четвртак, 16. август 2018.

Književno veče u Iđošu

 Ako ne vode svi putevi u ovo mirno ravničarsko selo, kroz njega prolaze.

Ono  se ne opire, dozvoljva da namernici dolaze i odlaze. Ovoga puta se zadržavam bar na kratko, a kratko je uvek,  da bih se družila sa članicama Udruženja Vreteno u njihovim veoma lepo uređenim prostorijama. U okviru Dana sela  Iđoš, gospođa Brankica je upriličila književno veče.

Gospođa Brankica
Druženje je veoma brzo prošlo, nizale su se priče, sećanja, smeh. Ni nagoveštaj nevremena od strane nekog snažnog, suvog  banatskog vetra nije mogao da umanji lepotu i reči izgovorenih te večeri. Grmeo je Sveti Ilija na nebu, nagoveštavao  Preobraženje, a reči su tekle.
Jedan odlomak koji će vam, nadam se,  poštovani čitaoci izmamiti osmeh:

 

Свака част

- Мој прва жена... мој прва жена, био леп. Био леп к’о јутро. Свеж. С косу велику до земље. Плео
је косу у плетеницу. Кад је у’ватим с ову моју мајстор руку, па је тргнем... Одма’ долети ту. Кув’о мије. Родио ми је децу. Имам с њом син. Док син био мали, некад оде код оц и матере, оде, па се врати.Тако ишло док ишло. Он оде, ја доведо Маришку, Маришка седи мало, па побег’о... Дошло Смиља. Лепо Смиља... каже код теб Ђул није добро... паоде... Врати се мој жена. Жена посек’о курјук, да је виш не вуче мој рука за косу... Ја ћут’о... Син нараст’о. Каже, иде он и води матер. Иди, само иди. Ја могу сам. Оде он у град да ради. Отишла с син. Нек само иду. Боље ми овако сам. Нис дугоби сам. Дође жена, каже бежи од њен муж. Оде. Дође нека други. Да бог склони и сачува... пијек’о мушки... не једе, не ради, само врућу ракију пије... једва да ми нешто остане од њу. Ој, дете мој, ти што питаш која по реду дође. Кој и је број’о… Шеста, седма, осма, девета... Па ми се вратио она трећа, био ту мало, па оде и тако ту и тамо, ту и тамо... Ко би ји набројо?! Питаш како сам ја то? Како? Мало тако, мало овако и тако некако. Ево, осамдесет година имам. Чекам жену да дође. Отишал у дућан, још јуче, а нема је...Зачуђен пролазник скрива осмех. Не зна да ли би се смејао или плакао. Шта да каже? Не може ни са оном једном да изађе на крај, а дедица... Прави мајстор... Мајстор Ђула!
- Богме, Ђула, свака част! Ви толко жена испра тили...
- Ниј то ништа, још ћу ја. Само да он дође из дућан…

Hvala prisutnima na vremenu  posvećenom zapisima u knjizi ,,Odsjaj svilenih niti" .
 Hvala gospođi Brankici i članicama Udruženja Vreteno. Želim im mnogo uspeha  u naporima za očuvanje kulture i tradicije banatskog sela.
Drago lice: Gorica




Članice Udruženja Vreteno

понедељак, 13. август 2018.

U krugu

Оd nekud
s glasom vetra
dođe dan beo.

Od nekud
s kišnom kapi
dođe dan obojen sivo.

Od nekud
s prvom zvezdom
davno ugaslog sjaja
dođe svetlost.

Živi čovek
Diše
Misli
Nosi nadu  na dlanu.

Prkosi
Danu,  kišnoj kapi
Zvezdanom sjaju.

Misli: jače i više
Misli: teže i nedokučivo.
Misli :daljine su nedostižne.
Starine su neuhvatljive.

Živi čovek
Diše
Misli u krugu.
Zatvorenom
Neprobojnom.
.
Ilustracija: Detalj iz Tvrdoša.
 

субота, 04. август 2018.

Zemljom ogrnut

Negde u ravnici, u  tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi  mali patuljak. Ne
običan, onaj šumski, koji  ima svo blago drevnih šuma na čuvanju,a mnogo dragog kamenja i zlata ga okružuje, već skromni ravničarski,  prahom zemlje ogrnut.
Njegov zadatak je  da čuva duše od crne zemlje načinjene, one   koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu  da napuste ravnicu.
Ima on mnogo posla. Treba   skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre,  razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde  je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa.
Jednog sunčanog dana je uhvatio  dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova,  pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti  telo, ali i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika.
Dok je još bila u telu, često ga je napuštala i vraćala mu se. Telo su svojim suzama dozivali živi. Čvrsto su ga vezivali za sebe i iz svoje sebičnosti ga nisu puštali. Patuljak je to znao. Imao je sposobnost da razume. No, ona  je činila  sve da se sama osmeli na lake odlaske i teške dolaske kroz mnoštvo dozivanja preko rasprostrtih magličastih tvari koje su u tajanstvenim satima dodirivle budne stanovnike zelenih polja. Dugo je trajalo njeno odvajanje i zadržavanje.
 Duša je volela da lebdi preko prvih kasnojesenjih snegova, a radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Tragova nije bilo. Niko ih nije naslućivao. Često je dolazila do patuljka koji se  brižno i nenametljivo nalzio u njenoj blizini. Kada bi se vratila telu, sedeo pored kreveta u kome je ležalo. Bez dodira je milovao ruku, a  bezbrojne cevčice  koje su ga održavale u životu  upućivale  su na postojanje patuljka.
 Još ga nije video. Nije bio spreman. Video je  u svojoj uskost samo one  koji su ga voleli.
 Tog dana je patuljak pobedio. Neposredno pred napuštanje tela zadržao je dušu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale. Stavio ju je da, slično kao u školi sedi  u trećoj klupi, što nije bilo slučajno.
Ko može zameriti patuljku? Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu ravničarsku večnost, ali ga oterati  ne možete. Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo  negde u nekom redu, u trećoj klupi i budemo  osuđeni na večno učenje,  a možda sve to bude blagoslov, neka vrsta produženog života.
Ko zna možda da, a možda i ne.

четвртак, 02. август 2018.

Nedostaješ mi danas

Nedostaješ mi danas
O Svetom Iliji
O danu kada te je majka na svet Donela
Darivala proroku
Spremila te da me daš
Suncu
Mesecu
Zvezdama
Kiši ovoj avgustovskoj
Ilijevskoj.

Nedostaješ mi danas
Tvoja dobrota
Tvoj osmeh
Tvoj glas
Strog i mio
Ruka tvoja
Krupna šaka
I dlan žuljevima okićen.

Nedostaješ mi danas
Lice živo
Osmehom rascvetalo
Blistavo oko
Likom mojim okićeno.

Nedostaješ mi danas!

Dopuštam
Da kapi pevaju tvoju pesmu
Da note spiraju teret dana
Da mi ruke otežaju nedostajanjem
Da mi se duša raspline
Da pogled u Nebesima potraži utehu
Da vidim .

Nedostaješ mi danas.


понедељак, 30. јул 2018.

Dodir nedodira

Bilo je leto.  Sparno. S velikom količinom vlage u vazduhu. Pritiskalo je.
Delilo je  i nepodeljene. Duše su se razmicale i udaljavale jedna od druge. Živi su izbegavali  mađusobni dodir.  Smetao im je  i najmanji nagoveštaj dodate toplote.
Jutra su bila sveža. Zaigralo bi srce od lake rose na travi, umivenih raspevanih cvetova nevena i spremnih za spavanje noćnih frajli, pa bi se ruka osmelila na dodir.
 Dan je donosio jaru. Dahtalo je živo u skrovištu hladovine.
Noću je san teško dolazio. Pretvarao se u vijugavo utapanje u senke snova. One su opet bivale lukave, nisu se dale otkriti, te je namučeni spavač bivao okupan u vlazi tela  izmešanoj s vlagom toplog noćnog nepomera.
Ni njemu nije bilo bolje. S radošću je isparaćao noć, terao je  i udaljavao  svom snagom koju su mu  godine dozvoljavale.
Voleo je zelena polja i jutarnje plesove vetra kroz vitke stabljike suncokreta. Zagledao se u plodna stabla sredovečnih kukuruza i njihov bogat, u svilu uvijen žuti plod. Voleo je da ga strnjika bode i da priča tajne divljih stvorenja koja su noću pronalazila utočište u njihovom skrivenom blagu. Ostajalo je iza nemarnih ljudi mnogo. On je znao i samo se osmehom izdavao. Često bi pevao pesme  detinjstva  i bezbrižnih,  smehom obojenih vremena. Gledao  bi prve plave plodove ranih šljiva i petrovačkih jabuka spremnih za put u neke nepoznate daljine.
Toga dana je sve bilo isto. Opijao se beskranom prostranom ravnicom koja je svoje tokove otvarala i prepuštala mu staze napravljene od mnogih. Lako se kretao njima, disao još uvek neisparenu svežinu jutra, sporazumevao s pticama visokog leta, samo mu je grak vrana smetao. One su se nametnule i mutile mu misli.
- Otkud vranama toliki život? Zašto se Bog nije predomislio pa ga nama darivao? Zašto li toliko grakću? Možda najavljuju nevolju ili se nadaju da ću posrnuti i pasti?
U razmišljanju je stigao do  svog polja kukuruza, dozrelog taman toliko da  se njegovi bogati klipovi napunjeni mnogom vlagom zajedre i da budu spremni za poslednji skok u veliki lonac, pa da  se tamo lepo,  na laganoj vatri kuvaju pokriveni bledim zelenkastim  listovima ljuštike.
Nalomio je desetak klipova. Uz sam kraj njive je bila mala kućica. Voleo je da je zove vikendicom iako ona to  nije bila. To je oaza iz pustinje za sve namernike otvorene duše spremne za razgovor. Imao je i mali plinski rešo. Uzeo je lonac, sipao bunarske vode donesene s granične  linije s komšija Đokom. Oljištio je klipove. Puckala je jedrost u njima. Kada bi stavio zrno ispod svojih zuba raspuklo bi se poput zrele crvene trešnje, a sladunjav sok bi mu zaparao grlo. Sve je uradio kako treba. Sačekao je da provri. Smanjio gorionik na rešou i legao.
Odjednom više nije bo tu. Nalazio  se na tavanu dedine kuće. Stari nameštaj ga je dozivao. Mamio. Pričao mu priče. Provlačio se između staklenih tegli, onih petolitraški koje se više ne koriste. Bile su tu  aluminijumske kante za med, stari kaputi oko dimnjaka gde se usled nedostatka trapa čuvao krompir  i velika drvena klupa preko koje su bile kajase-  ponosno dedino vlasništvo.
Tu se zadržao.
Uzeo ih je u ruke. Kožni deo  se pod radom toplote tavanskog vazduha spremnog da da  najviše,  lako iskrzao  i bio nagrižen stalnim menjanjem temperature. Od tavanskog sumraka nije video boju. Činilo mu se da je više crn nego braon.  Stresao je prašinu i paučinu. Seo je na klupu. Iz očiju su mu potekle suze koje su niz lice tekle u sivim mlazevima rečnog mulja.
- Da ja to dozvolim! Sve dedino! Da se pretvori u prah, da nestane i  bude odneseno kada sledeći severac zasvira kroz tavan.
Nisam zaslužio da živim! Dosta je! Ima da presudim sam sebi!
Trošna klupa izbrazdana kanalima crvotočine mu je poslužila kao oslonac, a kajase je stavio oko vrata. Napravio je omču, to je znao,  jer se tako vezuje mala udica gutalica.  Drugi kraj je  prebacio preko grede koja je vezivala dva tavanska roga. Zategao je kajase trzanjem.
Uspravio se na stolici. Započeo je čitanje Očenaša kao što  je radio svake godine o Svetom Iliji, o dedinoj, sada njegovoj slavi.
 I gle:
Stvorio se tu deda glavom i bradom. Otvorio  je novčanik i izvadio  petohiljadarku. Ozario se.  Pružio je ruku  da uzme novčanicu.
- Pero, Pero...
Skočio je kao oparen parom iz lonca. Miris kuvanog kukuruza je zamenio tavanski ustajali vazduh.
- Kud baš sad Đoko! Mogao si da sačekaš da uzmem banku, pa da se onda pojaviš! A znaš šta? Dobro je da si došao. Ono dedino kajase bi izdržalo, ne smem  ni da ti pričam šta. Da izvadimo kukuruz da se hladi?



Ilustracija slika na svili: Leto.


...

уторак, 24. јул 2018.

Htela bih da ti kažem..



Htela bih

Ne pretvaraj se da nisam tu!
Da sam nevidljiva. 
Da ti moja reč  ne zmači ništa.
Da u meni vidiš pramenove sive guste zimske magle koji ne dozvoljavaju disanje, i otvorenu bistru lepotu letnje  večeri stvorene da protekne u prijatnom ćaskanju dugogodišnjih prijatelja koji se poznaju više nego dobro.
Htela bih da ti darujem deo sebe, onaj koji u malom prepozna trun lepote, onaj koji se okrene za izgubljenim mačetom i koji u sivom peru prepozna mudrost.
Htela bih da te poštedim  straha od života.  Da ti kažem da svaki dan donosi nešto novo, zagonetno, ono što  samo tebe čeka. Da nije prepreka život bi bio jednočličan, dosadan, bez čari i mnogobrojnih zavojitih ulica kroz koje stalno struji prohladan vetar, a opet kada se izađe iz njih tu su blistavi trgovi obojeni vedrom sunčevom bojom.
Zašto ih ne uhvatiš svojim hladnim prstima?
Zašto mi donosiš bol prošlih dana tvoga života?
Okreni listove, pronađi u njima svetle tačke. Zakiti se njima, pa dozvoli malom sivom pauku veštih nogu da od njih isplete mrežu koju niko i ništa neće raskidati i koja će moći da znači samo jedno: lepotu.
Kako ću, ako  mi ne pomogneš?
Kako ću ti pokazati lepotu i jednostavnost malog akvarela kupljenog negde na uličnoj rasprodaji?
Kako ću te podići do nivoa mora, do tačke kada se telo i more sastaju i kada se ispredaju najsmelije priče svih vremena i ne dozvoliti ti da slizneš niže i uroniš u njegove naskrovitije delove bez svetla? Zamračuju ti um, svitanja i sprečavaju da svetlost dana dopre do zenice tvoga oka.
Gledam ih.
Sunce je već odavno odmaklo na svom putu, a one zrače tamom, sivom nerasvetljenom zonom bez svetla, tamo gde samo senke caruju, a njihovi oblici dobijaju veličinu džinovskih vetrenjača. Obradovalo bi me kada bi obukla oklop viteza i kada bi se srećna uputila u borbu s njima. Učinila bih sve da te otrgnem od mraka u kom se nalaziš. Kako ? Ne znam.
-Znam ja.
- Zaboravih da znaš sve. Gde si? Nije te bilo, kuda su te tvoja krila nosila?
- Gledao sam ono što ne vidiš. Potonuće nije  plitko.
Lađa potone. Stidljivo je pospe sitni morski pesak, nežno dodirujući  prefinjenu  tvorevinu. Zatim dolaze horde rakova i malih morskih riba udruženih sa zelenim algama. Onda brzinom neshvatljivom ljudskom oku obraste preko svega neobuzdana morska trava i sve utone u zaborav.
- Zagonetke Lakokrili.
-  Da, znam. Ono što ne znaš jeste da je životna mera različita, da ne postoje  dve iste duše  pod ovom kapom Gospodnjom.
Moraš naučiti da razumeš.
-Kako?... Gde si  nestao...

недеља, 22. јул 2018.

Plavo

Otvori prozor
Poleti
Ponesi  osmeh.

Otvori prozor
Zakorači
Ponesi  otvoren dlan.

Otvori prozor
Udahni
Oslobodi pticu u sebi.

Otvori prozor
Pogledaj
Duše u skrivenom letu.

Otvori prozor
Uhvati radost
Plavetnilo neba
I duginu boju.

Otvori prozor
Nesataće tama iz oka tvog.
Nestaće magla
.
Nestaće tuga iz oka.

Svetlost je tu.


Sliak na svili: Plavo.