.JPG)
Moje putovanje je počelo davno, pre četrdeset godina i još traje.
Kada
sam se kao mlad učitelj obrela u vojvođanskom selu nisam znala da
ću u njemu provesti čitave decenije. Ustani, trči na autobus pa
tako u krug. Jednog jutra moj mali sinčić mi je rekao ,,Blago tebi
mama, ti svakoga dana gledaš lepe predele”. Tada sam počela da
svoja svkodnevna putovanja pretvaram u bisere i da ih uredno slažem
u neprocenljivu ogrlicu. U danima putovanja dok su točkovi
prevaljivali kilometre prebirala sam dobro i ono manje dobro,
odmeravala, a neretko ostajala bez odgovora. Bilo je mračnih dana
okupanih brigama i teškim mislima. Tada bih se preispitivala,
tražila svoje i greške drugih. Šta činiti kada se besmisao
proširi i zahvati nebo nad glavom putnika?
Ćutati? Vikati ili
odzvanjati zovom divljih u zimskih noći, nepredvidivim morskim
burama ili uznemirujućim prolećnim vetrovima? Kako nadvisiti umom
besmisao bespuća? Kako podići posrnule duše? Gde pronaći liniju
spasa za davljenika upalog u najdublji vir ravničarske mutne reke? A
teče voda iznad koje je klimavi most, a autobus nema amortizere.
Gde
se odvesti na krilima preletača beskrajnih nebeskih prostora?
Upirem
pogled u nebo. Umesto odgovora nebesko prostranstvo pokrivaju krupne
pridošlice iz dalekih krajeva. Sivi ždralovi. Njam se uvek
obradujem. Podignu me. Na krilima svojim nose mirise nepoznatih
predela , ljudi i njihovih običaja koji prolaze pored njih.
Ne
priznaju ljude.Ne veruju im.Čude se njihovom nemaru.Uplašene su.
Visoko su se podigle i svojim kricima paraju nebo nad ravnicom. Duge
noge su podvile pod telo i velikom brzinom su dotakle nebesku visinu.
Na njihovom staništu koje posećuju svake godine se raširio požar
izazvan ljudskom rukom. Gušio ih je sivi gusti dim, pekao im otvore
na kljunovima i štipao blistve okrugle oči. Umesto odmora naišle
su na garež ljudske ruke.
Kako oprostiti ?
Kako izbrisati
?
Na koji način osvestiti malog čoveka koji umesto lepote vidi
suvu travu?
Zavaljena u svoje sedište, budim se iz polusna s
brojnim pitanjima u zagušljivoj atmosferi autobusa, ali ipak s
nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe
pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom
panonskog zaboravljenog ratnika.
Slatina je retko posećena od
ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado
ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne
kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.
Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled mu je nekuda
odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do
nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti
majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući
neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su
prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je
oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je
proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi
počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih
dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj.
Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i
pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge
strane stare ciglane. Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima.
Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i
raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez
ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena.
Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora.
Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i
svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam
oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge,
vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.
Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju
redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam
negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da
uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje,
izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim nerazumljivim jezikom čije
znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u
svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da dodirnem sivo pero
mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća
u stvarnost. Moja dugododišnja prijateljica, provele smo dane
mladosti i zrelosti u našem poznanstvu. Poznaje me dobro.
-
Daleko su od puta.
- Daleko , ali ne odustajem tako lako.
-
I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
-Tvrdoglava
kao uvek, slikaće pa makar se ništa ne videlo. Samo ćeš ti u
senkama videti lepotu.
Naravno, daleko su, kamera ne hvata
drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam
šta su. Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako
lako!
Osmehjem
joj se s rukama uvijenim u niti prijateljstva.
Bilo je dana kada
su se magle spuštale i dizale, kada se iz panonske ravnice dizao
nečujni vrisak stanovnika kojima je otet mir.
Onda oko preleti na zapadnu stranu. Tamo je ona. Brzinom vijugavih
letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je disala.
Sivo je vladalo na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno
tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo
kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog
mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako
se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život.
Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj.
Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stvar, kao
normalnost u pustoši bez naznaka za promenom. Tuga ju je preplavila
stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica.
Nedostajali
su joj.
Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg
dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak
je leteo daleko.
Obećavao je.Opominjao.Plašio.
Smeštao
se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo.
Ugušila
je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim
krilima. Nije dozvolila da je obuzme silina praznih reči i
neispunjenih obećanja. Nije dozvolila da se zlobni kamen zavisti
smesti na njenim grudima. Zatvorila je oči.
Gavranov glas se
otelotvorio.Postao je živ. Pričao je najlepše uspavanke ispevane
od prvog dana stvaranja zelenog. Čvršće je stisnula kapke.
Brzinom tonjenja u san potražila je u pamćenju ranojesenju lepotu.
Poslednju svest je zadržala za zlatni zalazak sunca.Utonula je u
san.
Teku kilometi, teku dani, put ostaje isti, samo se ljudi na sedištu pored mene menjaju. Tu je doktorka zubarka koja u svojim plavim očima drži ogromno znanje medicinea opet... Žena bez doma i sa mnogo domova. Nije imala svoje mesto zbog čestih selidbi roditelja. Otac vojno lice u svojoj odgovornosti prema otadžbini selio je ženu i decu i nesvesno ih ostavljao bez prijatelja. Delile smo uspavana jutra i umorna podneva. U mnoštvu časova smo pronašle zajedniči jezik i bile jedna drugoj uteha u gubicima koje nismo mogle izbeći.
S
proleća bih upijala slike . Kroz napuštena prazna sela I oronule
kuće pronalazila bih onu umivenu , s visokim bagremom ispred
prozora. Žena u vunenom džemperu ćisti ulicu. Ponekad se osloni na
drvenu metlu , uperi pogled ka nebu , pa ga premesti na tek olistali
bagrem, a slavuj je pozdravi. Miriše njegov glas kroz očkrinuti
prozor autobusa. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne
pustim, da bar malo usporim tok vremena i da ostanem zamrznuta u
trenu slavujevog poja.
Želela bih da sliku trena osetim i da
se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je
ogroman, nemerljiv i moje postojanje drži na jednom mestu..
Iz
jednog sela u drugo s mirisom belog luka u vazduhu i mirisom
kuvanog pasulja napuštam jedno I ulčazim u drugo selo obučena u
veliku metalnu kutiju.
Kroz maglovito jutro nazirali su se
redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine.
Prvi mrazevi su
naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u
svoju osnovu, da se održi u životu.
Letnju sušu je nekako
izdržao, nakrivio se malo i stanjio, izgubivši prolećnu vlagu koju
je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše su ga
podbule. Otežala je blatna duša. Čini mi se da jasno čujem
njegovu žalopojku:
- Šta se to sa mnom zbiva? Prođe leto.
Dođe jesen, evo me hvataju i prvi mrazevi. Poživeo sam mnogo, duge
ogrlice zemaljskih godina su se raširile po meni i činile me
lepšim. Načinjen sam od zemljanih cigala sušenih na toplom Suncu.
Osnovu su majstori nabijači punili blatom pomešanim s kravljom
balegom. Da trajem, da ne propuštam toplotu i ne dozvoljavam
hladnoći da uđe. Mene su drvenim gredama povezali sa mojom braćom.
Radovali smo se zajedno. Gazda je bio srećan. Pre postavljanja
biber crepa na grede je okačio košulje za majstore.
To je bila
sreća!
To su bili dani!
Ljudi, pesma, tuga , opet sreća i
tako godina za godinom, decenije, pa i vek su prošli. Imam više od
sto godina i stigao sam, čini mi se do kraja. Drvene grede su
popustile. Letnje oluje su odnele tanak biber crep. Moja braća su
nestala. Vratili su se majci od koje su potekli. Pretvorili su se u
prah. Evo već zova izvija svoje stablo iz njih. Toliko ih dugo
nema.
Ja sam odolevao. Borio sam se. Trudio sam se da skrenem
pažnju na sebe. Molio sam bezglasno da neko vidi moju muku. Molio
sam za život.
Ljudi je sve manje. Otišli su nekuda daleko. U
potragu za boljim životom. U neki svet gde nema zemljanih zidova i
starih kuća.Otišli su.
Neka ih sreća prati. Ja ostajem.
Udišem miris svojih poslednjih dana. Moja zemljana duša se vraća
zemlji. Utonuću u san. Sjediniću se sa svojom panonskom braćom.
Naći ću mir.
Budi me glas do mene:
-
Molim te pogledaj onaj stari zid. Ostao je sam. Opstaje. Kuće već
odavno nema. Samo je on tu. Čini se kao da priča svoju životnu
priču.
- Vidi , kolko je praznih kuća. Po njihovom izgledu se
jasno može videti kada je koja ostala prazna. Posle ispraćaja
poslednjih stanovnika dovoljna su dva proleća i dve zime da padne.
-
Tužno!
- Da, tužno.
Prošao je odmor, opet smo na istom
mestu:
- Pogledaj, nema zida. Pao je. Čini se da je veliko
parče torte sklizlo s noža i da se prućilo u jednom delu po
porcelanskom tanjiru. Mraz ga je darovao srebrom. Odao mu je
poslednju počast. Zahvaljuje mu na druženju. Ova magla, koja
odnekud stiže, ga pokriva. Inje se hvata preko ostataka kuće.
-
Daj mobilni telefon, da fotografišemo. Možda jednom sliku stavimo u
neki putopis.
Točkovi svoj put prevaljuju brzo, stižem u
,,svoje” selo. S jeseni, o Svim Svetima me obraduje izgled
groblja. Preplavljeno je jesenjim hrizantemama svih boja. Tada znam
da nada postoji, da će se ljudi uvek vraćati svojim korenima i da
se život ne prestaje.
To je nada pre potpunog otrežnjenja: centar sela je krasila belo okrečena kuća na istočnoj strani, kafana na zapadnoj, parohijski dom na severnoj , a zgrada Kooperacije na južnoj, tako sam zapamtila i osmehe ljudi koji su ulazili i izlazili iz njih. Danas su na sve četiri strane ruševine. Belo okrečene kuće nema, naslednici nestali, kuća ostala sama pa su je godine nagrizle. Velika rupa na krovu se svakodnevno smeje ljudima, a na njenim gredicama se skupljaju mačke bez domova. Umesto vrata kafana ima veliku rupu, Parohijski dom je srušen. Ostala je kao poslednji branitelj centra , zgrada koja obećava skoro urušavanje.
Skupljam se kao puž u kućicu. Grčim ramena i žurim na posao. Ko zna šta me sutra čeka.
Autor Vesna Đuaknović
.JPG)
.JPG)
.JPG)
