U ovom jedinstvenom zborniku se našla moja priča ,,Junaštvo" . Zahvaljujem redakciji
Kreativne radionice Balkan na ideji i njenoj realizaciji.
JUNAŠTVO
Kad sloboda progovori
zaćuti Zemlja , utihne nebo.
Kad sloboda progovori
nestanu glasovi, a savršena čistota pokrije sve
Leto je bilo teško.
Mnogo tuge se nakupilo, mnogo žalosti se prostrlo preko ulica uspavanog palanačkog grada. To ju je pogodilo i savladalo, te je po rečima lekara imala ,,Tranzitornu globalnu amneziju", što god da je to značilo, njoj je donelo osećanje straha, te je odmor potražila u banji ne bi li se malo oporavila.
Septembar je te godine doneo veoma toplo vreme, produžetak dugog sparnog leta. Peklo je i pržilo sunce sve što je moglo da dotakne. Krošnje su širinom dosezale nebo, veverice su lako skakutale sa grane na granu, a male senice su se igrale na ponekom opalom listu dodolski ples. Već to joj je ukazivalo da to neće biti uobičajenih staza, a i u vazduhu je suv vazduh visio u čekanju da ga vetar pokrene. Sve je gorelo. Kamen i list i nebo.
Kako god toga dana se našla na obroncima Ozrena u penjanju po njegovim gudurama i u uživanju u miru listopadne šume. Za čudo zaista joj je mir, vazduh šume i miris obližnjeg potoka veoma prijao.
Na putokazu je pisalo: Hajduk Veljkova pećina u kojoj je Andrić boravio i pisao. To joj je bio cilj.
Nije bilo lako popeti se do nje. Uska staza, neuređena, već određena stopama onih koji su prolazili pre nje. Društvo sa kojima je bila na odmoru se zadovoljilo sedenjem uz Moravicu i uživanjem u žuboru vode. Penjala se. Činilo seda je stigla. Pomislila je da i nije neka pećina i da se u njoj nije mogao skrivati Hajduk Veljko, a i da Andrić nije mogao tu pisati. Zaista. Mala cvrvena traka na drvetu je značila putokaz. Ima još puta. Čekao ju je najteži deo. Morala ja četvoronoške. Prošla je pored tri sablasno napuštene kućice, sreća pa je bio dan, inače... Samo joj je srce jače lupalo. Još jedna, pa još jedna crvena zastavica, i još nekoliko. Onda ju je ugledala.
Pećina.
Ušla je unutra. Temperatura je bila prijatna. U pećini savršenih devet stepeni. Ni velika ni mala. Taman kako treba. Ljudi su na kamenu ostavljali brojanice i slike svojih svetaca. Zbog čega nije znala. Sela je na poveći kamen, kratko dišući od napora. Nije ni čudo što Andrić nije silazio od jutra do mraka u varoš. Kad se jednom popneš dosta je. Zaista je sveprisutni mir obuzeo pećinu. Kroz otvor je dopirao samo cvrkut ptica. Odjednom je sve utihnulo. Sve je stalo. Zaustavilo se u trenutku. Činilo joj se da se ona amnezija vraća ili već neka druga, ili ko zna šta. Nije mogla da govori, pomera se ili viče u traženju pomoći. Raširila je oči što je više mogla,ne vrerujući onome što vidi. U dnu pećine sedeo je lično Hajduk Veljko, doduše bez svojih hajduka, a pored njega Ivo Andrić držeći u rukama svežanj papira koji su značili njegov rukopis.
- Šta se ovo dešava? Ludim li ili je bolest naglo napredovala. ?
- Ne ludiš. Došla si da nas uznemiriš, da prekineš naše razgovore -jasno je čula kako Andrić odgovara.
-Ta baš tako. Da nam smeta.- zagrmeo je Veljkoi zadenuo ruku o pojas za koji je bila zadenuta kubura.
Protresla je glavom, to je samo priviđenje, to ne može biti.
Ipak se čulo:
Gle, pa ona ne veruje svojim očima, kako će tuđim? -izgovorili su uglas.
Usudila se da progovori: ,, Ne obraćajte pažnju na mene, zamislite da me nema, da nisam tu, a i neću dugo, samo da se malo odmorim, nisam ponela vode, možda sam dehidrirala, možda sunčanica...
-Šta si? Šta ti to znači? To nisam nikad čuo...-prekrstio se Veljko.
-Kaže ti da nije pila vode, pa joj se priviđamo- odvratio je Ivo.
- Samo vi pričajte, ja ću ćutati kao riba, kao da me nema- rekla je rukom dodirujući oznojano čelo..
- Gde smo ono stali? izgovorili su u glas i pogledali kroz otvor pećine u još zelene krošnje.
,,Vidiš li Veljko, ništa nije kako treba, ni ptice ne cvrkuću, ni dašak vetra, ništa. Zaista je sve ovo čudno. Znao sam ja da će tako biti dok su okačili one zastavice. Da će biti uljeza, da mira nećemo imati.
-Da je to bilo u vreme Turaka , ne bi ja ajdukovo ! I oni bi došli ko ova.
Obojica su se okrenula prema njoj.
- Kaži ti nama, de, kad si već tu, šta znadeš o junaštvu?
- Nije ona nikakav junak, vidiš da drhti. Uhvatio ju je strah. Da se ne bojiš nas?
- Ne bojim se ja, samo nisam očekivala , da može ...da će nekoga biti ovde..., a o junaštvu sam čitala o tebi Veljko, i o Andriću i ljegovoj ćupriji...
-Šteta što ga nisi napisao za moga života, a i kako bi? Mogao bi ti dodati još ponešto! - rekao je Veljko.
-Ne brini, imamo svo vreme sveta, ni ti ni ja nećemo odavde. A i delimo je, zar ne? Čitaću ti, imam zapise.
-Hajd, da čujemo o tvome junaštvu?
-Pa ne znam. nisam ti ja baš junak, ali eto šetam...
-Šetaš? Kakvo je junaštvo šetnja?
- Pa po zakonu možeš da šetaš. Lepo najaviš šetnju i šetaš. Izražavaš svoje nezadovoljstvo.
-Ivo, šta ova govori? Šetnja! Nezadovoljstvo! Dizao sam Krajinu, vojevao uz Karađorđa! Šetnja! Opet ću odleteti u vazduh! Ušta se ovaj svet pretvorio, budibogsnama! Ovo je za nečuti!
-Nemoj Veljko, nisu oni kao ti. Nemaju tvoje srčanosti!
- Nisu ni kao ti! Ti si rekao ne, pomagao našima, kako si rekao da se onaj zvao ? Hitler, uh kakvo ime, miriše na zlo. Odbio si da se pokloniš i prikloniš zlu.
-Pusti to! -hajde daje pitamo: Kaži ti der nama, ima li junaka danas? - nastavio je Veljko.
-Junaka nije bilo od Drugog svetskog rata, lepo sam ti rekao. Demokratija ne donosi junake. Imaš Ustav i zakone koji se moraju poštovati.- odgovorio mu je Ivo.
-Ivo, ti si sasvim ispustio kajase, ne znaš šta govoriš! Kakav ustav i zakoni! Junaštvo brate! To je jedino što čoveka čini čovekom! A i da ti kažem ako su svi ko ova. Kuku i lele, da je meni moje Stane, pa da vidi šta je junaštvo. Možda bi i naučla nešto!
Iz straha od Veljkove jarosti i toga da ga Ivo neće urazumiti, polako se primicala izlazu iz pećine. Plašila se da će je zarobiti među ove kamene oštrine i da neće moći da se vrati. Još korak dva i izlaz je tu. Odjednom su senke zaigrale. Dunuo je lak ozrenski vetar i pred ulaz u pećinu doneo prvo opalo lišće. Pomerile su se grane drveća. Ptice su zacvrkutale. Okrenula se. U dnu pećine su se nazirali samo obrisi dva lika. Ivina ruka je mahala da ode. Trptaj oka i slika je potpuno nestala. Ostao je otvor pećine pust i mrk, brojanice na kamenu i slika sveca u svojoj igri na blagom toplom povetarcu.
Zakoračila je u šumu opreznim korakom i duboko udahnula njen mirisv koji je značio samo jedno: slobodu.
ЈУНАШТВО
Кад слобода проговори
заћути Земља, утихне небо.
Кад слобода проговори
нестану гласови, а савршена чистота покрије све.
Лето је било тешко.
Много туге се накупило, много жалости се прострло преко улица успаваног паланачког града. То ју је погодило и савладало, те је по речима лекара имала ,,Транзиторну глобалну амнезију", што год да је то значило, њој је донело осећање страха, те је одмор потражила у бањи не би ли се мало опоравила.
Септембар је те године донео веома топло време, продужетак дугог спарног лета. Пекло је и пржило сунце све што је могло да дотакне. Крошње су ширином досезале небо, веверице су лако скакутале са гране на грану, а мале сенице су се играле на понеком опалом листу додолски плес. Већ то јој је указивало да то неће бити уобичајених стаза, а и у ваздуху је сув ваздух висио у чекању да га ветар покрене. Све је горело. Камен и лист и небо.
Како год тога дана се нашла на обронцима Озрена у пењању по његовим гудурама и у уживању у миру листопадне шуме. За чудо заиста јој је мир, ваздух шуме и мирис оближњег потока веома пријао.
На путоказу је писало: Хајдук Вељкова пећина у којој је Андрић боравио и писао. То јој је био циљ.
Није било лако попети се до ње. Уска стаза, неуређена, већ одређена стопама оних који су пролазили пре ње. Друштво са којима је била на одмору се задовољило седењем уз Моравицу и уживањем у жубору воде. Пењала се. Чинило седа је стигла. Помислила је да и није нека пећина и да се у њој није могао скривати Хајдук Вељко, а и да Андрић није могао ту писати. Заиста. Мала цврвена трака на дрвету је значила путоказ. Има још пута. Чекао ју је најтежи део. Морала ја четвороношке. Прошла је поред три сабласно напуштене кућице, срећа па је био дан, иначе... Само јој је срце јаче лупало. Још једна, па још једна црвена заставица, и још неколико. Онда ју је угледала.
Пећина.
Ушла је унутра. Температура је била пријатна. У пећини савршених девет степени. Ни велика ни мала. Таман како треба. Људи су на камену остављали бројанице и слике својих светаца. Због чега није знала. Села је на повећи камен, кратко дишући од напора. Није ни чудо што Андрић није силазио од јутра до мрака у варош. Кад се једном попнеш доста је. Заиста је свеприсутни мир обузео пећину. Кроз отвор је допирао само цвркут птица. Одједном је све утихнуло. Све је стало. Зауставило се у тренутку. Чинило јој се да се она амнезија враћа или већ нека друга, или ко зна шта. Није могла да говори, помера се или виче у тражењу помоћи. Раширила је очи што је више могла,не врерујући ономе што види. У дну пећине седео је лично Хајдук Вељко, додуше без својих хајдука, а поред њега Иво Андрић држећи у рукама свежањ папира који су значили његов рукопис.
- Шта се ово дешава? Лудим ли или је болест нагло напредовала. ?
- Не лудиш. Дошла си да нас узнемириш, да прекинеш наше разговоре -јасно је чула како Андрић одговара.
-Та баш тако. Да нам смета.- загрмео је Вељкои заденуо руку о појас за који је била заденута кубура.
Протресла је главом, то је само привиђење, то не може бити.
Ипак се чуло:
Гле, па она не верује својим очима, како ће туђим? -изговорили су углас.
Усудила се да проговори: ,, Не обраћајте пажњу на мене, замислите да ме нема, да нисам ту, а и нећу дуго, само да се мало одморим, нисам понела воде, можда сам дехидрирала, можда сунчаница...
-Шта си? Шта ти то значи? То нисам никад чуо...-прекрстио се Вељко.
-Каже ти да није пила воде, па јој се привиђамо- одвратио је Иво.
- Само ви причајте, ја ћу ћутати као риба, као да ме нема- рекла је руком додирујући ознојано чело..
- Где смо оно стали? изговорили су у глас и погледали кроз отвор пећине у још зелене крошње.
,,Видиш ли Вељко, ништа није како треба, ни птице не цвркућу, ни дашак ветра, ништа. Заиста је све ово чудно. Знао сам ја да ће тако бити док су окачили оне заставице. Да ће бити уљеза, да мира нећемо имати.
-Да је то било у време Турака , не би ја ајдуково ! И они би дошли ко ова.
Обојица су се окренула према њој.
- Кажи ти нама, де, кад си већ ту, шта знадеш о јунаштву?
- Није она никакав јунак, видиш да дрхти. Ухватио ју је страх. Да се не бојиш нас?
- Не бојим се ја, само нисам очекивала , да може ...да ће некога бити овде..., а о јунаштву сам читала о теби Вељко, и о Андрићу и љеговој ћуприји...
-Штета што га ниси написао за мога живота, а и како би? Могао би ти додати још понешто! - рекао је Вељко.
-Не брини, имамо сво време света, ни ти ни ја нећемо одавде. А и делимо је, зар не? Читаћу ти, имам записе.
-Хајд, да чујемо о твоме јунаштву?
-Па не знам. нисам ти ја баш јунак, али ето шетам...
-Шеташ? Какво је јунаштво шетња?
- Па по закону можеш да шеташ. Лепо најавиш шетњу и шеташ. Изражаваш своје незадовољство.
-Иво, шта ова говори? Шетња! Незадовољство! Дизао сам Крајину, војевао уз Карађорђа! Шетња! Опет ћу одлетети у ваздух! Ушта се овај свет претворио, будибогснама! Ово је за нечути!
-Немој Вељко, нису они као ти. Немају твоје срчаности!
- Нису ни као ти! Ти си рекао не, помагао нашима, како си рекао да се онај звао ? Хитлер, ух какво име, мирише на зло. Одбио си да се поклониш и приклониш злу.
-Пусти то! -хајде даје питамо: Кажи ти дер нама, има ли јунака данас? - наставио је Вељко.
-Јунака није било од Другог светског рата, лепо сам ти рекао. Демократија не доноси јунаке. Имаш Устав и законе који се морају поштовати.- одговорио му је Иво.
-Иво, ти си сасвим испустио кајасе, не знаш шта говориш! Какав устав и закони! Јунаштво брате! То је једино што човека чини човеком! А и да ти кажем ако су сви ко ова. Куку и леле, да је мени моје Стане, па да види шта је јунаштво. Можда би и научла нешто!
Из страха од Вељкове јарости и тога да га Иво неће уразумити, полако се примицала излазу из пећине. Плашила се да ће је заробити међу ове камене оштрине и да неће моћи да се врати. Још корак два и излаз је ту. Одједном су сенке заиграле. Дунуо је лак озренски ветар и пред улаз у пећину донео прво опало лишће. Помериле су се гране дрвећа. Птице су зацвркутале. Окренула се. У дну пећине су се назирали само обриси два лика. Ивина рука је махала да оде. Трптај ока и слика је потпуно нестала. Остао је отвор пећине пуст и мрк, бројанице на камену и слика свеца у својој игри на благом топлом поветарцу.
Закорачила је у шуму опрезним кораком и дубоко удахнула њен мирисв који је значио само једно: слободу.
_003.JPG)
