Постови

Приказују се постови за април, 2021

Šta bih

Слика
 Šta bih dok poljima sviraju vetrovi  pogrešnih pravaca dok im se jeka odbija  o beskrajna polja  tek procvale repice. Dok redak sunčev zrak javlja rojevima pčela u osmica letu zov polja  žutih? Šta bih dok bespomoćno gledam boj tankih krila u bezmerju prostranstva ravnog? Da zapevam zapojem molitvu izgovorim?   Razagnam kaznu izgubljnog proleća  zbog greha čovekovog?    Šta bih u nemoći svojoj  u pustom vremenu van vremena?    Šta bih?  

Valcer dana

Слика
Kroz žute cvetove prolećnih trava Vetar uplice šapat svoj Lako Tek toliko da se žuto zaleluja  I sraste s jutarnjim svetlom. Hvatam tragove ostavljene  U   mekoti zemlje  S njima se mešaju magle A  zaboravljeni likovi  Blesnu u sećanju. Rasterah maglu  U čistoti jutra kao špalir Valcer zaigraše dani obojeni prvom rosom.  Poleti rsadost preko polja banatskih Njiva  posejanih  I polja rukom paora obrađenih.

Svi zadovoljni

Слика
Na stolu je mirisala sveže skuvana kafa.  Interesantno je bilo to što se kuvala u više  vremenskih slojeva, što je zavisilo od osobe kojoj je bila namenjena.  Prva je bila na hlađenju, blaga  i sa tankom svetlom penom, začinjena sa malo šećera tek da se oseti slatka nota.  Druga je  bila popularna instant sa dodatkom mleka. Treća je poslednja u redu, ponosno držala svoje mesto. Bila je jaka i pila se odmah, vrela, u malim gutljajima i tek sa ivice šolje.  Zajednički im je bio početak pijenja. Bilo je tu i dete, nestašno i nestrpljivo, željno gostiju i razonode donešene svežinom prolećnog dana.  Okupljene za stolom je prekinuo glas:  - Hoćemo li izmisliti novu igru? -Igru, pa zar se nismo igrali? -Ali novu! .Dobro... -Kako  će se zvati nova igra? -Zvaće se, zvaće se...  -Kako ? -Zvaće se Fri-fro!  -Kakva je to igra? Kako se igra?  -Igra se ovako: baka, mama i ja pijemo kafu, a ti čitaš knjigu! Može? -Može!  Svi zadovoljni...

Gde sam u kišnom danu

Слика
 S proleća kada se kapi vlage slivaju i čine blagu, hladnu kišu, navru sećanja. Posegnem rukom krupnom, dotaknem lica, poželim još koji dan obojen glasom i blagim pogledom.  Osmelim se da zaboravim  dane koji su ispred mene i spremno prihvatam prošlost.  Napisah:  Vidim je kako sedi u senci vinove loze, blagu i čistu, kako veze, kako očima svojim dodiruje platno ispred sebe, a prstima stvara cvetne bukete dostojne stolova kraljevskih... A onda misao poput leptirovih krila poleti dalje do drugog para plavih očiju, posutih tugom teških dana. Vidim jasno duge koščate prste koji od ničega stvaraju svetska čuda. Osećam dodir  mekote. Čujem reč koja donosi spokoj.  Negde u nizu,  u  danima mojim,  nikad zaboravljeni  glas koji je bio sve,  donosi spoljašnju vlagu u moje oko i nedostaje toliko da s bolom zatvaram oči, a vidim sasvim jasno kao po najsvetlijem danu... Čujem smeh i miris tek skuvane kafe u maloj šoljici... Gle za njim korača on, očiju tamnih kao plodno tlo, tek obrađeno. Toplo i

Sama

Слика
Dok se neprozirni veo spušta na moje umorne oči nemam dana prošlosti budućnosti. Tonem kroz mrak praznih ruku  tek ponekad zaiskri  sećanje u dalekom osenčenom uglu. Bez nade za bistru misao jasnu reč i poznati lik prihvatam svoj nejasni put. Nemam tuge dah je moj negde u danima kada je osmeh blistao kada bezbrižni behu dani  obojeni nadom a kišna kap bogata rodnom godinom.   Idem putem svojim sama.    Posvećeno mojoj dragoj tetki koja je nekada bila i svetlost i  lepota i nada.

Balončić sapunice

Слика
 Sasvim nejasno, bez ikakvog  nagoveštaja života, u  mnoštvu prozirne mešavine vode i detredženta izdvojila se kap.   Zakačila se za  mali obruč koji je bio lako pričvršćen za tanku cevčicu. Tu  se čudom, magijom ili nekim prirodnim zakonima formirala tanka opna koja je i obećavala  i nije.  Nije bila ništa i  nije značila ništa, a mogla je i da bude i da znači.  Do opne je dođšao dah.  Zaljuljala se.  Pokrenula.  Bila je probuđena.  Čekala je još tren, dva, da je dah dotakne opet. Mogla je u trenutku zaprevati, zaigrati, možda i kolo povesti. U svojoj radosti je dozvolila da se napuni vazduhom potpuno. Da postane oblik. Rasla je i rasla sve dok nije dobila oblik sfere - savršenog izgleda i ozbiljne zrelosti. Tada se otkinula sa omčice i poletela.  Dotakao ju je i podigao blagi vetar.  Podarila joj se  svetlost. Njen savršen oblik  je titrao sve poskakujući nošen putevima glatkim koji načiniše mnogi pre nje. Nevidljivi i sigurni davali su joj bezbedan let.   Sunce ju je dotaklo, darova