11.11.у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.г

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора,

где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење. Додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу.

На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих.

Заборавити нећу.

11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.

Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, 

Душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, 

Душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, 

Слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, 

Душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , 

Чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, 

Душе ратника.

Vetrova pesma preko žitnog polja

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost.
Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...".
Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom.
Film je tekao.
 Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti.
Vreme je prestalo da postoji.
Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu.
Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  ili ko zna čime, nije znala, ali do nje je dotekla priča:

Veliki i moćan, slab i krhak sam ja. Mogu  da budem sve što hoću. Mogu da letim, trčim, skačem, prkosim ili se inatim. Niko mi ne može stati na put. Mogu se ili sklanjati od mene,  bežati glavom bez obzira u svojim strahovima, ali pobeći ne mogu.
Prisutan sam i nemerljiv.
Živim.
Rođen sam davno, davno s namerom da činim po svojoj volji, da se ne pokoravam nikom i da za mene ne postoji ograničenje. Zovu me svakako: košavom, severcem, burom, maestralom, olujom,  uraganom i kako sve ne. Upoređuju me sa nečistim silama i moćima čarobnjaka.
Ne marim. U svojoj radosti i besu sam sam i opet  sam. Ne smeta mi usamljenost. Kad poželim društvo vinem se do neba, poigram se sa paperjastim oblacima, rasteram ih ili nateram u beg,  pa se poput poteza četkice slavnog slikara pružim tako da zauvek ostanem u snenom oku.
Radujem se jeseni, pevam, a orkestar listova svih oblika me prati. Stvaram gomile melodija ispred ulaza u kuće ljudi. Samo prozvani znaju moje tajne i zvukom obojene igre. Mešam nemoguće. Spajam posvađane. Uznemirujem mirne. Pojačavam besove besnih.
Dok sam mirno šetao kolskim putem i igrao  se prašinom tako što sam je lako dizao u magličaste tvorevine satkane od najfinijih čestica zemlje. U susret mi je dolazio zamotuljak čoveka. Zavirio sam pod njegov kaput. Jače ga je stisnuo oko sebe. Dotakao sam ga rukom jutarnje studeni iz koje je obešenjački virila toplota jesenjeg dana.
Nije mario.
Zavukao je glavu u kragnu i produžio dalje. Pratio sam ga u stopu. Gledao sam kuda ga nose dugim godinama istrošene cipele.
Žurio je.
Žurio sam  noseći opalo lišće starih jablanova stvarajući oblačiće iza njegovih koraka. Vijorili su se Vinsentovi oblaci plavetnila.
Lepio sam zrna davnina na njegove pantalone.
Došao je do usamljenog dimnjaka. Vrh mu je bio nakrivljen i načet zubom vremena.
Nije ga primećivao.
Nije primećivao mene.
Nastavio je put dalje do mesta na kome je ribnjak završavao sezonu. Ljudi su iscrpli vodu tako da je ostalo otkriveno muljevito dno bogato hranom. Mnoštvo belih tačkica se ukrupnjalo, pretvorilo u bela i siva krila. Čovek je usporio hod. Pritajio se i legao na zemlju. Posmatrao je ptice. Lice mu se ispunilo radošću. Poželeo  sam da ga zaspem pitanjima, da mu prospem pred noge i žuljevite ruke svo blago sveta koje sam u svom dugom životu video.
 Želeo sam da ga pitam ko je , kako mu je ime, ima li porodicu, oseća li svetlost i mrak, dodiruje li u najsmelijim snovima nebo ili se utapa u dubine ponora.
Umesto toga sam ga pokrio mirisom juga. Potezima četkice vrhunskih slkara vetrova obojenih najsmelijim bojama beskraja. Probudio sam uspavanog slikara i iz daljina ga preneo do panonske ravice, napomenuo sam mu da tamo u nebeskim visinama zapiše trenutak beskrajne lepote osunčane ravnice, da ga podeli svim dobrodušnim i čistim pod kapom nebeskom.
Krupnim suvim lišćem, sakrio sam ga od plašljivih pogleda mnogobrojnih kljunaša. Lako sam se zaleteo u jata.  Gurao  sam ih prema jugu. Dozivao ih sa dalekih prostranstava severa. Podizao sam im krila , dozivao u visine i spuštao na nizine. Bio sam deo sadašnjosti koju ću utkati u večnost.
Ti samo gledaj poteze Vinsentove. Videćeš mene u njima. Gledaj i budi ono što jesi. Ni više, ni manje.

Kapci su joj se posuli toplotom.
Lepili su se u želji da oteraju san.
Nisu uspeli.

Ilustracija slika na svili : Vetar.

Utihnuti neću

Pretvoriću se u  poslednji neopali list

Pretvoriću se u šapat vetra

Pretvoriću se u šum talasa

Pretvoriću se u govor osušenog cveta

Pretvoriću se u kap kiše

Pretvoriću se u bes magle

Pretvoriću se u zrno prašine

U crnicu i vlažnu glinu

Pretvoriću se u tiho padanje snega

Prtvoriću se u prolećnu rosu

Pretvoriću se u gugut sivog goluba
U mačju pesmu
Petlovu zoru
Vučju jazbinu
Medvedovu pećinu
Čauru žutog leptira

U sve ću se pretvoriti

Utihnuti neću.

Brat

Kako bih ti rekla kroz zamršenu igru reči
Izjadala se na tvome dlanu,
Da me razumeš?
Da me kroz svoje svetle dane poneseš
Udaljiš iz sivila?
Kako bih se pretvorila u
Danas i sutra
Bez mogućnosti da se varatim u juče?
Kako bih se na krilima vetra podigla u nebeske Visine
Pa od tamo darivala otkinute i uplašene duše?
Kako?
Čekala sam da dođeš.
Kao u snu pesnikovom.
Vreme koje si provodio
Po svome i bez dodirnih tačaka s mojim vremenom
Traje.
Dokle god za mene postoji deo dana,
Mali delić koji nas vezuje nevidljivim linijama
Našeg postojanja  sa svetlom današnjice
Dobro je.
Razgovaramo o nevažnim stvarima, o nebitnom ,
Ali ispod i iznad ravničarske magle
Vitlaju  neizgovorene reči.
Htela bih da viknem,
A ćutim.
Htela bih da se moj glas podigne
Do visina
Da otrezni
Ukaže na stvranost,
A tiho govorim.
Gledam i gubim se u tami tvojih očiju.
Vidim njih
Vidim dobrotu
Vidim utehu u noći
Svetlost dana
Jesenje tragove izgubljene magle
Cik zore samotne koja grli uzoranu njivu.
Dođi opet i opet.
Čekaću.

I teče smeh

Kada se dugi, tankom paučinom  pokriveni Prsti
Na trenutak zadrže u obojenoj kosi
Zadrhti srce.

Minulih dana poj
Zazvoni dubokim zvonom.
Zaigraju prijatelji
Duboko skriveni.

Raspevaju se zakasnelim pozivom kosovi
Žutokljunom  pesmom podignu suvi list
Magijom moćnom
Vinu ga do  kroz svilu ruke do  kose,
A tamo,
Poput sunčevog prolećnog sjaja
Ožive dani
Sreće beskrajne.

Poteku reči
Poteku priče
Poteku osmesi  na nevidljivoj  žici okačeni.

I teče smeh.

Ilustracija: svilena oslikana ešarpa.

Beogradski sajam knjiga 2018.

26.10.2018.

Dan posebnosti, obojen suvim bojama jeseni i divnim licima prijateljstva. Dan kada se kockice slagalice poklope, kada se sliju u besprekornu sliku stvorenu da traje, kada se telo pržme lepotom pisane reči i kada poleti kroz štandove s mnoštvom naslova. Kao na filmu radnja se odvija na mestu gde je knjiga glavni lik, gde se sve vrti oko nje,a  šarenilo naslova privlači i doziva.
Prvi put na Sajmu knjiga kao pisac dodalo je novo iskustvo. Na štandu mog izdavača ,,Kreativne radionice Balkan"  sa glavnim urednikom gospodinom Stevanom Krstecom koji  pod svoje okrilje prima dobronamernike i one koji imaju da iskažu kroz pisanu reč deo svoga unutrašnjeg bića, našle su se moje  knjige:
 ,,Radost žute lubenice" i ,,Odsjaj svilenih niti".
Moram zahvaliti svojoj dugogodišnjoj prijateljici  na vremenu i strpljenju koje mi je nesebično davala svih godina našeg druženja: Jadranki Krštof , zahvaljujući kojoj mogu da kroz fotografije  prikažem delić atmosfere na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
Takođe zahvaljujem svima koji su svojom posetom obojili ovaj za mene vliki dan.
Tu je i Zbornik savremene poezije   u kome se nalazi crno-bela fotografija slike na svili ,,Ljutići" i  pesma ,,Neću  da te poklanjam" .                               

Držaću te čvrstim dahom.
Zvezde će mi osvetliti noćne staze Kojima ću tajno hodati.
Sunce će  mi darivati dan.
Vetrovi će mi davati snagu.

Neću da te poklanjam.

Tvoju dobrotu ću zadržati.
Tvoje godine će rasti.
Tvoja svetlost će se širiti.

Tvoj glas će zvonom zvoniti.

Neću da te poklanjam.

Trajaće vreme.
Pesnici će pisati pesme.
Pesmom će kosovi darivati jutro.
Lavež će terati uljeza tvojih dlanova.

Neću da te poklanjam.

Nosiće gradovi svoje ulice.
Sela će putovati kolskim putem.
Srna će kradom čupkati zelenu pšenicu.
Lovac će spustiti cev svoje puške.
Čvrsto ću držati život u ruci.

Neću da te poklanjam

 Hvala i vama dragi čitaoci.

Kad zvono utihne

Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog.

Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas:

Da, ja sam.

Ovde.

Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na krstu. Poštovan i hvaljen. Voljen i omržen.

Da li je ikada živeo čovek koji je svojim delima mogao svima i svakome biti mio?

Kako sam mogao ja, smrtnik, s krunom otežalom od smelosti i dobročinstva slavnih predaka, biti izuzet, pošteđen?

Stavljen na tron, a biti bez ideala, bez svetlosnih najudaljenijih zvezda, bez grehova?

Gledao sam mulj, blato i svetlost na jutarnjoj rosi, kapi srpske krvi na zavojitim planinskim putevima, stradao sam i uzdizao se do samih nebeskih visova nošen snagom roda.

Možda je moj greh što sam sledio ideale, nadao se da će sve biti u sjaju i dobroti, da će se poštovati I mariti za čast, a teško stečena sloboda imati samo jednu onu najsvetliju tačku. Želeo sam da otvorim novi put mira i prijateljstva, da u svojim rukama nosim ravnicu, brda, planine i more. Da ih začinim ovom mojom srpskom krvlju, pa da zajedno narastamo i stvaramo dobrobit.

Upozoravaju me, mole, ne razumeju moje duhom jedinstva obojene želje. Stvorio sam u ljubavi i miru, za ljubav i mir.

Moja putovanja su trajala i traju, bez njih ne mogu, sastavni su deo mene, utkane u vene i srce ovo čistotom obojeno.

Kroz beskraj, kroz predele obrasle trskom, čkaljem, visokim borovima ili mediteranskim rastinjem. Meni je svejedno. U mojoj duši svi imaju jedanko mesto. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.

Ne razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.

Spremao sam se za put s istom strašću.

Uživao sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.

Radovao sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni pritajeni bol.

Šta su proroci i proročice? Šta su predskazanja?

Nestaju pred obrisima vrednog srpskog seljaka, brata mog po oružju.

Otvarao sam škole da se prosveti ovaj ratovima izmučeni narod. Dočekan sam kliktajima slobode i pesmom obojenom limunovim cvetom. Dodirivao sam nebo i tlo solunsko svakoga puta, uzdizao se iznad mora i zaranjao u njegove dubine. Želeo sam da podignem iz sna ovu zemlju i ljubljeni narod.

Gde je greh?

U Ujedinjenju?

Onda je to teret na mojoj duši. Želeo sam da istog korena ljudi, žive u jednoj državi. Da ona bude po slozi prva iznad prvih. Da bude po mojoj meri.

Vreme će pokazati.

Ovo je put. Nova staza. Kažu: ,,

-Ne idite!

Lako je reći.

Nemam straha, nemam senki u umu.

Sećam se kada sam nekada davno na školovanju upoznao staru arapsku priču O čoveku I Smrti:

Kada je čovek ušao u han, video je smrt za stolom. Uplašio se, kao lud podegao u pustinju. Dugo je jahao kroz peščane dine izbegavajući karavane, plašeći se i ljudske senke. Kada je najzad stigao do udaljene oaze i sjahao, smrt ga je čekala na bunaru. Upitao ju je otkuda ona tu kad je pobegao od nje iz starog hana? Odgovorila mu je da se i ona uplašila , jer nije trebala da ga sretne tamo, već ovde, na ovom bunaru.

Dakle ići ću u Marsej. Moje veze s Francuskom narodom su tesne i duboke. Poštovanje i ljubav me vezuju za ovu zemlju pesme, vina, prefinjene lepote i umetnosti. S radošću se sećam svojih studentskih dana, učenja jezika, mnogih zamki naučnh knjiga, ali i ljubavi, strasnih noći u zagrljaju toplote i slobode davanja.

I opet Solun. Kreće se lađa Francusaka. Kako da zaboravim, kako da izbrišem jauke i boli moje braće, da se ne poklonim njihovim senima i ne zahvalim za svako dobro i loše koje smo delili?

Moj dobri Bartu. Bio je tu kad zatreba. Da mi pruži ruku poštovanja i podrške. Da uteši i pomogne, da me prihvati i razume kao prijatelja.

Ne plašim se kuršuma iz pištolja i pušaka. Zujali su geleri, bljeskali su bajoneti, letele su topovske granate i uz dim oduzimale život. Vremena za strah nije bilo. Sjedinjeni s braćom mnogih vera I narodnosti , do slobode. Zar da se plašim u miru?

Evo me danas ovde, na ovoj uzvisini manastira, dodirujem nebo i more. Oktobarsko jutro. Na službi manastira skupio se narod i ćuti, ali ja čujem. Jutarnji zrak se prostro preko mora. Nestalo je sivilo. Zamenila ga je jutarnja svtlost i mirno, sasvim mirno more. Samo se laki, s Lovćena zalutali vetar nežno spustio i svojom nejakom snagom lagano pomera zeleni čempres u blizini glavnog ulaza u hram. Ponela me je bogobojažljivost. Poželeh da budem deo jutrenja i svetosti. Uhavtio sam zvono. Pozvonio sam.

Moj Bože!

Utihnulo je staro, mlado i Iguman manastirski:

-Vaše Veličanstvo! Vaše Veličanstvo! To je zvono za mrtve. Ne idite u Marsej. Ne idite. To je loš znak. Ne idite!

-Ma, hajte! Niste valjda tako sujeverni? Borim se sa sujeverjem već toliko godina. Idemo napred u slobodu i blagostanje narodno, nemamo vremena za stara predanja i maštu dedova. Idemo do Zelenike, pa ćemo na ,,Dubrovnik” , siguran je to brod, a rekoše mi, neki dan, da me kraj ne čeka na vodi već na točkovima. Dakle, opasnosti nema.

Gledam, zabrinuti pogledi i suze u očima. Razumem brigu i strah. Negde se opet podiže novo zlo. Iz samog izvora zla. Nije lako biti gubitnik.

Mirno more i laka plovidba su me pratili. Klavirska muzika uz večeru s kapetanom. Draga lica mojih odanih saradnika i njihov zabrinut pogled. Njihovo ćutanje, boli više od svega, od opomene od smrti, od kraja. .

- Vaše Veličanstvo. Dobili smo dojavu da se sprema atentat na Vas. Odmah, kako siđete s broda. Ne idite. Vratimo se. Doziva nas more i sigurnost mnogih mirnih luka.

- Sada je za to suviše kasno, moramo se držati programa.

Kroz gužvu se probijam do automobila. Oduvek sam voleo ovu francusku prefinjenost prema svemu pa I prema njima. Ne mogu da se ne osmehnem, da pružim ruku prijateljstva. Ulazim. Sedam. Pored mene je Luj Bartu. Moj odani prijatelj. Duboko je i trajno naše drugovanje.

Balkoni okićeni lepotom. Šeširi u bezbroj cvetova. Šteta što je oktobar i nema sunca.

Prijateljski francuski narod. Mašu. Odmahujem. Među svojima sam. Znam, rekoše, neće pucati stranac, već naš, nezadovoljnik, od prvoga dana Ujedinjenja.

Kako da se plašim?

Da li se Karađorđe plašio?

Da li ga je strah od tuđe ruke plašio? Da li je sumnjao na svoju ruku? Više od bratske, kumovsku?

Gde bih bio da me je strah?

Kako bih ga jednoga dana u oči pogledao? A srce mi je puno. Radost me preplavljuje kao svakoga puta kad dođem na ovo tlo.

Šteta što nema sunca, a toliko ga volim, onaj njegov ples kros marsejske visine i blistave pločnike. Samo su senke nadvijene nad visoke balkone. Nestali su golubovi, stopili se svojim sivilom u sivilo dana.

Odjednom sam sam.

Nestalo je graje.

Sve se izbrisalo, lebdim iznad vremena i događaja.

Ispred mene se stvara buket cveća, a nešto toplo mi se razliva po dvoglavom orlu na grudima. Padam na sedište.

Koliko će im Pokajnica trebati da okaju grehe? Koliko molitvi, Zdravo Marija? Koliko Očenaša? Koliko liturgija, misa, poniznosti?

Gužva.

Pogled mi je u visinama. Odvajam se od tela, postajem golub, onaj sivi, letač, neuhvatljivi i nedodirljivi. Počinjem da lovim senke. Sve postaje senka.

Nema me. Dušu moju prima anđeo Gospodnji.

.

...

Duša mi se gubi u glasovima. U pričama začinjenim suvim kamenovim prahom kog je samo vreme stvorilo. Puštam malu kap, tešku koliko svo more koje pogled obuhvata. Pada na osveštano tlo po kome je hodao Ujedinitelj. Dozvoljavam da poteče mnoga druga, da se umeša sa iglicama i šišarkama tajanstvenih borova i starih spomenika koji čekaju ruku pesnika, glas slavuja, da sa njima zapevaju svoje pesme.

Ko je spreman da čuje, čuće:

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo pojavljuje se Anđeo Gospodnji prahom zemlje rodne grude ogrnut.

Njegov zadatak je da čuva duše od ruke Gospoda načinjene, od praha, da budu vraćene prahu.

Jednog oktobarskog dana je uhvatio dušu. Letela je među senkama. Bila je senka.

Nosila je žal.

Molila, je.

Gospod ju je darivao. Još jednom joj je ukazao čast putovanjem. Lebdela je iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika, iznad onoga što je zanačilo njem dom.

Anđeo ju je puštao da lebdi preko prvih ranojesenjih planinskih snegova. Radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Često je dolazila do anđela koji se brižno i nenametljivo nalazio u njenoj blizini.

Kada se vratila telu, sedeo pored oltara crkve na Oplencu, pored odra. Bez dodira mu je milovao sklopljene ruke.

Neposredno pred ostavljanje tela u beskrajnom miru, zadržao je dušu. Poneo je visoko u Nebesa, u blaženstvom ispunjenu baštu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale iz njegove loze, da s ponosom i čašću bude primljen u među svetačke duše predaka..

Ko može zameriti anđelu?

Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu večnost, ali ga ne možete oterati.

Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo negde u nekom redu, u nekoj klupi i budemo osuđeni na večno učenje od svetih duša poteklih od Karađorđeve krvi, a možda sve to bude blagoslov.

Vreme je tu da pokaže.

Samo ono postoji.

Fotografije Dragan i Vesna Đukanović