субота, 19. новембар 2022.

Lov

 

Preko davno posivelog krova, načinjenog od nekada crvenih crepova šetao gušter. Retka, sasušena
mahovina mu je golicala tabane , toliko mu je prijalo da se osmehivao. Bio je svoj na svome. Uživao je.

Nije se obazirao na bele oblake na nebu. Kiša mu nije ništa značila. Nije se obazirao ni na laste koje su se u niskom letu spuštale upućujući mu najlepši cvrkut donešen iz daljina. Nije ga interesovalo ni cveće na prozorima ispred starih zavesa. 

Pošto je dobro zagrejao telo, bio je spreman za nove ratničke pohode. Otpevao je odu Suncu koje mu je ugrejalo  hladnu krv. 

Odjednom se trgao. 

Bio je gladan. Vreme je za lov.

Brzo se niz oluk u senovitom uglu zgrade spustio u dvorište. U svojoj obuzetosti lovom nije primetio mačka u lovu. Snažne kandže su se zarile u rep. U strahovitom trzaju i nepodnošljivom bolu koji je strujao kroz celo telo bez nade da će stati, zacvileo je. Telo se uvilo, odskočilo, pa se naglo vinulo uz zid s koga je opadao malter. Krunilo se pod njegovim nožicama, ali se nije obazirao.    Grabio je napred opsednut strahom lovine. Terao ga je bol. Najzad je stigao do svog skrovišta ispod betonskog krova. Obazro se, mačka nije mogla za njim. Pogledao, je u svoje osakaćeno telo:

 ,,Nije to ništa. To je samo rep. Izrašće ponovo” - pa se okrenuo svojoj svakodnevici. Lovu.

Ilustracija slika na svili.


среда, 16. новембар 2022.

Ne tražite me na dlanovima svojim

Ne tražite me na dlanovima svojim



rasejana  sam po njivama  uzoranim

 

prahom  darivam vlažnu zemlju

izgaženu stopama pradedova


ne tražite zrno mene u rukama svojim

hodam   tragovima razvučenim

 

na uvalama  izgubljenog mora zaustavljam dah

dinama crnim pevam kroz večeri snene

 

ćute  magle  zarobljene otiscima nepoznatim

ne tražite me u dlanovima svojim. 

 

Ilustracija slika na svili

 


субота, 12. новембар 2022.

Jedan od zaboravljenih Stojan Živadinović

 Upoznah se pod krovom Zavičajnog muzeja u Sokobanji sa životom i tragikom velikog uma i čoveka kakav je bio Stojan Živadinović.

Učesnik Prvog balkanskog rata,

Drugog balkanskog rata,

Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice,

sa Krfa ovezen u Francusku kako bi se školovao. Tamo završava Prava. U  vremenu između dva svetska rata radi kao konzul i diplomata Kraljevine Jugoslavije.  

Drugi svetski rat je dočekao u Beogradu, gde umire1942. godine . Biva sahranjen u grobu pored svoje voljene žene. Posle Drugog svetskog rata je proglašen za buržoaskog pisca, svi njegovi zapisi i knjige su uništeni. Grob je ostao bez obeležja, sravnjen za tlom zemlje koju je toliko voleo.

 Danas se ne zna gde počivaju njegovi ostaci. Na našu sreću u podrumu zaječarske biblioteke je pronađeno nekoliko primeraka njegovih knjiga. 

Bavio se pitanjima zavičaja, pisao o njemu, njegove tragove je nosio svuda sa sobom gde god da ga je put nosio. Svi su bili obojeni bojama detinjstva i rodoljublja.

PREUZETO SA portala JUŽNE VESTI:

Nepravedno zaboravljeni Sokobanjac – Stojan Živadinović

Autor:Marika ŽivkovićIzvor:Južne vesti
zavicajni muzej
Nekadašnja kuća Živadinovića sada zgrada Zavičajnog muzeja; foto: M. Ž.

Hvaljen, ali i osporavan, Stojan Živadinović bio je veoma čitan i jedan od najplodnijih pisaca između dva rata, čija su dela objavljivali mnogi. Međutim, nakon Drugog svetskog rata on potpuno biva zaboravljen, te se danas o njegovom liku i delu jako malo zna.

U biografskoj zabelešci o Stojanu Živadinoviću piše da je rođen u Sokobanji 1890. godine „premetao kao Gorki, London, Žozef Konradi i Panait Kastrati“, da je bio radnik, operski pevač, novinar, učestvovao u ratu, da je završio prava u Francuskoj, da je stupio u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije 1924. i u njoj ostao do 1941. godine.


Dočekan pohvalama

Stojan-Zivadinovic Žigosan kao nepodoban; foto: www.smrtnakazna.rsKada se prvim pripovetkama pojavio u našoj književnosti, početkom treće decenije 20. veka, Sokobanjac Živadinović bio je dočekan pohvalama naše kritike, kako navodi Todorović u Sokobanjskom spomenaru. Tada se njegova pripovetka „Braća“ našla u zbirci „Sedam pripovedaka“ među najboljim pripovetkama istaknutih književnika Ive Andrića, Nika Bartulovića, Božidara Kovačevića, Veljka Milićevića, Siba Miličića i Rastka Petrovića.

Prvu zbirku pripovedaka „Ispod Ozrena“ Živadinović je objavio 1923. godine, a do smrti još jedanaest knjiga romana i pripovedaka. Njegova dela objavljivali su Geca Kon, Cvijanović, beogradska Narodna knjižnica i Srpska književna zadruga, a naročitu popularnost donela mu je trilogija romana o ličnostima iz Prvog srpskog ustanka o Karađorđu, Hajduk Veljku i Vujici Vulićeviću.

O liku i delu Stojana govore i mnogi zapisi književene kritike njegovih savremenika, te tako u predgovorima zbirke Sedam pripovedaka i romanu "Gospođa zagonetka" stoji kako je ovaj pisac svojim izvanrednim pripovetkama ispunio mnoge časopise među kojima su “Novi život”, “Venac”, “Književni glasnik” i “Politika”. U mnogim časopisima, a najviše u Politici, pisane su pozitivne kritike o njegovom radu i delu.


Knjige u tami

stojan-zivadinovic Trilogija romana o junacima Prvog srpskog ustanka; foto:knjizara.comPosle Drugog svetskog rata Živadinović biva potpuno zaboravljen, žigosan kao nepodoban.

O potomcima i rodbini književnika ne zna se ništa i njih definitivno nema u njegovoj rodnoj Sokobanji gde im je sva imovina kao „narodnim neprijateljima“ bila oduzeta. Danas je nekadašnji dom Živadinovića zgrada Zavičajnog muzeja u Sokobanji.

Tako su knjige pisca dospele u neprozirnu tamu, a sva njegova dela su, sem Karađorđa, pronađena u zaječarskoj biblioteci u podrumu i bez čitalačkog kartona.

Da su pre toga dosta čitane vidi se po beleškama na marginama i podvučenim mestima. Očito je, kako ističe Todorović, da je neko moćan u to vreme naredio da se pisac povuče u zaborav, pa književno delo ovog Sokobanjca prekriveno idejnom koprenom nije na pravi način istraženo i vrednovano.

Na sve to upućuje i antologija Gojka Tešića „Utuljena baština“ u kojoj autor piše o cenzurisanim piscima gde potvrđuje kako je Stojan Živadinović potonuo u zaborav zbog svog strica Ratka.

Tešić podseća da je Živadinović za knjigu „Ispod Ozrena“ dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, da su mu knjige objavljivali najugledniji izdavači i kako je u najpoznatijim novinama i časopisima objavio više od 400 priča i odlomaka iz romana, a da je prevođen i na nemački, francuski i mađarski jezik.

Tešićeva antologija otkriva i da je Stojan Živadinović kao diplomata službovao u Briselu, Đenovi i Dizeldorfu, a da su mu ideološki „čistunci“ koji su ga prognali u zaborav, zamerali što je bio konzul Kraljevine Jugoslavije u Hitlerovoj nemačkoj.

Pisac i diplomata Živadinović umro je u Beogradu 1942. godine, ali nema tačnog datuma, niti podataka pod kojim se okolnostima to desilo.


Podeljena mišljenja književnih kritičara

Branko Lazarević, kritičar i diplomata, u predgovoru romana Karađorđe piše da je Živadinović „uspeo u svom pokušaju da prikaže Karađorđa i ustanak“ i da je „ceo roman pun snage“.

Kad se roman završi i čovek vrati na normalu, ima utisak da se vraća iz neke zemlje džinova u kojoj su sve konstrukcije za čitav nit kopalja više i šire - navodi Lazarević.

Sa simpatijama o ovom romanu govori i Jeremija Živanović u „Vencu“ 1830. godine.

Roman gospodina Živadinovića nesumnjiva je dobit za našu književnost. Ne samo da je pisac njim ispunio lepa očekivanja od pre deset godina, i ne samo da je potvrdio ime našeg najobilnijeg današnjeg pisca, već je i svojim trećim romanom pokazao da uspešno može izrađivati i dela većeg zamaha i šire opsežnosti - navodi Živanović.

Kritičari Milivoje Ristić, Milan Bogdanović i Boško Novaković pak smatraju da je Živadinović znatno uspešniji kao pripovedač nego romansijer. Tako Bogdanović nalazi da u piščevim romanima ima dosta „praznozvučne patetike“, Ristić nije oduševljen „učinkom“ pa kaže kako „sve njegove vrline nalaze se samo u ispričanom, a ne u produbljenom”. Novakoviću „smeta“ piščev „istorijski iluzionizam“ i zamera mu što „dobre pripovedačke trenutke utapa u nemoć ubedljivog umetničkog oblikovanja“.

​J


четвртак, 10. новембар 2022.

Панонски галеб 2022.

 У,,Панонском галебу" је објављена песма ,,Пут" . Хвала.













Пут


Полако ходам домом својим , ширим круг ,

милујем двориште, улицу , град, Васељену целу,


Добијам крила херувимска , летим

дарована непрегледним пространством.

Знам ли колико је страдња пало

да удахнем ваздух слободе?


И опет увек изнова страдалног сељака банатског

дах прича своју причу:

Испраћао сам војске и униформе

с пролећа се крио испод купа тулаја на неузораној њиви

с јесени се клањао ђерму и у његовој дубини ледену воду пио

зими на мразу Банатско коло цупкао

док сам слободу стварао ходајући утабаним

корацима старим прадеде, деде , оца .

И опет и опет, увек изнова

кроз читава столећа.

Шта ли сам сину оставио?

Стопе своје, путеве знане?

Покрива ме туга небеска

и крст свој поносито носим

да син крене путевима мирним

да хода ливадама цветним, њивама плодним,

кроз воћњаке, с унуцима својим…

И знај: у двориште туђе с погачом уђи

замешену рукама радним

комшији као брату пружи.



Вихор крила ме враћа у миран дом мој

палим свећу васељенску.

 

 

Put

Polako hodam  domom svojim , širim krug ,
milujem  dvorište,  ulicu , grad, Vaseljenu celu,

Dobijam krila heruvimska , letim
darovana nepreglednim prostranstvom.
Znam li  koliko je stradnja palo
da udahnem vazduh slobode?

I opet uvek iznova stradalnog seljaka  banatskog
dah priča svoju priču:
 
Ispraćao sam vojske i uniforme
s proleća se  krio ispod kupa tulaja na neuzoranoj njivi
s jeseni se klanjao đermu i u njegovoj dubini ledenu vodu pio
zimi  na mrazu Banatsko kolo cupkao
dok sam slobodu stvarao hodajući utabanim
koracima starim pradede,  dede , oca .
I opet i opet, uvek iznova
kroz čitava stoleća.
Šta li sam sinu ostavio?
Stope svoje, puteve znane?
Pokriva me tuga nebeska
i krst svoj  ponosito nosim
da sin  krene putevima mirnim
da hoda livadama  cvetnim,  njivama plodnim,
kroz voćnjake, s unucima svojim…
I znaj: u dvorište tuđe s pogačom uđi
zamešenu rukama radnim
komšiji kao bratu  pruži.


Vihor krila me  vraća u miran dom moj
palim sveću vaseljensku.

среда, 9. новембар 2022.

Трстеник 2021. у 2022.

 Лепе вест изу Трстеника... објављена је песма ,,Певати" .


42. „ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН КРАЈ МОРАВЕ“, 2021.


Зборник песа са ове манифестације

ЗАСТУПЉЕНИ АУТОРИ:

Ајтена Качар, НЕСЛАНА ШАЛА

Александар Дрндаревић Сингер, ОМОРАВСКЕ КИШЕ

Александар Ђурић, INFERNO: ДАНТЕОВИ КРУГОВИ

Александар Јањушевић, ШУМАРИЦЕ, ДАН ПОСЛЕ СМРТИ

Александар Лукић, QUELLA VITA

Александра Вујисић, ТИШИНА

Александра Жуњанин, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Александра Мракић, МОЈА БАКА

Александра Стојановић, ДОМОВИНА

Ана Ђурић Марјановић, КОРАК ИСТОРИЈА - КОРАК УСПОМЕНА

Ана Сунтурлић, ***

Анастасија Шћепановић, МАТИ

Ани Стаjкова – Иванова, СУПАРНИЦА

Ани Стаjкова – Иванова, СЪПЕРНИЦА

Анита Пешић, КИША, МОЈ ВОЉЕН ИНСТРУМЕНТ

Аћим Тодоровић, ЧТЕЦ У БОГОРОДИЦИ ЉЕВИШКОЈ

Балша Рајчевић, ТРАГОВИ

Биљана Станисављевић, КАД НИЧЕ ПРОЛЕЋЕ

Божана Тренческа, ПОСЛЕ МЕНЕ

Божидар Пешев, КАДА ШЉИВА РОДИ

Борисав Трајковић, СЛУЧАЈНИ СУСРЕТ

Братимир Петровић, СТАРЕ ПЕСМЕ

Братислав Магдић, КЛЕСАР

Валентина Златановић Марковић, МОРАВСКА ТАЈНА

Вања Поповић, ПЕСМА-РЕКА

Васица Милић, БОЖУРОВИ КОСОВА ПОЉА И ЛЕВАЧКОГ БОЖУРОВА СЕЛА

Велимир Ралевић, ЗАПЈЕВАХ У ПОЉУ РАЖИ

Вера Угринић Дубовац, МОЈА МЛАДОСТ

Верољуб Вукашиновић, ЋЕМАНЕ

Весна Ђукановић, ПЕВАТИ

Весна Јосиповић, ЈАНУАРСКО СУНЦЕ
Бојана Мицић, СЕТИХ СЕ...

Весна РАДОВИЋ, МИХОЉДАН

Весна Секулић, НЕ ЗНАМ ЗАШТО ЈОЈ ТО НИСАМ РЕКАО

Владан Стевановић, МОЈА ЗЕМЉО

Горан Дојчиновић, ЦРНА ЖЕНО

Горан Пилиповић, ПОЛА

Гордана Димитријевић, БОГОРОДИЦИ

Гордана Илић, УСНУЛИ ЦВЕТ ЊИВА

Горица Додеровић, КАМЕН

Данијела Максовић, ПРОЂОШЕ ТРЕНУЦИ КАД СМО ДЕЦА БИЛИ

Дарко Стевић, ТЕСНАЦ

Дејан Крсман Николић, ЗАВЕТ

Дејан Петровић, СРНА

Дејан Станисављевић Месец, ОТАЦ

Драган Величковић, ТУГА БЕЗЕМЉАША

Драган Гвозденовић, ПОНОВО СУ МЕ СТИГЛА МОЈА ЧЕТИРИ ЗИДА

Драган Маринковић Драма, САЊАМ

Драган Митић, ЉУБОСТИЊСКА РОЗЕТА – УЗ ТИХИ ПРИЗВУК ВЕЧНОСТИ

Драгана Ђурковић Тошић, ПЕСНИЧКИ ВЕЗ

Душан Мијајловић Адски, ТЕШКО (НИ)ЈЕ ЧОВЕК БИТИ

Душица Радосављевић, СРПКИЊИ

Ђурђија Перуничић, УСПОМЕНА

Елеонора Николовска, ПУТ

Емир Бајровић, САД ЈЕ КАСНО

Жаклина Манчић, ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

Златица Јанковић, СУЗЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Зоран Дубовац, ЉУБОСТИЊА

Зорица Матицки, MOJA JE ПЕСМА БЕСПЛАТНА

Зорка Аврамовић Чордашевић, НЕУПАЉЕНЕ  СВИЈЕЋЕ

Иван М. Петровић, ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Иван Стојковић, РАЗУМНИ НАУЧНИК

Илинка Г. Вуковић, ПАРК

Ирина Станковић, САВЕСТИ ЗАТОЧЕНИК

Јасмина Димитријевић, НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Јелена Бабић Раденковић, ДОНЕСИ

Јелена Д. Крезовић, НЕ ЖУРИ

Јелена Јовановић, У САМО СРЦЕ ТЕ ЈЕДНОМ СТАВИХ

Јелена Карадеглија, ДОМОВИНИ

Јелена Петковић, ОТКИНИ

Јелена Сарић Цветковић, ШАПАТ ИЗ ДАВНИНА

Јелена Трајковић, СВЕТИ САВА

Јелена Тројановски Станковић, РУКЕ

Јелена Цветковић, НОЋУ НЕ ТУГУЈ

Јован Василић, ЦАРИЦА НЕБЕСКА

Јован Н. Бундало, МОЛИТВА ПОД ЛИПОМ

Јована Аксентијевић, БЛАГОСЛОВ

Јована Глиџић, ШАПАТ МОГ ЗАВИЧАЈА

Јована Симић, БОЖИЋНО ЈУТРО

Јована Цвијовић, УСНИЛА САМ ТРИ ОЛУЈЕ

Јованка Јелић, ПОНИРАЊА

Каја Панчић Миленковић, СУСРЕТ

Кемал Љеваковић, ВОДЕНИ ЦВИЈЕТ

Кристина Милутин, ПОЛЕТИ ПТИЦО, СИВИ СОКОЛЕ

Лепосава Лепа Пејовић, МАЈКА СВЕТОСАВКА И ИЗМИРИТЕЉКА

Лидија Љутовац, СВОЈИ

Лидија Радисављевић, КРАЈ

Лина Милићевић, ДЕВОЈКО ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

Љиљана Пантелић Новаковић, НЕКО

Љиљана Ђурђевић Стојковић, ЈОШ САМО У ПЕСМИ

Љиљана Милосављевић, ПУТУЈЕ НАМ ЉУБАВ

Љиљана Тамбурић, ЦВЕТ У КАМЕНУ ОД ПРЕДАКА МОЈИХ

Љиљана Терентић, ЉУБОСТИЊСКА ПРИНОШЕЊА

Љиљана Ћосовић Ђурић, ЈА ЋУ

Љубомир О. Вујовић, КЛЕСАРИ

Маја Радовановић, БЕГУНЦИ

Мариана Кунбар Селма, НАСТАВИ ДА ХОДАШ

Марија Алексић, СИНГИДУНУМ САГА

Марија Бајић, КРАХ ЉУБАВИ

Марија Поповић, МОЈ КРАЈ

Марија Ш. Вучковић, ХВАЛА КОШМАРИМА

Марко Пајић, ВИСОКОЛЕТАЧ

Милан Обрадовић Калај, TЕРАПИЈА

Миланка Бурић, НЕ ПЛАЧИ, АНА

Миланка Милошевић, МОСТ У ДУШИ

Миле Лисица, ЈЕСЕН

Милена Ћирковић, ГЛАС

Милица Момчиловић, ***

Милко Стојковић, СУД ЖЕЂИ

Милко Христов, ЗАШИЋУ ДУГМАД НА ЧЕЖЊУ

Милорад Мића Цветковић, ЖИВИМО У ЉУБАВИ

Милош Марјановић, МЕСТО ЗА УТЕХУ

Миодраг Чабаркапа, КОЈЕКУДЕ СРБИЈО

Мира Ракановић, УСУДИ СЕ

Мира Церовић Тасић, МИЛИ БОЖЕ, ВЕЛИКА ТИ ХВАЛА

Мирјана Станимировић Цвијановић, ЋИЛИМ МОЈЕ БАКЕ

Мирослав Јозић, ГРАЧАНИЦА

Мирослав Павловић, НАЗДРАВИ ВЕЛИКИ ВОЖДЕ

Миша Цанић, СКЕЛЕТ МРТВОГ РАТНИКА

Младен Ђурђевић, ОПРОСТИ МИ ШТО ТЕ ТРАЖИМ САДА

Момчило Јањичић Момос, РОНОСОВО МОТОВИЛО

Нада Матовић, ТРАЖИМ ТЕ

Наранџа Нена Костић, ОФЕЛИЈСКИ СИНДРОМ

Наташа Беренг, КЊИГА

Невена Милосављевић, АГАПЕ

Негослава Станојевић, ДУШУ САМ ИМАЛА

Немања Радовановић, ВИСОКОМ

Ненад Симић, САЊАМ

Никица Банић, СРЦЕ КАМЕНО

Никола Ћећез, ЈЕСЕН

Оливера Синђелић, СЛАВУЈ ПЕВА У ЛУГУ

Оливера Цветић, У БЕЗГЛАСЈУ

Рада Пауновић, КУЋА У КОЈОЈ ОДРАСТОХ

Радован Берић, АНАГРАМИ ИМЕНА

Радојка Беренг, МУШКАРАЦ

Рајка Милишић, НАЈВЕЋА ИСТИНА ЉУБАВИ

Ранко Гребовић, НАМЕТАЊЕ

Сава Мијодраг Радивојевић, ВАСКРСЛО СЛОВО

Сандра Алек, У СУТОН

Света Цакић, СВИРАЈТЕ МИ ОНУ, МОЈУ

Светлана Биорац Матић, УСУД

Силвана Лазић Алексић, ПУСТИ МЕ ДА ЋУТИМ

Синиша Милић, ПЕСНИК И ДЕТЕ

Славица Д. Дамњановић Саша, ЉУБОСТИЊА

Славко Мали, СРЕБРНА СТРЕЛА

Срба Такић, СЕЋАЊЕ КАД ЧЕЖЊУ ПРЕТВОРИ У ТУГУ

Стефан Кнежевић, ЈА НИШТА НЕМАМ

Тамара Драгић, БОРА

Тања Ајтић, ГЕНЕТИКА

Татјана Аћа, АМАНЕТ

Теодора Илић, ИЗВОР

Тијана Матић, НОЋАС

Тијана Тасић Гулић, ОЛУЈНА НОЋ

Тодор Живаљевић Велички, ПИСМО МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

Томислав Димитријевић Томако, ХАРМОНИКО МОЈА
Данијела Белошевић, ДОЗВОЛИ НОЋАС

Урош Микулић, СОЛУНСКО ВАСКРСЈЕ

 



субота, 5. новембар 2022.

Vaskrsenje Milojevo - sokobanjski odjeci

Sokobanjski odjeci  u današnjem kišnom novembarskom danu i priča koja je zaslužila drugu nagradu na ovogodišnjem konkursu Sokobanja 2022.

 

 

Vaskrsenje Milojevo



Kada se Miloje vratio iz mrtvih selo je pogodila tišina. Ljudi iz banatskog sokaka nisu mogli da veruju svojim očima.

Svake godine su obeležavali verske praznike. Poštovali su Gospoda, s nadom u Vaskrsenje su ispraćali svoje pokojnike. Tog dana pred Vaskrs posle trideset dve godine Miloje se vratio.

Vasksnut.

Svi su se u čudu pogledavali. Davno su ga, bez tela, sahranili, posuli njegov grob rakijom. O zadušnicama bi povukli dim iz zapaljene krdže, a zatim bi je za dušu pokojnika zabadali u zemlju groba bez stanara.

Nisu ga prepoznali.

Potom su u njegovim ostarelim očima videli nekadašnji sjaj koji je oduvek u njima nosio. Sigurnost prepoznavanja su ugledali u oku njegove majke, davno utonule u senke. Njena reč je bila presudna. Bio je to on. Glavom i bradom, telom i stasom, iako su mu leđa bila pogrbljena. Odela izbeljenog i košulje kakve se nisu nosile. Praznih džepova, sa čudnom torbom. Nijednog poklona nije bilo, a i reči koje su očekivali da će poteći iz njegovih stisnutih usana nisu dolazile.

Žena ga je prepoznala. Na trenutak su joj se javile vrele noći njihove mladosti, šaptaj u senci visokog bagrema na uglu ulice i šuštanje prvog jesenjeg lišća pod njihovim telima. U svojoj kosi je osetila njegovu ruku i padanje sitnog iverja po njenoj skinutoj haljini vlažnoj od kapljica njihovog znoja.

Samo na tren je dozvolila da se vreme izbriše I da ga primi ponovo pod svoje okrilje. Samo na tren.

Davno ga je oplakala i sahranila.

Između njih je stajao zid dug tri decenije koji se toliko učvrstio u temelju da nije postojala sila koja bi ga uzdrmala. Nije dozvolila da ga pređe, niti je sa njim progovorila ijednu reč ili ga pitala gde je bio i šta je tamo radio.

Namestila mu je krevet u konku.

Sve godine su prošle bez glasa od njega. Pregurala je Prvi rat, pa Drugi rat na njivama radeći pod suncem panonskim sa svoje dve ruke. Uloživši svu muku da prehrani njihovu decu, da ih izvede na put i da im njihovo parče hleba. Da pazi svekrvu i sluša bezbroj svakodnevnih optužbi na račun njegovog odlaska.

Deca su već odavno bili ljudi. Već su i svoju decu začeli. Ona u njemu nisu videla oca. Davno su dani izbrisali obrise njegovog lika, fotofrafije su požutele, a boju glasa nisu upamtila. Bili su sitni i nejki kada se otisnuo u neki za njih potpuno nepoznati daleki svet.

S očima punim tuge ih je nemo gledao, samo povremeno uočivši na njihovim licima tragove svoje mladosti. Nije u njima mogao da vidi svoju decu i ženu onako sveže kakve ih je pamtio.

Video je kuću. Samo je ona bila onakva kakvom ju je ostavio.

Bio je usamljeniji nego ikada.

Usamljeniji od napuštene i korovom zarasle njive.

Prihvatio je svoj krst davno još kad se spremao da ode… I nosio ga je teretnog, svakim danom sve teretnijeg. Doneo ga je putem suza od tamo do drvene stolice u starom hodniku svoje roditeljske kuće.

Ćutao je.

Sedeo.

Tugovao.

Nemo odgovarajući na ljubopitljive komentare povremenih posetilaca.

Nije se družio ni sa kim.

Mnogi koje je pamtio kao mladiće nisu bili među živima. Odneli su ih ratni vihori i bolesti. A on? Ne bi ni došao da ga obećana rupa u zemlji nije dozivala, da se njeni glasovi nisu valjali preko plavih talasa okeana do prostranih pampasa Argentine i vrhova Anda u koje je često onako zamagljene daljinom gledao.

Ne bi došao, da nije osetio kraj. Sedeo je tu, jeo suvi hleb svoga detinjstva i mladosti, zalivao ga vodom iz bunara u koji je davno upao i iz kog su ga poluživog izvukli. Tako opijen mislima živeo je još dva meseca u danima koji su bili obojeni neizdrživim bolom kojem nije bilo leka.

Ona ga je našla.

Jednog jutra.

Sedeo je u konku, na drvenoj stolici zagledan u daljinu. Činilo joj se da je zaspao. Opuštenih crta lica na trenutak je u njemu ugledala čoveka kog je volela svim svojim bićem, onoga kome je rodila dvoje dece, koji je znao da joj u noćima obasjanim mesečinom tiho peva i strasno šapuće.

Znala je šta joj je činiti. Kako godiI šta god, bilo. Spremiće ga.

Spustila ga je na pod hodnika.

Dok ga je svlačila, iz džepa je ispala crno-bela fotografija. Žena u lakoj haljini nogu obuvenih u sandale ju je gledala tamnim očima. Pored nje je stajalo troje dece. Ako je dobro procenila mladić od dvadesetak godina belih zuba, devojčica od petnaestak, lica ukrašenog dvema pletenicama i blistavim osmehom i dečak od desetak u kratkim pantalonama i podignutom rukom u znak pozdrava. Na poleđini je pisalo nešto nerazumljivim jezikom. Sela je pored njega bez glasa. suza. Prazna. Bez razočarenja.

Spustila je glavu u svoje dve šake krupnih prstiju s kratko posečenim noktima. Dozvolila je sebi da se vrati unazad:

-Ne mogu u vojsku. Ne mogu. Neću pucati na svoju braću. Vidiš da se rat sprema. Dugo već puškara s one strane Dunava. Dugo. Preći će i na ovu stranu, a ja moram biti protiv svoje braće. To ne mogu. Reći ću ti kako ćemo.

- Kako ću ja sa decom sama? Kako ?

- Ne brini čim se snađem, a snaći ću se, poslaću...imaćete dosta… Vratiću se čim se rat završi, a neće dugo...

- Jaoj meni, kukavnoj…

- Ne brini. Prijavio sam se kao Srbin – podanik austrougarski. Dobio sam kartu. Idem u Argentinu, preko mora, kažu dobiću i zemlje …

-Kako si platio?

- Prodao sam onu njivu ukraj Male šume…

- Od čega ću ja sa decom? Kukavče kukavni?

-Imaćeš dosta. Vedna si. Snaći ćeš se...

Na trenutak, koliko joj je bilo potrebno da udahne vazduh vratial se u sadašnjost. Jasno je čula njega da govori:

- Mislio sam da ću umreti na brodu. Putovao sam dugo sa drugom braćom. Bili smo isti. Govorili smo različitim jezicima, ali smo se razumeli. U potpalublju. Bio sam bolestan. Na korak do smrti.

- Ako neko zna šta je korak do smrti ja znam i tvoja deca.

- Povlačenje kroz ulice Buenos Airesa bez novca, bez prijatelja, bez porodice, činilo mi se da sam umro.

- Umro? Koji ti je to put da si umro?

- Onda mi se sreća nasmešila. Naš Srbin iz Like mi je pomogao. Čuo me je kako čitam Očenaš na srpskom, dok sam ležao gladan I iscepan na letvama slepe ulice. Drugog jezika nisam znao. Poveo me je sa sobom na ranč na kome je on radio. Tu sam osetio bolje dane. Znao sam da poljske poslove. Brzo sam napredovao. Stekao kuću…

-Stekao ženu i decu…

-Ženu i decu koje sam ostavio.

-Kao nas.

-Vratio sam se.

- Da, vratio si se. Jadna li je. Koliko će te čekati? Čitavu večnost? A vratiti se nećeš.



Podigla je glavu. Gledala je u ispisane reči na poleđini - adresa. Otići će kod učitelja. On će to. Deci reći neće. Naka napiše samo :

Umro je Miloje.

Posle kratkog Vaskrsenja mrtav se vratio mrtvima. Kroz selo je još neko vreme kružila priča kako je tamo gde je bio ostavio veliko imanje, kako bi trebalo da idu tamo i da traže svoje, kako je ludo što dopuštaju da sve to propadne, da njegova muka nestane. Pričalo se, prepričavalo, a onda je sve malo pomalo palo u zaborav.

Za učešće



 





Jesen na Moravici

Za pesmu Glasnik

Lov

  Preko davno posivelog krova, načinjenog od nekada crvenih crepova šetao gušter. Retka, sasušena mahovina mu je golicala taba...