Putopis : Mostar

Stari most

Pod vrelim hercegovačkim suncem uz neprekidan pev brojnih zrikavaca
nastavljamo svoj put prateći krivudavu sivu liniju  puta. Isključujemo klimu u autu, trpimo toplotu, ali se napajamo vazduhom obojenim  biljem  i bogatom istorijom. Hodili su ljudi ovim krajevima od preistorije do današnjih dana. 

Smenjuju se kamen, zeleno rastinje i plave linije reka. Ipak tražimo nešto lepše i više, nešto što prerasta ljudske granice, što ima svoju bogatu, nikada presušenu istoriju i svetlu budućnost. Cilj je  Mostar.

Savremeno čudo navigacije nas odvodi baš gde treba. Parkiramo se na stazi pored  pravoslavnog groblja Bjelušine. Ostavljamo auto nemilosrdnosti Sunca, prelazimo put i ulazimo u stari deo Mostara. Instinkt govori jedno, navigacija drugo(nismo se dobro sporazumeli na relaciji grob i spomenik Aleksi Šantiću). Ljubaznu devojku koja izlazi iz jedne od kuća pitamo za pomoć. Odgovara da se krećemo u dobrom pracu i želi  nam prijatan boravak u njenom gradu. Reči dobrodošlice  poboljšavaju našu iscrpljenost i daju nam novu količinu snage. 

U senci malog parka i finoj hladovini zelenih krošnji uz pesmu ptica usamljen stoji

Kod spomenika

od kamena načinjen spomenik Aleksi Šantiću. Bez reči u igri svetla i senki

namernicima priča svoju sudbinu. Pohode ga ljubitelji poezije, i golubovi mira. Gugutom mu šapuću da zaboravi vodu hladne Neretve i da svoje ponovno postavljanje gleda kao milost Gospoda razumu. 

Kuda bi dalje, ako ne do spomenika Emini? Baš kao u pesmi sa ibrikom  vode u rukama.

Sa Eminom

Emina

  Sinoć, kad se vratih iztopla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa kô zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!..

Na Starom mostu

 

Polete zvuci pesme , razležu se starim Mostarom, uzdiše i staro i mlado zaneto lepotom melodije i stiha. A sevdalinka dodiruje dušu.

 

 

Praćeni  nečujnom melodijom koja poput mesečine dodiruje zaspale seni vekovnih posetilaca pratimo svoje staze. Preko  Lučkog plavog mosta,  toliko blizu onog glavnog, da nas njegova zagonetnost zagolica , pa da sa divljenjem  iz daleka gledamo Stari most. Blagi vetar u svom pohodu dodiruje šešir na mojoj glavi,  u želji da ga prepusti hladnoj Neretvi. No, ne dam se ja. Držim ga rukom i hvatam šapate istorije. S divljnjem poklanjam sebi sliku Starog mosta. Beli se ponosito svojim lukom preko Neretve. Poput legende i proročanstva: srušen biće ponovo sastavljen. 

 

Uskim ulicama popločanim kamenom dobro ugrejanim od Sunca hodamo do njega koji strpljivo i posnosito čeka. Hodili su tuda mnogi. Znani i  neznani poznati, priznati i beskućnici, pred Gospodom  svi jednaki. Hodao je njime moj otac poslednjeg leta svog života i moj brat na služenju vojnog roka. Eto i mene tu u miru, kao poklonik, nezamernik, neosuditelj u teškim vremenima i turista u mirnodopskim. Tu sam da se divim, da rukama dodirujem kamen i da njegovu toplotu zadržim u svom sećanju. Uske uličice s bogatstvom domaće radinosti i ljubazni osmesi prodavaca pozdravljaju nas sa svih strana. 

Svega mnogo, samo vremena malo...

Ne može se u Mostar bez posete velikanu srpske književnosti. Vraćamo se po velikoj žezi do auta, pa još nekih pedesetak metara  do ulaza u groblje.  Zatim pravo glavnom stazom do velikog belog spomenika sa natpisom Aleksa Šantić. Vetar se taman zaigrao sa sviračima orkestra zrikavaca, zaljuljao dodirom svojim maštu,  zahujale su  zalutale staze i zaplakali geleri koji su oskrnavili
spomenik, a  do mene je glasno stigao stih: 

O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Na pesnikovom grobu

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

Aleksa Šantić

Dok gledam oskrnavljeni spomenik ostaje mi samo sećanje koje pronađoh...

– A narod, bilo muslimani, pravoslavci ili katolici podjednako je tugovao i oplakivao svog velikana i pjesnika. Svi su govornici istakli Aleksu Šantića kao pjesnika jedinstva i bratstva, ali kao da je to najdirljivije učinio mujezin, koji je pri prolasku sprovoda sa minareta Cerničke džamije toplim glasom otpjevao posljednju molitvu praštanja – dodaje se u knjizi.

 

Јosipa Lešića “Roman o pjesniku”, koja opisuje Mostar na dan sahrane Alekse Šantića.

 Bilo je to 2. februara 1924.godine.

Odmor i otrežnjenje nalazimo na vrelu Bune u selu Blagaj u neposrednoj blizini Mostara.

 

Fotografije: Dragan Đukanović

Putopis : Bosanske piramide -Visoko

Piramida Sunca

 U sam osvit zore našli smo se na ulazu u Visoko u Bosni i Hercegovini. Već dugo
vremena  imamo želju da posetimo ovo nadaleko čuveno mesto.

Uspon

Malo istraživanja na unternetu nije dovoljno da se sagleda veličina ovog

kompleksa. Naime  pored Piramide Sunca postoji i Piramida Meseca, pa Park Ravne 1, Park ravne 2 i mističan prostor u Zavidovićima (kamene kugle). Naše proputovanje kroz ovaj kraj smo zadovoljili posetom Piramidi Sunca i Parku Ravne2. Ostalo ćemo neki drugi put.

Nije lako...

Čudo savremenog sveta zvano navigacija nam pomaže. Uputili smo se u pravcu Piramide Sunca. Da je visoko u Visokom jeste. Idemo kolima dokle se može. Dalje nastavljamo put peške. Uspon je više nego strm. Zastajemo  da uhvatimo dah. U podnožju su table sa natpisima koje objašnjavaju poreklo i veličinu piramide , kao i fotografije slavnih koji su posetili ovo mesto. Naravno jedan od njih je Novak Đoković. 

Brdo  je obraslo zelenilom,  krase ga kuće i  vikendice tako da laik ne može uočiti oblik piramide.  U hodu do vrha nailazimo na platoe pored kojih stoji natpis da su načinjene ljudskom rukom pre mnogo vremena. Žao  nam je što smo stigli u samo rano jutro, pa vodič nije još stigao. 

Na platou

Piramida Sunca obasjana suncem. Okupana čistom i jasnom svetlošću. Hvatamo panoramu selfijem, a u srcu nosimo poseban osećaj.  Posetili smo Piramide u Bugarskoj, pa u Bosni ko zna gde će nas putevi u

budućnosti odvesti.  

Silazak je jednostavniji, ali isto tako pažljiv.  Stepenište je obezbeđeno drvenim ogradama , a strmine su velike.  U podnožju razgovaramo sa čovekom koji izdaje sobe u neposrednoj blizini. Vrlo je ljubazan i nudi svoju pomoć. Od njega saznajemo da je Park Ravne 2 na drugom kraju i da do tamo ima nekoliko kilometara. Valja stići. Namera je da  u tunele uđemo sa prvom grupom i da tu provedemo bar dva sata. 

Putokazi slabi. Navigacija štuca, verovatno od  nadmorske visine li neobičnih vibracija koje se svuda osećaju. Na malom mostu se susrećemo s drugim kolima. Pružena ruka  i osmeh dozvoljavau pitanje: Kako da stignemo do tunela? 

Panorama sa vrha

Čovek je išao  na posao. U kolima smo videli molerske merdevine.  Rekao nam je da sačekamo da  će nas sprovesti do tamo, jer je kompilovano da objašnjava. Zaista. Vozeći ispred nas sproveo nas je do samog platoa  parkinga. Nemamo reči koje bi u pravoj meri iskazale našu zahvalnost.  Moram napomenuti da smo na našim putovanjima nailazili na dobre ljude, kao da smo pomilovani rukom Gospodnjom.  Bezimeni nas upućuje da uzmemo topliju odeću jer je dole 12 stepeni.  Opet uspon drvenim stepenicama do čitave ulice malih prodavnica suvenira, voća i osvežavajućih pića. 

Kafa u parku Ravne

Uviđam svoju grešku : ne otvara se u osam  već u devet sati. Biramo kafe u kome se služi domaća kafa( Kafu mi draga ispeci) ,  bakarne džezve , ratluk, a savremeno je malo pakovanje mleka. Ptice cvrkuću, vidsoko  drveće pruža divnu hladovinu, telo i duša pronalaze svoj mir i bar na kratko ulaze u jedan
sasvim drugačiji svet.

Vadimo karte  za ulaz u tunele. Ljubazni vodič Azra nas s grupom turista ranoranilaca uvodi u podzemni svet tunela. Govori da ovo nisu tuneli piramide, ali da se nadaju da će daljnim iskopavanjima  i otkrivanjem mnoštva

Ulaz u tunele

tunela jednoga dana stići do Piramide Sunca ili Piramide Meseca. 

Vazduh je hladan i vlažan. Pun negativnih jona, koji kako saznajemo doprinose zdravlju čoveka. Idemo iz prostorije u prostoriju, a sa leve i desne strane su poluotkopani tuneli. Onuda se ne može. 

Otkopani su obezbeđeni potpornim stubovima , a dodatno smo osigurani šlemovima na glavama. Na jednom mesti se vidi  voda. Kažu  da je lekovita, ali da je nedozvoljeno prići joj zbog velikog broja posetilaca, pa ako bi se svako u njoj bar malo oprao... 

U svim prostorijama su improvizovane drvene klupe na kojima sede posetioci. (Oni koji nisu prvi put ovde mogu da ulaze bez vodiča.) Leče se , neko od ovoga, neko od onoga. Saznajemo da izlaganje jonima doprinosi oporavku od mnogih bolesti. Razgledanje traje oko čtrdeset pet minuta do sat vremena. Ispod nogu je vlaga, okolo vladga. Materijal koji se vadi iz tunela je vrlo neobičan.
Liči


na šljunak, a kad ga uzmete u ruku lakši je od šljunka te veličine, a valjanjem kroz prste mrvi se u nešto što je najsličnije pesku.  Sasvim neobično. Azra kaže da se ne može koristiti ni za šta. Potpuno je beskoristan.

Spremna

 

 

U jednoj od prostorija se nalazi veliki glineni oblik. (Ima ih više , opisaću svoje iskustvo s najvećim). Sličan kamenu, ali ovo su  načinili ljudi. Azra nas upućuje da mu se približimo otvorenih šaka , prepustimo se mistici mesta i da osetimo... Zaista posle par minuta, osetila sam blago peckanje na jagodicama prstiju. Da li je to sugestija ili nešto drugo ne znam , ali peckanje je zaista bilo.  Saznajemo da ovde postoji neka posebna, neobjašnjiva pojava energije koja ljudima čini dobro.

Izlazak na s otrežnjueje. Spuštamo se do auta, pa u drugi prostor parka. Tu su lavirinti, kamenje poređano u krug, staze koje vode u gustu šumu, izvori pitke vode, improvizovane pozornice za koncerte... 

 

Oseti energiju

Shavtamo da je malo vremena koje smo odvojili za mistiku ovog mesta. Dok sedimo na klupi, pored nas je prošao beli auto. Čovek sa šeširom na glavi je izašao i žurno se uputio preko platoa. Suprug je prepoznao dr Semira Osmanagića. Nije prošlo dugo figura se vratila istim putem usput sakupljajući papiriće i nečistoću koju su ostavili nesavesni posetioci. Prilazimo mu, predstavljamo se. Pita odakle smo, kako nam se dopada? Govori nam da postoje planovi da se rade iskopavanja na okolnim brdima... Pitamo za fotografisanje i dozvolu da se njome pohvalilmo. Uz osmeh dozvoljava ipoziva nas da opet dođemo.

Park Ravne

 

Sa dr Semirom Osmanagićem

Doći ćemo opet

Fotografija: Dragan Đukanović

Putopis : Smederevo

Na tvrđavi

 Bezbroj puta u neposrednoj blizini, uz bezbroj upućenih pogleda ponositoj tvrđavi,  nastavljali smo svoj put bez zaustavljanja. Ovoga puta je bilo drugačije. Čvrsta odluka je urodila plodom.  Našli smo se na pravom mestu. 

Sa mnogo strahopoštovanja na svom putu nailazimo na izuzetan trag prošlosti  i  srpske istorije.

Prepliću se stihovi deseteraca i narodnih predanja sa tihim hodom Dunava što uz tvrđavu pronosi svoje vode. Teško je rastaviti želje, tradiciju i stavove koje nosimo sa sobom od prvih dana susreta sa ovim predivnim starim gradom kroz udžbenike iz đačkih klupa od istorijskih dokumenata. 

Mnogo puta rušen i paljen, pa opet podizan i restauriran u svojim čvrstim temeljima nosi duboke ožiljke. A ja ostajem posmatrač, upijač slika i stihova. Zatvorenih očiju izlazim iz  današnjice, a oko mene kroz senke kamneih kula proleću duhovi nastradalih graditelja uz  jecaje kroz koje se razabire: ,,Prokleta Jerina".

Između dva grada

Podignuta od Đurađa Brankovića kao poslednji bedem odbrane od  Osmanlijskog nadiranja  čuvala je vlastelu i svoje seljake, dizala se uz vatru, bol i izgubljene živote. Zbog užurbanosti gradnje mnogo graditelja je u njene temelje položilo svoje živote.  Kada je posle Đurađeve smrti  vlast nasledila njegova žena Jerina, narod joj se nije priklonio. Da li što je previše sebe davala, previše stezala  i otežavala život običnim smrtnicima , dobila je nadimak Prokleta, koji ju je pratio za života , kroz narodno predanje do današnjih dana.  

 

...,,Zlo činjela Đurova Jerina

zlo činjela, grđe dočekala"...

Kako god, odolevala je još godinu dana do potpunog pada i osvajanja tvrđave od Turaka.  Tvrđava je ostala da stoji kao svedok jednog teškog vremena.

Stradala tvrđava i njene kule  kamenog srca u svim ratovima. Nije je poštedeo ni Veliki rat , ni Drugi svetski, ne štede je ni današnji nepoštovaoci kada na drevnim zidinama ispisuju svoje grafite.  

Na tvrđavi

Ona sve mirno podnosi. Dozvoljava da kroz njene odaje pevaju vetrovi obojeni vlagom švarcvaldskom. Sluša kako šapuću vode priče svetskih  prestonica, dozvoli da je ponekad osvoje svojom strašću Štrausovi valceri,  a rečni galebovi svojim krikom i visokim letom pozdravljaju sve njih.

U vreme naše posete  se održavao atletski miting , te nismo uspeli da sagledamo svu veličinu građevine.   Mnoštvo šetača upotpunjavalo je mirnodopsku sliku današnjih dana,  a dečji nestašluci na prostoru koji odvaja Mali od Velikog grada

veselo su  se odvijali na prelepo pokošenoj travi. 

Kao i svuda samo vreme nije na našoj strani, previše brzo otiče vodama Dunava  i

Gnezdo rode

sa sobom odnosi smederevske priče do nekih novih horizonata, na mestima gde je voda najmirnija , ali na na onima gde prebrzo teče. 

A na starom dimnjaku rode odgajaju svoje mlade. Život se nastavlja. 

Do nekog novog susreta.

Fotografije Dragan Đukanović

Putopis : Šumarice

Gde početi?

Šta zapisati, izdvojiti sa puteva svojih?  

Niz putopisa koji  će uslediti ću početi  posetom Šumaricama. 

Desanka je rekla,,Bilo je to u nekoj zemlji seljaka..."

Deo brdovitog  Balkana se po ko zna koji put okitio zelenilom, tišinom i bešumnim senkama koje u senima i hladovini  starog drveća pričaju svoje priče. 

Davno sam bila, još kao dete, ali se ne sećam da me je toliko potresla slika koja je pukla pred mojim očima.  Sigurno je da s godinama čovek vidi bolje, možda zbog toga šte ne gleda samo očima već čitavim svojim bićem.

Ne može se na ovom svetom mestu ostati  pod svojom kožom. 

Čistači cipela spavaju

Ne može se zaustaviti nabujali tok misli i  šapata koji se prostiru svuda. Dok čitam poslednje poruke  ispisane na belom mermeru, jasno čujem glasove koji ih izgovaraju. Nemerljiva je snaga ljudi  i dece koji su delili svoje poslednje trenutke u strahu i mirenju sa onim što dolazi.

Koliko je  izgubljenih dana, porodica, generacija koje su tek trebale da stasaju, da koraknu u svoje živote? Mogu samo  da pustim suze da poteku dok dodirujem kamen grobnica, a mnogo ih je.

U grupama leže  deca. 

Tu su i uokvireni belim kamenom seni malih čistača cipela vrednih ruku u borbi za svoju koru hleba.  Da li se drže za ruke? Pevaju li dečje pesme ili u nevinoj igri platnenim mrežicama hvataju leptire? Možda su zagledani  u neko drugačije nebo i neke drugačije ljude. 
Topao dan je pozvao posetioce sa svih strana. Mlado i staro, raštrkano ispod zelenih krošnji. Čuje se neki drugačiji dečji cik.  Ipak bol je prevelika. Ostaje pitanje za istoričare da otkriju ko je pristao na razmenu ,,sto za jednoga" .

Herojski Andreja Božić

A mi koji se nađemo na ovom mestu? 

Da ćutimo?

Molitvu Gospodu izgovaramo? 

U nedostatku  reči po ko zna koji put prebiram stihove Desankine? 

Da zaboravimo da se na ovom mestu svakodnevno održava Veliki školski čas?

Poresena iz temelja do temelja dopuštam da me staze vode. Koraci se nižu po tragovima mnogih, od onih prvih do večnog počinka,  do najnovijih malenih u trci za loptom. 

Nada uvek postoji.

 Život se obnavlja. 

Nezaborav caruje.

Putopis Lazarev grad

 Dva dana pre Vidovdana našli smo se u Kruševcu.  Ni visoka temperatura ni malo

Kod spomenika

vremena nisu nas sprečili da posetimo Lazarev grad, nekadašnju prestonicu Kneza Lazara. 

Bio bi ponosan Lazar na Kruševljane. Vedre ulice i mnoštvo prolaznika,  koji nekuda , za svojim poslovima žure.

 Blistao se grad okupan  letnjim suncem. Oko Lazarice su se šarenile tezge sa proizvodima kraja. Mladići i devojke obučeni u nošnje Lazarevog vremena sa ljubaznim osmesima na usnama pokazuju prolaznicima viteške običaje. 

Tu je i Lazar mlad i naočit sa dugim plaštom. Priča dečaku od pet - šest godina o junaštvu i slavnoj prošlosti. 

Grad je u ruševinama , vide se ostaci Donžon kule, kovačnice, grnčarske peći, zidovi dvora, konjušnica. Sve to nadgleda spomenik Knezu Lazaru.  S ponosom se čista i umivena svetli Lazarica.

Veličina kompleksa se može samo naslutiti i zamisliti ono što je ispod zgrada i puteva , ispod ulica  i parkova.

Za posetioce je otvoren tek mali deo. 

Huji laki povetarac obojen mirisom tamjana iz Lazarice. Huje protekle godine u

Na ulazu u Lazaricu

nastojanju da ne budu zaboravljene. Dok mrsi kose povetarac priča priče o davnim vremenima kada je hrabrost bila veća od života, kada se čast merila rečima, a ruka podizala u znak slobode. 

Slavna prošlost otkrivena  na pruženom dlanu. Nerazmrsivo vezana prošlost,  sadašnjost i budućnost. U slavu prošlosti za svetlu budućnost.

Nakada se ovde učilo mačevanje i  nođenje koplja , danas se pričaju priče , a  kroz  nekadašnje ulice razleže se dečji smeh.

Danas je Vidovdan. Ostaje nama da poštujemo običaje, da  se pomolimo u nadi da će nam gresi biti oprošteni.  

 

 

U Lazarevom  gradu

U Miličinom gradu

U slavu dana  minulih

glasova monaha umilnih

Hodnici vremena

na kolena se spustih

Lazarici  poklonih.

Kula

Fotografija Dragan Đukanović

У ритму дијалекта

 У суботу 26.06.2021 године је у Лесковцу

по први пут орагнизовала књижевна

манифестација У ритму дијалекта,  на истој сам као једина Војвођанка учествовала,   што је изузетна част за мене. 

 О љубазности домаћина -  тима Културног центра Лесковац се могу рећи само речи хвале. Провели смо вече у прелепом дружењу уз читање поезије, слушање изворне народне музике  и вечеру у друштву новостечених пријатеља. Чинило се да се одавно познајемо. 

Посебно захваљујем госпођици Ани Јовић  на организацији сусрета и пруженој помоћи. Захвалност иде и њеним сарадницима. 

На конкурс сам се пријавила са своје три песме које су писане на  нашем изворном дијалекту- Гледим,  Туђе и Шта би.  

Како неко рече: какви смо,  такви смо, све је то наше и добро.

Још која реч

ГЛЕДИМ

Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.

Спаваду стари багреми

украј пута куд идеду сами

патуљци њива панонски

што тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Друштво песника

Ћуту усамљени млади изданци

тек стасалог жита

Стра их гнева Громовника

па пуштаду да мак цвета

Гледим и стра ме од дуга мрака .

У даљини патуљци откидаду класи

мрвиду и

и читаду прстима кратким

тајне зрна што идеду

земљаним путем предака.

Дозиваду небо и кишу

и земљу

даједу своју душу

забораву плитка ума.

Радидиду, дуго па полако утонеду

у први сумрак а онда у ноћ

док звезде пададу

 

Стра ме дугачког мрака и кратка дана

Тела би да вичем, молим

А патуљци нестаједу с видика мог.

Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.

ТУЂЕ

Кроз мрак певаду они што мрзиду живот

Са учесницима

што војеваду туђе снове

ратуједу са изгубљеним голубовима

а паткама глуварама што беже

од пушака отимаду душе.

Дани им даруједу да

подносиду зло своје и ноћ чекаду.

Кроз мрак носиду страове своје

скриваду одбачене љуштике

посећиваду греове што скриваду.

Кроз мрак одапињеду стреле

дотичеду реке

заборављаду скеле дрвене што и носе

па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.

Кроз мрак певаду

Кроз мрак живиду

снове туђе оживљаваду и присвајаду.

Дане мрзиду, светлост мрзиду

С госпођицом  Аном Јовић

жалиду за тим што сањаду

и опет ноћ чекаду.

ШТА БИ

Шта би док пољима свираду

ветрови погрешни праваца

док им се јекови одбијаду

о бескрајна поља

расцветали булки?

Шта би док ретки сунчеви зракови

јављаду ројевима пчела

зовље поља црвених?

Шта би док сама гледим бој танки крила

у безмерју пространства равна?

Да запојем, запевам,

Оченаш очитам?

Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа

због грешна човека?

Шта би у немоћи својој

у пустоћи дана дугих?

Шта би?

Без супруга не бих стигла до Лесковца.

Фотографија Драган Ђукановић.

Vetar

poput 

izgubljenog glasa utihle ptice

odnosim zaborav koracima 

mojim

darujem 

tišini posustale livade

poslednji drhtaj krila

ranjenog

razdvajam

glasove od reči

dugo ih držim u rukama

pa ih poklanjam  zapadnom 

vetru

koji ih odnosi nekuda u daljinu