четвртак, 02. јул 2020.

Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio
Kroz oblake bi leteo
Zemlju  darovao
Cveću  miris otimao
Suncu  prkosio
U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio
Zdravlje bi nosio
Putovao  venama
Nebom  tragove bele ostavljao
Plasao 
Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio
Sa Sunca bi ponosit kretao
Svemir osvajao
Biljke milovao
U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio
Plažama bi ponizni sluga bio
Morskim talasima se igrao
Mnoge korake pratio
Pustinjskim noćima pevao
U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji
Dobrodušniji
Možda
bezgrešan.

Fotografija Dragan Đukanović- Detalj iz Jerusalima

петак, 26. јун 2020.

Jutro


Dok noć svojom svežinom ostavlja prostor novom danu, budim se lagano. Želim da mi san pruži utehu, odmor,zaborav straha i tužnih sivilom obojenih misli.
Kroz otvoren prozor do mene dopire cvrkut prvih slavuja probuđenih u sam osvit zore. Njihova pesma je vedra. Dozvoljavam da me budi, da se opijam  tajanstvom nota večitih jutarnjih darodavaca. Sunčev zrak me dodiruje. Pokušavam da ponovo sklopim oči, da ostanem u blagoj senci polusna, ali ne uspevam. Suviše brzo mi misli čine korake. Umnožavaju se, raspredaju svoje priče. 
Budna ležim i slušam disanje pored sebe.
Treptajima činim igru svetla i senke zanimljivom. Dopuštam lake prevare i teška kazivanja.

-Budna si?
-Nisam. Još držim oči zatvorenim.
-Budna si?
- Ko pored tebe može ostati budan? Dugo te nije bilo. Lutao si?
-Ja ne lutam. Uvek sam tamo gde treba da budem.
-Da i sad si potreban. Želim da čujem tvoje reči. Melem za um.
-Video sam. Danima te pratim. Tvoji strahovi su uvek tu.
-Zbog čega nisi došao ranije?
- Uvek isto. Nisi usamljena u tome. Mnogo je takvih. Mnogima je potrebna uteha.
-Znam.
- Za tebe danas imam čas iz istorije.
-Učitelj je uvek na času. Ako kome smeta duboko se izvinjavam. Hajde da čujem …
- U srednjem veku je bila kuga. Leteo sam među bolnicima i krilima svojim im olakšavao muke. Duše su se u rojevima izvijale prema Nebu. Činio sam im bezbedan put. Duše nisu patile, zauvek su bile oslobođene bola i muka. Patili su živi. Pokušavao sam da ih podučim, kažem...
Nestajala su tela u zalogajima vatre svakodnevno paljene, a ja sam leteo i leteo. Lečili su se ljudi opijumom, prahom ukradenih mumija, dugo tučenim u istrošenim avanima. Vračare su radile sve dok i same ne bi duše svoje predale mojim putevima.
 Najzad su se ljudi urazumili. Stradanje stradalnika je završeno. Ostao je samo strah. Isti taj koji se prenosi sa generacije na generaciju. On ne posustaje.
- Da. Ne plašim se tvojih puteva. Ni bolesti. Plašim se nemoći.
-Oduvek je tako bilo. Želim da ti kažem još nešto pre nego što me moja krila ponesu dalje.
Stala je kuga. Stala je španska groznica. Staće i koronavirus. Ostani razumna, okrenuta razumu. Propadala su carstva: Kartagina i  Sparta, nestajali su faraoni i rimski carevi, nestao je Vavilon i Mesopotamija, nestajale su granice i države, ali su ljudi preživeli. Oduvek sam ih čuvao.
 Preživeće ljudi.
- Tvoje reči su uvek uteha. Hvala Lakokrili.
U pomeranju lake zavese na otvorenom prozoru koja je samo dobro upućenom oku mogao da nagovesti prisustvo nekoga ili nečega , nestala su krila i oko.

-Da li spavaš?
-Da li ti spavaš?
-Budan sam odavno, pustio sam te da sanjariš.
-Hoćemo li čaj i kafu?
-Uvek. Ustajemo.

Crtež olovkom kao ilustracija.

среда, 24. јун 2020.

Despotova riznica


Thursday, June 18, 2020


Аутори заступљени у књизи "Деспотова ризница"





Након завршетка конкурса поводом приређивања књиге "Деспотова ризница" одабрано је 33 аутора чија ће поезија бити објављена. 
Широк је круг инспирације коју је код поета евоцирао свети деспот Стефан Лазаревић.
Сама есенција његовог живота јесте православље из чега се као из семена родило дрво чији су плодови витештво, праведно владарство, поезија, родољубље.
Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу који је за живота земљом ходио, о ловцу, ратнику, песнику, сањару, змајоликом митском витезу. Његов храм јесте црква Божија, али је то и шума. Његове задужбине јесу манастири али ништа мање то нису и наше душе и ловишта где у дрвећу, трави, брдима и стазама живи траг светитеља, траг непролазног човека.
Ауторке и аутори чија је поезија одабрана за објављивање у Зборнику:
Богдан Богдановић
Јован Бундало
Никола Благојевић
Милан П. Видаковић
Марија Вранић
Јелена Грујић
Славица Д. Дамњановић
Весна Ђукановић
Тања Ђурђевић
Драгиша Ераковић
Бранка Јајић
Славица Јовановић
Милош Јовић
Стојана Магделинић
Милош Марјановић
Младен Марјановић
Радојка Никић Милиновић
Драган Митић
Александра Мишић
Снежана Марко Мусинов
Драгош Павић
Соња Пендић
Никола Перић
Милован Мићо Петровић
Душица Радосављевић
Јелена Станојевић
Татјана Стефановић
Саша Тодоровић
Бисерка Томић
Милан М. Тривунчић
Саша Угринић
Снежана Чкојић
Невена Шћеловић
План је да књига из штампе изађе почетком августа. Промоције ће бити одржане у Младеновцу и у Београду.

Радује ме што  ће се моји стихови наћи у оваквом друштву.
Хвала организатору, хвала жирију.

недеља, 21. јун 2020.

Ružine glave

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju  po utabanim stazama limenog krvova
pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su.
Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne. 
Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka  se stopilo sa tamnom bojom perja.
Lete.
Čini se da se igraju.
Same.
Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena . Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tajnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim  vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili  princeze, a meni se pruža.
Na gomilu skupljam delove sebe.
 Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele cvetne glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova.  Još  ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez prvih cvetova na dan majskih zadušnica.
Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.
Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kanti. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.
A ptice su i dalje u nebeskim visinama.
Sada pevaju.

понедељак, 15. јун 2020.

Nemoć

Ruke su joj,
Otežale od nemoći,
Bile spuštene pored tela.
Mlitave,
Neupotrebljive.

Lako su drhtale obojene srcem.
Iz tela je izbijala tuga
Oči su se borile da zadrže bol koji je rastao.
Pokušala je sve,
Davala
I davala
Bodrila
Osmehom,
Rukama,
Očima.
Ulivala
i slivala misli svoje.

Radovao ju je
pomak
U boljitak.

Taman kad je pomislila da je to to,
Da je uspela da otera očaj
Dogodilo se bekstvo obavijeno velom tajne.
Devojka je nestala.
Onako brzo kako je i došla,
Kako joj je stala na put,
Tako je izbrisala svoje tragove u prolećnom snegu.
Ponela je sa sobom 
Nemaštinu i siromaštvo,
Glad i beznađe.
Prijatelje stare.

Svetli put košta mnogo
Visoka je  cena koju će platiti.

Puštala je da bol narasta
Nemoćno
Slušajući samo tupe otkucaje dubina.

уторак, 09. јун 2020.

Putopis: Arača

U  nepreglednoj ravnici,  u ataru između Novog Miloševa i Bečeja ,  se s
ponosom i  sećanjem na neka bolja zagonetnija vremena  u kojima su se  reč i  obraz cenili iznad svega, uzdiže ostatak nekadašnje građevine. Vidi se iz daleka , sa sivih linija koje znače puteve. Oduvek su se ovde preplitali putevi, prolazili su hodočasnici i ratnici, vitezovi i  čuvari granica.  Oduvek je seljak ovde molio Gospoda za bolji rod. Neki  prolaznici su zastajali s divljenjem, neki s prezirom, a neki su bili potpuno ravnodušni.
Put nas   je neobeleženom i neuređenom  stazom doveo do starog benediktanskog manastira čije datiranje dopire do vremena  jedanaestog , dvanaestog i trinaestog veka. Priča se da je sagrađena na ruševinama stare crkve iz jedanaestog veka, obnovljena u dvanaestom i trinaestom veku, da bi bila srušena od strane Turaka, s namerom da nikada više ne bude obnovljena. Nažalost te želje su ostale ostvarene. Ostala je do današnjih dana neobnovljena, usamljena, nemi svedok neke bolje prošlosti.
 ARAČA
Iznad zelenog polja mladog kukuruza i ustalasale pšenice svedok  viteštva i časti u  tišini krije svoje tajne. Njen mir remeti samo povremeni zvuk automobilskog motora i  tihi govor retkih posetilaca.
U visinama iznad kamenih svodova i kamenih lukova golubovi imaju svoje stanište. Oni u noćima kada se probude duše usnulih kaluđera uvuku glave pod siva krila ne usuđujući se da gugutom odaju svoju prisutnost, u nadi da će opravdati svoje prisustvo i  nečist koju ostavljaju za sobom.
Do ulaza u ostatke nekadašnje panonske lepotice vodi ciglena putanja.  Uredno složena, opeka poređanih da čine stazu  širine manje od metra, staza prati neravno tlo i laganim usponom dovodi do platoa ispred nakadašnjeg manastira. Ona  tera posetioca da uspori hod, da se pogne i pokloni senima koje spavaju u mladom bagremovom šumarku koji opasuje ovo mesto čuvajući ga od zimskih snegova i  severnih vetrova. Dodiruju se  njegove kose uznemirene prolećnim verom, upijaju prve kapi kiše i  prenose samo retkima govor prošlosti. A prohladan vetar plače.
Iz šumice svud poput rasutog zrna ječma izbijaju kamene gromade otkinute od velike građevine.  Vide se obrađene kamene rozete i delovi kamenih stubova. Čame i čekaju da budu vraćene na svoje mesto. To su ostaci zidova zgrada koje su bile u neposrednoj blizini manastirske crkve. Odvaljene gromade svedoče o veličini i čistoti ovog zdanja. Iz  šumice izbijaju ostaci kamenih  spomenika spod kojih u viševekovnom miru počivaju duše upokojenih žitelja nekadašnjeg viteza ravnice.
Neobeleženi grobovi nekadašnjih žitelja su svuda okolo, pa posetilac olakša hod i umiri srce. Ne usuđuje se da glasno govori.
Trava oko Arače je uredno pokošena, postavljene su kamere(napajaju se energijom iz solarne ploče)  što dokazuje da ljudska briga o ovom mestu postoji i da je moderan čovek negde u sebi zadržao vrednosti nekadašnjeg viteštva, možda je to nedovoljno, ali postoji.
 Prelepi kameni svodovi  i lukovi dostojni poređenja sa najlepšim građevinama sveta  svojoj opomeni dodiruju samo nebo.  Uzvišeni,  iz daleka dozivaju namernike da osete deo nekadašnjeg života na ovim prostorima. Poslednja obnova je bila sedamdesetih godina prošlog veka.
Nadamo se novoj.
Ako prolazite, skrenite s puta, malo vožnje po truckavom putu će vam se isplatiti. 






Fotografija Dragan Đukanović

четвртак, 04. јун 2020.

Putopis : U tem Somboru

 Jedan od najlepših gradova Vojvodine, opevan i hvaljen  u mnogim pesmama i
pričama se raspukao pred našim  očima. Iako su se na nebu smenjivali oblaci, a prohladni vetar poslednjeg majskog dana nes terao da čvršće,  baš poput putnika iz priče,  zategnemo svoje ogrtače i zavučemo vratove u kragne, on se osmehivao.
Bogata istorija ovog grada priča svoje priče kroz lepotu građevina koje okružiju prelepu zelenu pešačku zonu. Sa svih strana zeleno u svojoj ljubavi prema životu živi i grana se.
Uz pesnika
Cvetne leje parkova i balkona osvajaju srce prolaznika, slučajnih namernika ili samozvanih gostiju kakvi smo mi.
Velika pešačka zona je okićena skulpturama znamenitog Pavla Blesića, pa vas tu čeka knjževnik Veljko Petrović, snimatelj Bošnjak Ernest koji stoji na postolju sa tri zvezdice na kojima na ćirilici, latinici i na mađarskom jeziku piše njegovo ime
sa dodatkom: KAD BI SOMBOR BIO HOLIVUD.

...a kad mi dođe da prsne glava...
Ne može se zaobići klupa na kojoj sedi skulptura Laze Kostića koji u ruci drži knjigu sa svojom najčuvenijom pesmom SANTA MARIA DELLA SALUTE.   Pesnik izgovori stihove, ispriča da se našao licem u lice sa venecijanskom Santa Maria della Salute, pa u tišini podstreknut neizmernim poštovanjem iz otvorene knjige svoga uma čita stihove jedne od najlepših pesama.
Postane čovek ponosan na grad koji je iznedrio znamenite ljude.
Ponosni ste dok šetate parkovima, sedite na klupama ili pijete kafu u čuvenom etno  restoranu ,,Fijaker".

Nažalost ostajemo uskraćeni pogleda na najveću sliku  u Srbiji,  koja  se nalazi u zgradi Županije,  ,,Bitka kod Sente" - ulje na platnu (28 metara kvadratnih) .
 U Karmelićanskoj crkvi su najveće orgulje u Srbiji. Tu ulazimo unutra. Pre nas  ulaze gospodin i gospođa na nedeljnu misu. On nas pokretom ruke poziva da dezinfikujemo ruke.  Tišina i zvuci orgulja. Gotovo  nestvarno...
Kratko se zadržavamo u želji da ne remetimo službu.
Šetamo pored gradske biblioteke, muzeja, pozorišta, ne smeta nam vetar ni preteći tamni oblaci. Žao nam je što je muzej zatvoren, kao i Galerija Milana Konjovića.
Lazina kuća
Jedna od znamenitosti Sombora je ste Peščani sat   Jovana Čakora koji se danas nalazi u muzeju( na našu žalost bio je zatvoren) sa simboličnim natpisom: ,,Jedan ti je od ovih poslednji". Rečenica koja se odnosi  na sve i svakoga pod nebeskim svodom istinita i upozoravajuća- ne može se izbeći svoj čas.
Poseta Somboru se ne bi mogla završiti da se ne poseti kuća u kojoj je živeo i stavrao Laza Kostić. Kažu da je u njoj napisao pesmu posvećenu svojoj velikoj neostvarenoj ljubavi prema Lenki Dunđerski.
Ipak najlepši su ljudi- vedri, nasmejani , deca u kolicima, dečaci u brzoj jurnjavi za golubovima...
Ostaje samo da se kaže: Sombor se mora videti!
Ulaz u crkvu

Županija u kojoj se nalazi čuvena slika ,,Bitka kod Sente"
Biblioteka
Ispred,,Fijakera"
Vreme je za film...


Fotografija: Dragan Đukanović


Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio Kroz oblake bi leteo Zemlju  darovao Cveću  miris otimao Suncu  prkosio U krugu staze ostavljao. Ako...