понедељак, 11. фебруар 2019.

Vidim te

Kriješ se ispod taloga minulih dana
Kriješ se iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Kriješ se kada se jutro na istoku stidljivo javlja.
Kriješ se kada sneg  zabeli krovove kuća.
Kriješ se kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Kriješ se u knjizi nepročitanoj
Kriješ se u talogu popijene kafe

Kriješ se -  skrivanje ti  ne pomaže

Vidim te u talogu minulih dana
Vidim te iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Vidim te kada se jutro stidljivo javlja
Vidim te kada sneg zabeli krovove kuća

Vidim te kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Vidim te u knjizi nepročitanoj
Vidim te u talogu popijene kafe

Vidim te - skrivanje ti ne pomaže.

петак, 08. фебруар 2019.

Lala: Imaš sve kad imaš mene


Imaš sve kad imaš mene
- Jal, di si dosad? 
Očla do komšinice na kafu? 
Valda si vedru kafe popila? 
Kad je bilo podne? 
Šta si tamo tolko radila? 
A, šta te i pitam, nisi radila ništa, da si, bila bi tu. Nos bi držala u svoju kuću , a ne kod nje. Dobar je i taj njen što je drži.
 Moj komšija? Pa i on tako misli ko i ja! Možete se vas dve uvatiti zaruku pa napred! Di si bože da me vidiš?
Ne umeš ništa ni da kuvaš ni da pečeš, a ni onaj kumovski kolač da zamesiš! Šta, šta? Ja ga zimus strušio, pa bila palačinka? Kako te nije sram?  Ja? Gunđaš nešto sebi ubradu. Ni sama sebe ne razumeš , a ne da te ja razumem!
Kažeš odnela gibanicu? Kakvu gibanicu? Onu sasirom? Bolje da si meni ostavila nisam ni pojo ništa, sve da udeliš za mamu i babu! Babu? Ko je vido da se otac zove baba? To ima samo kod vas, kod vaše fele! A deca kakva su ti! Bolje da si ji vaspitala bolje, da pokažu poštovaje prema starijima...da poljubu ruku kad dođu! Oni... skloni Bože od mene. 
Moja deca su drukča!
 Šta kažeš? Naša deca? Pa da naša. To su tvoja. Moja deca su fina na oca. Donesu mi šta treba. Znadu koje pivo najviše volem pa mi donesedu. A volem i kad se zapijemo zajedno..ih to ti je milina...samo retko , neće s babom. 
Tebi donesu? Donesu i dovedu unučad da i čuvaš. Pa čuvaj onda i mesi deci onaj keks na presu. Al pazi, nemoj da bude ko da si s nogama mesila, treba da budu masni od masti, ne od tvoji nogu. Jel razumeš? A ni to ne znaš!
Jel imal još one gibanice s makom? Daj mi s jedno dva prsta da se malo naranim… daj još s dva prsta, ne tvoja nego moja… uf tolko valja da ne valja! Ima da mi se trbu raspukne. To si namerno da me uvati gorušica. Oćeš da umrem rano, pa da budeš udovica , ko ona na televizoru što se smije od jutra pa do mrkle noći, a onda šta radi da ti ne kažem...
Kako ja to tebi?
Kako? 
Ta lepo! 
Znam ja žene kake su, ni ti nisi ništa bolja! Šta tebi fali? Ne fali ti ništa . Imaš sve- kad imaš mene! Dođi da mi opereš noge, da prilegnem. Bole me stomak od maka, a i bio je malo nakiso. To si namerno...

Ilustracija davno nastali crtež.

недеља, 03. фебруар 2019.

Kako da ne verujem u čuda?


Kako da ne verujem u čuda
Kada se pojavi sjaj zvezda na noćnom nebu?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se ravnica u proleće probudi?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se prvim jutarnjim zrakom zabeli dan?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se cvetak iz  zemlje javi?

Kako da ne verujem učuda
Kada se u oku suza pojavi?

Kako da neverujem u čuda
Kada prijateljski glas dodirne uho?

Kako da ne verujem u čuda
Kada  zvono dalekog tornja zazvoni?

Kako da ne verujem u čuda
Kada umor savlada telo?

Kako da ne verujem u čuda

Kada sveže skuvana kafa zamiriše?

Kako da ne verujem u čuda
Kada mi dlan toplotom dozoveš?

Kako?

субота, 02. фебруар 2019.

Putopis : Bukurešt

Palata parlamenta


  Kada se na dar dobije lepota rumunskih šuma gledanih s visine  oblaka srce
zalupa  brže. Rumunski narod je veoma blizak sa nama. Nekada  granice nisu postojale pa se do obližnjeg Temišvara na pijacu odlazilo paorskim zaprežnim kolima. 
Danas  nas Rumunija privlači mnogim lepotama koje su neistražene,turama do Drakulinog dvorca, zagonetnom muzikom koja osvaja i lepotom osmeha slučajnih prolaznika.


U Bukurešt smo stigli u kasnim večernjim satima,  prespavali smo u udobnom hostelu  u neposrednoj blizini aerodroma. Rano ujutro smo bili spremni za obilazak.
Ceo dan je bio pred nama, jer smo avion imali tek u popodnevnim časovima.
Uputili smo se stazom prema autobuskom stajalištu. Na pešačkom prelazu nas je zaustavila žena koja je nudila pomoć. Rekli smo da imamo vremena i da ćemo do centra gradskim autobusom.  Ljubazno nam je ponudila prevoz. Tako smo se sa potpunom strankinjom sprijateljili i osećali se kao da se poznajemo oduvek.
Prevezla nas je nekih dvadesetak kilometara skoro do  samog centra. Pozdravili smo se i izašli u hladan rumunski novogodišnji dan. Parkirani autobus nas nije video pa smo produžili peške. Odjednom smo čuli poznati glas. Vratila se, objasnivši  da se ne oseća dobro što nas je ostavila.
Bez reči sam, dobrota do dobrote koja nas je pratila svo vreme putovanja. se nastavlja.
U torbi imam božićni medenjak uvijen u celofan, ima oblik zvezde. Dobila sam ga  za sreću. Putovao je u Izrael i vratio se. Poklonila sam  ga kao poklon za sreću iz Srbije.
Spremni smo da se posvetimo lepotama glavnog grada Rumunje. Veliki široki bulevar i i ulice spremne za doček gostiju nas oberučke prihvataju. Utapamo se u ljude koji govore pevljivim jezikom. Nižu se zgrade i trotoari. Smenjuju se veliki tržni centri i prodavnice koje ne nalikuju nekadašnjim. Sve je čisto, uredno, sve miriše na praznik  i dobrodošlicu.
Pravimo fotografije ispred poznatih zgrada. Tu je najveća od najvećih  koju je nekad izgradio Čaušesku, kažu da je posle Pentagona najveća zgrada valade na svetu. Onoliko koliko je spratova gore isto toliko ih je i u podzemlju. Ne koristi  se sav prostor. Interesantno  je da je svaka cigla, kamen staklo ili nameštaj od isključivo rumunskih resursa. Zboh nje su čitava naselja srušena , a stanari raseljeni širom Rumunije.
Dan je proleteo.
Hvatamo autobus prema aerodromu. On nas lako prenosi pokazujući brojne lepote i bogatstvo ulica. Pogled mi pada na Trijumfalnu kapiju kja je potpuno identična pariskoj.
S prvim sumrakom ostavljamo svetla Bukurešta. Oko ih miluje, pozdravlja i obećava novi susret.

петак, 01. фебруар 2019.

Tačka u vremenu

Od svih dana u godini najmanje je volela početak februara. Smetali su joj
neskinuti novogodišnji ukrasi i  blještavilo prošlih praznika. Toga dana se ništa neobično nije desilo osim uobičajenog pitanja koje je često dobijala u poslednje vreme.
Zašto?
Da li se to na njenom licu urezao trag  beskrajnih jutarnjih maglovitih strahova uvijenih u neprozirne tajne minulih dana koje je sama skrivala ne dopuštajuči im da ugledaju dnevno svetlo? Možda se trebala ispovediti..?
Nije znala.
Samo je dopuštala da je ponese talas nemira koji je dolazio  potpuno nenajavljen. Osećala je krivicu.
Strah od učenjenoga se širio poput prolećne nenajavljene bujice koja je mlela sve pred sobom.
Smetao joj je mobilni telefon i beskaraj besmislenih sms-ova. Mejlove nije podnosila. Internet i fejsbuk takođe. Osećala se samom u  čitavom univerzumu. Samoća se raspirivala, dobijala je na žaru potpomognuta ublaženim severcem , jakim samo toliko da se rasplamsaju unutrašnji strahovi.
Čitavog života je davala. Dane, noći, raspevana jutra i blage večeri.Sklanjala se pred burama i porodičnim olujama. Ćutala je i u dubini duše vodila bitke koje su imale samo gubitnika. Nju samu. Onda je unutrašnjost dobila drugi oblik. Pogodila ju je bolest koja ju je sasvim preokrenula. Dopustila je da je gorčina preuzme. Gazila je sve pred sobom, ne mareći za posledice.
Danas ju je februar tukao. U torbi na ramenu kupljenu u nekim  bezbrižnijim vremenima je nosila teret svoga krsta. Znala je da je to onaj poslednji.
Imala je uput za onkologiju.
Rak ju je izjedao.
Odnosio je delove njenog tela u svojim metastazama. Jedino je mozak ostao pošteđen, a možda ni on ...nije htela o tome ni da misli...
Znala je da se kući neće vratiti.
Samo je duboko uzdahnula. Pustila je da je plimni talas zahvati,  da je osećaj prave krivice dotakne:
-Daj da vidim tvoju ranu. S drugog kreveta bele bolesničke sobe je odzvanjao muk neprovidnih misli obeljenih dugotrajnom anestezijom.
-Evo, gledaj moju. Neće ni tvoja biti manja, ni lepša!- Drugi krevet je samo otvorio oko preplavljno bolom.
- Da ti kažem. Samo sam ja mogla da se udam za inženjera. Ja čobanska ćerka. Znaš li kako su mi svi zavideli? Znaš li kako su me gledali? Čobančeta dete, za inženjera...- krevet je i dalje ćutao.
-A, da li  ti imaš rak? Jede li te? Da li će te pojesti ? E , sestro, čobansko dete u inženjersku kuću... - krevet je  ćutao zadržavajući nevidljiv bol iza poluspuštenih kapaka.
-Da ti kažem. Muža nisam volela. Čini mi se da nije ni važno, nije mi mnogo ostalo od njega.  Pokojni je! Koliko ću ja? Možda do zime ili proleća, ko zna. Ovi lekari...- krevet je promrmljao molbu.
- Da ti zovem sestru? Nešto za bolove? Čuti i trpi. Biće terapija pa ćeš dobiti.

 Od tada su prošle godine, ali je slika ostala blistavo jasna. Bol koji ju je pratio je bio razarajući.
-Zašto sam onoga dana odbila ženu? Koga da pitam da mi pomogne?
 Koga?
  fotografija: Cvet iz Svete zemlje.

уторак, 29. јануар 2019.

Orah

Belim se pokrio trag
Zameo se dodir 
Opusteo
Pogled savladan daljinom gladnom.

Pod prozorom leži
Od života otrgnut
Orah stari.

Isečenog debla
Vlagu zemlje kupi
Bolno u Nebesa gleda.
Zarobio ga stud zimskog dana.

Pad mu prorečen bi davno
Glasom proroka.
Mladost ga zanela snagom brojnih dana.
Ne poverova glasu dubine.

Izgubljeni dah maglenu zoru doziva
Moli za san
Za zaborav svetla i sunčevog zraka.

I poče sneg opet.


субота, 26. јануар 2019.

Putopis: Via Dolorosa - Put suza

Ulaz u vilu Antoniju Prva tačka
U Svetoj zemlji je sve sveto: nebo u beskrajnom plavetnilu, tlo pod nogama obojeno stopama mnogih  koji su hodali za Prvim i pre njega, kamen i prah pustinjski nošen nevidljivim  anđeoskim rukama beskraja.
 Kroz ulice Starog grada odzvanjaju glasovi davnina, a vetrovi u najskrivenijim uglovima kamenih crkava pričaju svoje priče. Ispevaju se Davidove pesme, plače se pod Solomonovim hramom, uzdiše se za stradalnicima i nada se ponovnom vaskrsenju onih koji nisu sa nama. Traže se tragovi izgubljenog zavetnog kovčega i ploče Mojsijeve.
Delim radost i tugu.
Ostavljem svoj dah da se meša sa dahom svih koji su prolazili nikada presahlim Stradalnim putem.

Via Dolorosa:
1.
Neposredno po ulazu u Stari grad kroz Lavlju kapiju nailazimo na prvu stanicu Hristovog stradanja. To je Tvrđava , danas vila Antonija, mesto na kome je Isusu suđeno. Beli se kameni zid, beli se kraljevski grb na ulazu, mnoštvo hodočasnika u strpljenju formira  red da uđe u prostoriju koja označava mesto suđenja.
Preplavljuje me čistota. Dok zatvaram oči do mene dopire glas iz davnina pomešan sa bolom i suzama. Mešaju se pravedni i krivci, nestaje razuma, a kazna se prima kao neminovno.
2.
 Lako se  bez krsta na leđima stiže do druge stanice na kojoj je Isus bičevan i okrunjen trnovom krunom. S visine zida u mene gleda izmučeno lice rođenog da strada za sve nas. Fijuče bič i odzvanja neverica pristalica Hristovih.Oko mene šapat.




3.
Jermenska kapela
Glatki kamen ispod nogu, vlažan od mnoge vlage zaostale iza noći, upozorava na oprez u hodanju. Proklizavam, zadržavam se uspravnom i plačem nad prvim Isusovim padom. Ulazim u Poljsku kapelu.  U niši unutar kapele je skulptura Isusa.
Krst ga je pritisnuo.
Znam.
Teško je čoveku da nosi svoj krst na leđima.

Ipak Gospod nam je dodelio onoliki teret koliki možemo da ponesemo.
Stradanje nad stradanjima.
Izgovaram reči molitve. Molim za   lakše nošenje krstova datih rukom Gospodnjom.
4.
Mesto na kome je Simon pomogao Isusu
Majko nad majkama, veliki je bol i željenje  nad svojim detetom. Saosećam sa bolom Bogorodice, u  Jermenskoj kapeli se klanjam Majci nad majkama. Mesto susreta majke i sina je preda mnom.
Pad Isusov pod krstom




5.
Glatki kamen ispod nogu i težina krsta su preveliki teret za mučenika. Na petoj stanici Isusu pomaže Simon iz Kirineje. On snagom svojom i dobrotom duše preuzima nošenje krsta. Kroz misli mi odzvanja bič i pucanje kože dobrog čoveka koji bolom plaća svoje dobročinstvo.
Dobročinstava su   pored nas.
U tišini svojoj dobro učiniti,  je čast i prednost.
6.
S  neba se uputila sitna kiša, lagano se sliva preko broja šest.
Na  šestoj stanici Veronika briše Isusu lice. Nežnošću svojom mu daje snagu. Njena nežnost traje do dana današnjeg.
7.
Mesto drugog pada
Mesto obraćanja jerusalimskim kćerima
Drugi pad pod krstom. Kiša jače pada, sliva se i kvasi moje rukave. Grupa Korejaca kleči pred ovim svetim mestom. Molim sa njima.
8.
Na kamenom zidu je obeležje osme stanice Hristovog stradanja, po predanju on govori:
 ,,Kćeri Jerusalimske ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i decom svojom" .
Dotičem promrzlim prstima krst na zidu. Sakupljam delove reči rasutih kroz magle vremena. Sve je jasno, živo, ponovo rođeno.
Kako da ne plačem?
9.Treći pad

Podnožje Golgote
Golgota
U blizini Golgote, posle velikog uspona prema njoj, Isus je ponovo pao. Na ovom mestu se nalazi  početak hrišćanskog dela Starog Grada. Lavlja kapija je ulaz u muslimanski deo i deo stradalnog puta koji vodi kroz njega.

10.
Pre ulaza u Crkvu Hristovog groba se polako spušta u kriptu. Nekada je to bilo podnožje brda Golgota, gde je sa Isusa bila skinuta odeća. Podeljena je onima koji su stajali u okupljenoj gomili.
11.
Visoko stepenište vodi do mesta raspeća. Prizor koji se tada ugleda ispunjava dušu neobičnom lepotom. Tavanica  je svodovima podeljena na tri dela koji, iako su delovi, čine jedinstvenu i neraskidivu celinu. Tu su katoličke, koptske i jermenske freske koje pokazuju detalje hristovog života. Zidovi nemim jezikom i slikom pričaj u starozavetne priče. Tu je Avram pored njega je   Anđeo koji  mu zadržava ruku. Tu je Majka Marija. Tu su svi sa kojima se Isus susreo na svom stradalnom putu, svi su pored njega dobili svoje mesto u večnim prostorima neba. Freska govori.
Dodirujem kamenu ploču na kojoj je Isus ležao dok su ga zakivali na krst. Pod staklom je kamen koji je pukao u trenutku njegove smrti.
Mesto  zabadanja krsta
12.
Ispod kamene niše je mesto gde je bio zaboden krst sa Isusovim telom. Iako je
gužva na ovom svetom mestu velika, u trenutku kada se na kolenima molim dodirujući zvezdu raspeća imam  savršeni mir. Nestali su glasovi divljenja i plač okupljenih vernika, nestao je žamor i uzdasi, ostala sam sama da u miru osetim dah minulog vremena. Oče naš koji si na nebesima...
13.
Ploča miropomazanja
Posle skidanja sa krsta telo Isusovo je postavljeno na Ploču miropomazanja. Miriše miro iz ružičaste kamene ploče. Lagano je dodirujem. Iznad glave mi je osam velikih lampi-kandila koja predstavljaju osam hrišćanskih zajednica.
Na ovom svetom mestu, shavatam da su hrišćani isti i da su nebitne razlike među nama. Ovde su ljudi s istom mišlju klanjaju se svetinjama, hodočasnici  su i vernici hrišćanstva bez obzira na  hrišćansku zajednicu kojoj pripadaju.
Ulaz u Crkvu Svetog groba
14.
Najsvetije mesto  je Crkva u crkvi. Hristov grob. Mesto gde je Isus sahranjen i odakle je  trećeg dana u nedelju vaskrsao. Grob je prazan. Čeka se red da se uđe u ovo  Svetilište.
Čekam ponovo.
 Rano jutros smo bili na ovom mestu. Želeli smo da kao deo sećanja ponesemo trenutak otvaranja Crkve Svetog groba kada Musliman zadužen za njeno otvaranje to učini.  Poneli smo i trenutke menjanja ulja u kandilima koja se nikada ne gase.
Iznad ulaza u  grob je venac Apostola. Sjedinjeni i spremni da šire Hrišćanstvo po svetu  stoje kao temelj i dokaz da je Isus Vaskrsao i da je večni život moguć ako se mali čovek održi na Hristovom putu.
Neobično je naći se u tolikoj energiji različitih ljudi. Svako od njih uključujući i mene se razlikuje, nosi sa sobom probleme, brigu,nadanja, strahove  i lepotu.
Svi smo nošeni nevidljivim anđeoskim krilima zadivljeni i darovani neobičnim mirom.
Svi smo ponizni pred  prazninom groba. Hodočasnik je ispunio svoj zadatak molitvom nad  hladnom kamenom pločom Isusovog groba.
Ispred ulaza u Crkvu Vaskrsenja
Pored ovog Svetog mesta smo u svojim dugim šetnjama prošli mnogo puta. Susretali smo se sa različitim ljudima, razgovarali smo sa jednakima s poštovanjem i ljubavlju kaja se u ovoj količini može osetiti samo na ovom mestu.

Na pitanje: ,, Šta si  donela iz Izraela? " postoji odgovor:

Mnogo duhovnosti, dobrote i radosti.

Hvala vama dragi čitaoci na strpljenju u čitanju mojih zapisa. Oni su mali deo doživljenog.
Ostajte mi zdravi i veseli. Nemojte se plašiti daljina i nepoznatih krajeva. Nemojte se plašiti različitih vera i nacija.
S verom u Boga sve je moguće.
Trenutak susreta sa grčkim patrijarhom. Snimak sve govori.


Srećno.