Slike na svili

Hvala organizatorima i žiriju.  

     Pruženu ruku duhovi dodiruju Igraju se njome kao igračkom Ne dozvoljavaju da padne Teraju je na smeh i traženja Otimaju od tela i odnose Nekuda daleko na neka druga mora Na neke druge horizonte Prepuštaju je  vetrovima Dalekim rođacima i dubokim jezerima I tako od jutra do večeri Dok u sebi imaju dobrote Noću je prepuštaju onim zlim mračnim Što remete mirne snove I tako u nedogled, Ilustracija - slika na svili.

U odbrani od četiri zida koji znače hladovinu otkrih Dažboga jednog od bogova Starih Slovena. Bio je bog sunca i kiše. Kada na nebu nema oblaka Dažbog se smeje.  Sam, zaboravljren i odbačen od onih kojima je darivao život. U najboljim godinama darivao je  kišu i sunce. Smenjivao ih je i svojom milošću  darovao vredne i  odane. Danas sam  osetila njegovu srdžbu. Širila sam veš, pogledala u nebo bez senki, staklo od načara je upilo veliku količinu svetlosti i u sredini, baš i spred oka se pojavio mali žuti krug. Ispred drugog takođe. Dva kruga su se pretvorila u jedan veliki blještav i nimalo prijatan. Sunčanica? Upozorenje? Požurila sam, završila posao i ušla u zamračenu kuću. Krug je narastao i oživeo. ,,Šta si se napravila kao da ne znaš ko sam ja? Jednak među jednakima! Kažeš vrućina, toplota, nemaš ti pojam o tome! Nemoj se truditi da daš odgovor, moćan sam , čitam misli i  ne dozvoljavam da mi se smrtnik suprotstavlja.  Grešni ste. Skromnih moralnih vrednosti. Danima vas upozorava

 Иде јул, а сунцокрет цвета...Ода сунцокрету: Сунцокрет сам Расти и прати сунчеве стазе дочекуј га јутром уз пев славуја уз кликтај фазана што између стабала твојих има дом уз дрхтај срне што лане своје у теби скрива. У подне усправних леђа, дигнуте главе одај почаст плавом своду и Сунцу у зениту с вечери, у радости испрати светлост и на починак пођи, спреми снагу за нови дан. Гледам те, поноситог витког, молим: Покупи моје разбацане мисли допусти да полетим стазама твојим да се купам у бљештавилу светлости цвета твог, засени ме, обоји очи моје, цветом залуди. Загрли ме, прими под окриље своје учини да постанем жути лат главе твоје Дозволи да пратим жуто Сунце с тобом да кликћем гласом предака својих што су са длана свога семе твоје уз наду сејали. Дозволи да с ватрене главе твоје мирис понесем да певам, да се радујем, дишем да у рукама држим њиве твоје да се таласа златно поље другова твојих у мојим очима. Певаћу с тобо

Veličina pred okom . Veličanstveni. Ogromni.  Neponovljivi Isleksani iz jednog komada kamena, trežine oko sedamsto pedeset tona. (Za poređenje o veličini :  jedan kameni blok na piramidi je težak dve i po tone) . Šta reći kada pogled na njih oduzima i dah i glas? Umorni, iscrpljeni neverovatnom aprilskom vrućinom,(potpuno normalnom za južni Egipat, ali ne i za severni Banat)  skupljamo poslednje atome snage i u predvečerje izlazimo iz klimatizovanog autobusa da se poklonimo veličini nad veličinama-  Memnonovim kolosima.  Ne može se, a ne postaviti pitanje: Kako?  Ko? Na koji način? Bezbroj je pitanja koja se množe i proleću ispred nas. Sivi granit s ponosom stoji baš kao što je stajao pre tri i po hiljade   godina, odoleva zubu vremena , iako oronuo s izbrisanim hijeroglifama i obeležjima mnogih epoha. Stameni stoje okruženi brojnim turistima, ali i prodavcima suvenira. Opstaju i pričaju. Prate pogledima Nil i rugaju se ljudskom neznanju  posle nekoliko prohujalih milenijuma.  Sa plato

  Oteću rukama svojim  glasom svojim dušom svojom  svaku gorku reč koja ti sklizne s usana. Upakovaću ih trošne  u blatne korake  velike zarobljene životne čvorove.  Rukama svojim  uplešću ih u bršljan otrovni da nikada više ne osete slobodu.   Jablanovi će stražu držati nevolje minulih dana  u ropstvu zadržati  telima svojim primer gardama davati.  Milošću darovanom  zaboravićeš im ukus moći ćeš samo  da živiš, voliš i  pamtiš otmice trenutak. Fotografija -  mozaik iz  koptske crkve u Hurgadi

 U vrelini letnjeg dana  u zenitu Sunca u slavu toplote i leta pronese se dušom drhtaj. Pa polako iz sitne iskre orošene tugom preraste  glas, on u misao  a misao u grotlo  praznine. I uvek tako oko Ivanjdana...  

Vesna Đukanović: Radost žute lubenice : Njega su žute lubenice sećale na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila. Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao

Veličanstven  u svojoj tišini, čistoti i okupanosti pod vrelim nebom i  suncem južnog Egipta priča priču o ženi faraonu.  Teku dani, trajanje čovekovo, kroz svoje korito ostavlja tragove koje poštujemo, obilazimo ili ne obraćamo pažnju na njjih. Trudimo se da u brzini dana današnjih grabimo trenutak. Ne odolevamo pomisli da smo jedini pod kapom nebeskom u ludom dvadeset prvom veku koji imaju pravo na sve. Mogućnosti su mnoge, prilike isto tako. Da li ćemo ih otkriti, prepoznati ili ne zavisi od nas samih. Jedina faraonka među faraonima Kraljica Hatšepsut je prepoznala svoju priliku, a priča o njoj traje već četiri hiljade godina. Dugo sam se zamišljala kako poklonički hodam njenim stazama, njen hram me je pozdravljao iz raznih dokumentarnih emisija i sa sjajnih fotografija u raznim turističkim reklamama. Kada mi se najzad ukazala prilika. Štednja za posetu Egiptu je bila duga, ali je želja   da vidimo Gizu, Luksor, Karnak , Dolinu kraljeva, Memnonove kolose i