prošaran mekim belim oblakom
iza kog stidljivo proviruje Sunce
koraci se ljudski ne broje
ostavljeni se u zaboravu roje
pognutih glava na braniku istine
a ona spava u sobi bez vrata
ne poznaje prijatelja ni brata
stazama snova mirno plovi
Zahvaljujem Ana Stjelja na prilici da budem deo Zbornika posvećenom pedesetogodišnjici smrti Milunke Savić.
Милунка
Седи ли поред Тебе Мајко
Мајка достојна престола Твог?
Има ли утеху у речи Твојој
И песми анђела на небу плавом?
У Голготи Сина Твог види ли
Голготу синова и кћери српских?
Љуби ли ране незарасле другова својих палих
моли ли сузом тешком окупана?
Као некад стоји ли поносна на бранику
слободе држећи малу Србију у руци?
Носи ли у оку знамење свето
пречисте душе и срца снена ?
А на грудима ордење сјајно
нетражена признања добијена?
Окајава ли грехове туђе
погрешне кораке и дубоки јаз?
Под теретом заборава српско небо пева:
Живела Милунка у скромности својој
за краља, отаџбину и слободу у строј страдални стала.
У миру децу подизала никад молила и плакала
мирис слободе заувек у грудима носила.
Седи ли поред Тебе Мајко
Мајка достојна престола Твог.
Zaboravljenoj heroini :
Milunka
Sedi li pored Tebe Majko
Majka dostojna prestola Tvog?
Ima li utehu u reči Tvojoj
I pesmi anđela na nebu plavom?
U Golgoti Sina Tvog vidi li
Golgotu sinova i kćeri srpskih?
Ljubi li rane nezarasle drugova svojih palih
moli li suzom teškom okupana?
Kao nekad stoji li ponosna na braniku
slobode držeći malu Srbiju u ruci?
Nosi li u oku znamenje sveto
prečiste duše i srca snena ?
A na grudima ordenje sjajno
netražena priznanja dobijena?
Okajava li grehove tuđe
pogrešne korake i duboki jaz?
Pod teretom zaborava srpsko nebo peva:
Živela Milunka u skromnosti svojoj
za kralja, otadžbinu i slobodu u stroj stradalni stala.
U miru decu podizala nikad molila i plakala
miris slobode zauvek u grudima nosila.
Sedi li pored Tebe Majko
Majka dostojna prestola Tvog.
