanjem da će se vraćati.
Postala je princeza iz nenapisane bajke.
Pomerila se.
Nogom je dodirnula vlat pokošene trave. Iskrice su poletele. Pretvorile su se u  zvezdice sišle s nebeskih visina vedrih sunčanih dana,  da se prikažu  samo izabranima.
Bila je izabrana.
Skakutali su praporci na tajnim kočijama, a njihovi glasovi su odzvanjali mislima.  Živeli su muziku svih vremena.
Usne su se razvukle  osmeh.
Dete i žena.
 Značile su jedno.
One su videle ono što niko nije. Samo je do njih dopro tajanstveni glas dubina i nezamislivih visina.
Sreća je bila samo njihova.
Sve vreme su  laste letele i u najsmelijim letovima su menjale visine. Predvodio ih je gospodar svih vremena i prostora. Opijao ih je mirisima. Darivao ih svetlosnim stazama i sjajem najudaljenijih , nepoznatih sunaca.
Trenutak je trajao.


Da trenutak traje. slika na svili ,,Jutro".

субота, 09. јун 2018.

,,Odsjaj svilenih niti" u Domu penzionera Kikinda

S nestrpljenjem sam čekala početak predstavljanja ,,Odsjaja svilenih niti" u
Domu prnzionera u Kikindi. Radost je bila obostrana.
Da sve mora da teče nekim nepredvidivim stazama dokazalo se i ovoga puta. Čika Toma
Mladić sa osamdeset se našao na probi folklora. Naravno na pitanje da li bismo mogli da napravimo malo drugačiji prikaz naše banatske duše, rado je pristao. Svilena nit koja povezuje sve sa ovih prostora je zasijala  i nastavila nesebično da deli svoj odsjaj.
Posle kratke najavе gospođe Zore, kao lagani početak usledilo je Banaćansko kolo.




Sledili su stihovi ,,Bezimene pesme"

Kada nebo oteža oblacima
Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi ,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Doleti bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.

Nizale su se dogodovštine Banaćana, razlegao  se Logovac uz ,,Bogojavljensku noć" i Hladan Vetar poljem piri uz priču ,,Mirisi banatskog vetra".

Uz ,,Majstor Đulu je išla svirka,,Reših da se ženim" ...

Veče se suviše brzo završilo.


Društvo se okuplja.

Sa tetka Zorom

Poklon knjige za orkestar. ,,Ja nisam samo čuo šta čitate.  JA SAM SVE VIDEO!

Ukoliko bude potrebno rado ću pozajmiti ,,satirač" Branka Čučka.

 Smejali smo se Čedi i njegovom ,,Očenašu".
Uz obećanje da ćemo se ponovo videti, druženje smo nastavili uz posne kolače izašle ispod vrednih ruku Slavice Kanas.

Zahvaljujem svima na ukazanoj mi dobroti i gostoljubivosti.




субота, 02. јун 2018.

Ruže za Pericu

Na životom bogatoj plavoj planeti, na starom kontinentu, u staroj zemlji živi se
kao na svakoj plavoj planeti, na svakom starom kontinentu i u svakoj staroj zemlji. Noći dolaze tiho, plavetnilo polako poklopi svojim tamnim plaštom poslednji lagani titraj zamirućeg svetla, sve utone u senku koja opet živi i stvara prikaze koje imaju ljudska obličja. One se predaju strastima tame, stvaraju čuda, prenose misli. Delaju i lutaju opustelim ulicama gradova i sela. Dogodi se  i skriveni hod bogat tišinom  takav da ga odaju samo laki uzdasi nosilaca.
Jutra dolaze brzo. Najavljuje ih mobilni telefon kog zovu budilnikom, na šta se  on svojom veštačkom inteligencijom buni, ali pošto ga niko ništa ne pita , njegovo je da vrši svoju dužnost.
 Dešava se, neretko, da ga pretekne kreštav glas petlića posebne rase pod nazivom titinac. Kako je malen rastom,  od nekih neznanih sila je darovan prodornim kukurikom, tolikim da se zvezde na nebu stresu i požure da svoju svetlost poklone dalekim meridijanima pruženim s druge strane Zemlje. Ponekad su tu  noćni razgovori pasa puštenih na noćnu slobodu ili zaljubljeni mjauk mačora uzavrele krvi.
Slika bi bila sasvim savršena da tu nema ljudskih kostiju, onih živih, koje svaki dobar zmaj iz narodne bajke može nadaleko da prepozna.

- Nemoj da hrčeš...stružeš tako da te ni jedna strugara ne može nadmašiti!
-krrr...njjjj mmmmnjooooo....
- Ne hrči kad ti kažem! Dosta je ! Ne mogu da spavam! Seli se u drugu sobu!
- krkkkkk hrrrrrnjkkkkkrrrrrrrrrrr
- Dokle ću ja ovo slušati? Ima da mu kupim onu brnjicu , pa neka košta koliko košta!  Ama čoveče , ne hrčiii. Idi  i spavaj na kauču!
-krrrrrrrknjjjjrrrrrrrrr...
-Seli se! ...Tako  sad da spavamo!

- Da li ti je vruć čaj?
- Ne nije!
- Kako nije?
- Kako da jeste? Pa skuvao sam ga pre pola sata. Sasvim se ohladio.
-  Pa, što ga onda srčeš?
- Ko srče? Srrrrrrrr.  Ja pijem, ne srčem.
- Ipak ti je vruć! Srčeš!
- Srrrrrr, sr, srrrrr... Ne srčem.
- Sad ću ti doneti slamku! Ne mogu da slušam!
- Srrrr, sr, sr, sr....

Šta ti je? Dati nije mušica upala u grlo?
- Nije. pljuc, pljuc
- Kako nije? Da te ne boli grlo?
- Ne ne boli  me1 Moram... nešto mi se sakuplja...pljuc pljuc...
- Molim te prestani, smeta i, ne priliči ti da pljuckaš ulicom. Jedva čekam da uvedu kazne, pa da ti lepo naplate. Pogledaj onog! Gledaj kad ti kažem...Grozno...

- Šta si to jeo? Dokle ćeš podrigivati? Kao da si jeo  vazduha na viljušci ! Prestani!  Podiže  mi se kosa na glavi od tolike kompresije. Idi kod lekara, neka te lepo pregleda. Možda dobiješ  neki preparat ,pa te to lepo prođe!   Ne podriguj , molim teeeee! Lepo te molim! Gledaj, svi se okreću. Lepo mi u toplotnim talasima nadolazi sramota od tolike buke koju proizvodiš. Još kako si se najeo belog luka...Da čovek padne u nesvest! Kako onda žena ne bi? I to tako krhka i nežna kao što sam ja?
Ne podriguj!

- Jesam li ti lepo rekla da ne jedeš slatkiše!
- Ne jedem.
-Kako ne? Šta je ovo? Jesam li ja tvoj sluga, dželat ili šta već? E,  to nisam. Da nemaš mene ... Ti si sam sebi dželat. Kao ne jedeš, a  noću...sami papiri od bombona i malih snikersa, a ovo ? Kuglice i suvo grožđe u čokoladi! Pa  ti svakako nisi normalan. Ako ti se toliko sviđa...Kad budeš nagurao šećer... ima da završiš u bolnici kao tvoja majka, Bog da joj dušu prosti...i ona se mučila s tvojim ocem. Isti si on! Da te  nisam videla da kupuješ išta od slatkiša! Jesi li čuo!
- Samo žele bombone?
-Kad ih spominješ... Gde su? Pa ti si ih pojeo!  Dokle...

- Maco, hoćemo li u prodavnicu, da kupimo nešto za jelo?
- Da dobio sam platu, pa...
- Šta bi ti jeo?
- Jogurt?
- Šta će ti jogurt? Bolje uzmi nešto drugo.
- Ja bih jogurt, ako može...
- Šta ako može, naravno da ne može,  ti bi jogurt! Biće ti dobro i kiselo mleko!

Dokle će ovaj moj tako? To se ne može izdržati. Ima da ga iselim iz kuće u šupu. Ima tamo da napravim letnju kuhinju, pa neka sedi sam! Neka radi  to što radi! Neka uživa sam. Nije bolje ni zaslužio!
Možda da kupim i one silikonske zapušače za uši...
Ko si ti da se mešaš? Šta kažeš? Ja zlostavljam svog muža! Nemoj da zlostavim tebe ! Bolju od mene ne bi našao ni svećom da je traži! Moj Perica uživa! Uživa! Ima da mu odnesem koju ružu iz parka. bolje nego da mu kupim ...

субота, 26. мај 2018.

Neću da te poklanjam

Neću da te poklanjam.

Držaću te čvrstim dahom.
Zvezde će mi osvetliti noćne staze Kojima ću tajno hodati.
Sunce će  mi darivati dan.
Vetrovi će mi davati snagu.

Neću da te poklanjam.

Tvoju dobrotu ću zadržati.
Tvoje godine će rasti.
Tvoja svetlost će se širiti.
Tvoj glas će zvonom zvoniti.

Neću da te poklanjam.

Trajaće vreme.
Pesnici će pisati pesme.
Pesmom će kosovi darivati jutro.
Lavež će terati uljeza tvojih dlanova.

Neću da te poklanjam.

Nosiće gradovi svoje ulice.
Sela će putovati kolskim putem.
Srna će kradom čupkati zelenu pšenicu.
Lovac će spustiti cev svoje puške.
Čvrsto ću držati život u ruci.

Neću da te poklanjam
.