петак, 29. јул 2022.

Duhovi

 

 

 Pruženu ruku duhovi dodiruju


Igraju se njome kao igračkom
Ne dozvoljavaju da padne
Teraju je na smeh i traženja

Otimaju od tela i odnose
Nekuda daleko na neka druga mora
Na neke druge horizonte
Prepuštaju je  vetrovima
Dalekim rođacima i dubokim jezerima
I tako od jutra do večeri
Dok u sebi imaju dobrote
Noću je prepuštaju onim zlim mračnim
Što remete mirne snove

I tako u nedogled,

Ilustracija - slika na svili.

субота, 23. јул 2022.

Šta učiniti - Dažbog

U odbrani od četiri zida koji znače hladovinu otkrih Dažboga jednog od bogova


Starih Slovena. Bio je bog sunca i kiše. Kada na nebu nema oblaka Dažbog se smeje. 

Sam, zaboravljren i odbačen od onih kojima je darivao život. U najboljim godinama darivao je  kišu i sunce. Smenjivao ih je i svojom milošću  darovao vredne i  odane. Danas sam  osetila njegovu srdžbu.

Širila sam veš, pogledala u nebo bez senki, staklo od načara je upilo veliku količinu svetlosti i u sredini, baš i spred oka se pojavio mali žuti krug. Ispred drugog takođe. Dva kruga su se pretvorila u jedan veliki blještav i nimalo prijatan. Sunčanica? Upozorenje? Požurila sam, završila posao i ušla u zamračenu kuću. Krug je narastao i oživeo.

,,Šta si se napravila kao da ne znaš ko sam ja? Jednak među jednakima! Kažeš vrućina, toplota, nemaš ti pojam o tome! Nemoj se truditi da daš odgovor, moćan sam , čitam misli i  ne dozvoljavam da mi se smrtnik suprotstavlja. 

Grešni ste. Skromnih moralnih vrednosti. Danima vas upozoravam i  opominjem. Vi ništa. Počeo sam i da se poigravam, ne biste li prepoznali šta vam je činiti. Opet ništa. Sve gore. Svaki put kad bacate otpad, palite rastinje i uništavate svet koji potpuno zavisi  od čoveka tonete  sve dublje. Nagledao sam se jada , gorčine i nemoći prirode. Sad imate sunce i njegovu toplotu, pa da vidim kako ćete?

 Misliš, na kišu, dajem i kišu, ali kad zaslužite. Trgnite se, podignite, zaboravite na sebe i mislite na druge. Omekšajte svoje srce , možda ćete me smilostiviti. Danas sam udružen sa đavolom, darovani ste paklenim ognjem. Gledam ga kako poskakuje preko krovova kuća i kako od njegove jare ptice imaju otvorene kljunove. 

Ne radujem se.  Nisam srećan, opet greh tvojih misli...

Ako se smilostivim, ako me se setite,popravite...poslaću i kišu...".

Krug je nestao, toplota je ostala, tama u sobi je postala prijateljska. Ostalo mi je pitanje: Šta učiniti?

Ilustracija slika na svili.

уторак, 19. јул 2022.

Ода сунцокрету- Сунцокрет сам

 Иде јул, а сунцокрет цвета...Ода сунцокрету:





Сунцокрет сам



Расти и прати сунчеве стазе

дочекуј га јутром уз пев славуја

уз кликтај фазана што између стабала твојих има дом

уз дрхтај срне што лане своје у теби скрива.


У подне усправних леђа, дигнуте главе

одај почаст плавом своду и Сунцу у зениту

с вечери, у радости испрати светлост и на починак пођи,

спреми снагу за нови дан.


Гледам те, поноситог витког, молим:

Покупи моје разбацане мисли

допусти да полетим стазама твојим

да се купам у бљештавилу светлости цвета твог,

засени ме, обоји очи моје, цветом залуди.


Загрли ме, прими под окриље своје

учини да постанем жути лат главе твоје

Дозволи да пратим жуто Сунце с тобом

да кликћем гласом предака својих

што су са длана свога семе твоје уз наду сејали.


Дозволи да с ватрене главе твоје мирис понесем

да певам, да се радујем, дишем

да у рукама држим њиве твоје

да се таласа златно поље другова твојих у мојим очима.


Певаћу с тобом, скрушено пратити стазе твоје

одвојићу душу од тела, постаћу сунцокрет жут.


Сунцокрет сам расцветани, жути

пратим Сунце и певам , певам.

 

 

Илустрација слика на свили :  Сунцокрети.


среда, 13. јул 2022.

Putopis : Memnonovi kolosi

Veličina pred okom .

Veličanstveni.

Ogromni.

 Neponovljivi

Isleksani iz jednog komada kamena, trežine oko sedamsto pedeset tona. (Za poređenje o veličini :  jedan kameni blok na piramidi je težak dve i po tone) .

Šta reći kada pogled na njih oduzima i dah i glas?

Umorni, iscrpljeni neverovatnom aprilskom vrućinom,(potpuno normalnom za južni Egipat, ali ne i za severni Banat)  skupljamo poslednje atome snage i u predvečerje izlazimo iz klimatizovanog autobusa da se poklonimo veličini nad veličinama-  Memnonovim kolosima. 

Ne može se, a ne postaviti pitanje: Kako? 

Ko? Na koji način?

Bezbroj je pitanja koja se množe i proleću ispred nas. Sivi granit s ponosom stoji


baš kao što je stajao pre tri i po hiljade   godina, odoleva zubu vremena , iako oronuo s izbrisanim hijeroglifama i obeležjima mnogih epoha. Stameni stoje okruženi brojnim turistima, ali i prodavcima suvenira. Opstaju i pričaju.

Prate pogledima Nil i rugaju se ljudskom neznanju  posle nekoliko prohujalih milenijuma. 

Sa platoa koji je parking za autobuse silazimo strmim stepeništem koracima koji ne podrazumevaju odustajanje  iako je posle napornog dana telo iscrpljeno,  a kolena  podrhtavaju. 

Dočekuju me dva KOLOSA. Spremni ste na grandiozne piramide, hramove, ali ovo je nešto posebno i nezaobilazno na putu turiste  u  pokloničkom putovanju po Starom Egiptu i jedinstveno po svojoj veličini.

Zapadni kolos:  ukupna visina sa postoljem je oko osamnaest metara, ukupne težine oko hiljadu trista pedeset  tona.

Istočni kolos: ukupna visina više od osamnaest metara , a težina zajedno sa postoljem oko hiljadu trista šezdeset tona.   Razmak između njih je petnaest metara. Kamene gromade zbog svoje visine nisu putovale Nilom kao kamen za piramide , već kopnom , na koji način ostaje naučnicima da otkriju.

 Kao što rekoh, kada se nađete licem u lice sa egipatskim starinama verujete u  sve, a  ispred kolosa verujete i u ono što ni sanjali niste da ćete poverovati!

Iako nose naziv Memnonovi kolosi oni predstavljaju faraona Amenhotepa III koji je vladao pre oko tri hiljade četirsto godina.  Licem okrenuti prema Nilu i Luksoru ispisuju egipatsku istoriju na svoj način. Većina hramova je istočnoj strani Nila, a  oni su na zapadu baš kao hram Hatšepsut.

Dugo su bili čuvari velikog hrama kog je Nil svojim stalnim poplavama  razrušio, a kasnije su mnogi osvajači  kamen hrama koristili za neke druge graditeljske poduhvate. Iza njih se tek u naizgled razbacanim gomilama nalaze ostaci kamenih zidova nekadašnjeg hrama.

Bili su čuvari faraona i slavili ga kao Boga,  kako za vreme života, tako i posle smrti u zagrobnom životu.

Naziv ,,Memnonovi " su dobili po grčkim rečima  ,,Gospodari zore" jer se posle jednog zemljotresa  negde oko dvadeset sedme godine pre nove ere pojavila pukotina u istočnom kolosu. Ona je svakog jutra(zore) stvarala neobičan zvuk koji je po vermenu pojavljivanja dobio naziv gospodar zore -Memnon. 

Na temeljima su dugo odolevali zapisi koji su svedočili  toj pojavi.  Kada su  Rimljani pokušali prvu restauraciju negde oko dvestote godine nove ere zvuk je


nestao. 

Naučna tvrđenja su da do stvaranja zvuka dolazi zbog razlike u noćnim i dnevnim temperaturama. odnosno zagrevanja i hlađenja kamena. Danas se takve pojave dešavaju u velikom hramu  u  Karnaku.

Ovde se veruje u sve: zvuk je imao mogućnost predviđanja i proricanja , a oni koji su ga čuli su imali milost Bogova.

Milost je naći se na ovom jedinstvenom mestu, osetiti mirise istorije i daljine, doticati kamen  izložen Bogu Suncu  i ostaviti otiske  svojih stopa nekim budućim posetiocima. Uz pomoć mašte zaiskri duša faraona Amenhotepa i njegovo žaljenje zbog nestalog hrama. Možda nas, dok prati sunčev disk podrugljivo posmatra u našem traženju odgovora.

Upijam plavetnilo neba u predvečerje,   dotičem pogledom razbacano kamenje i zamišljam hram u  nekadašnjoj lepoti.

Doći ću opet.

Fotografija Dragan Đukanović

понедељак, 11. јул 2022.

Trenutak

 

Oteću rukama svojim 

glasom svojim

dušom svojom 

svaku gorku reč koja ti sklizne s usana.


Upakovaću ih trošne 

u blatne korake 

velike zarobljene životne čvorove. 


Rukama svojim 

uplešću ih u bršljan otrovni

da nikada više ne osete slobodu.

 

Jablanovi će stražu držati

nevolje minulih dana  u ropstvu zadržati 

telima svojim primer gardama davati. 


Milošću darovanom 

zaboravićeš im ukus

moći ćeš samo  da živiš, voliš i 

pamtiš otmice trenutak.

Fotografija -  mozaik iz  koptske crkve u Hurgadi

уторак, 5. јул 2022.

Oko Ivanjdana

 U vrelini letnjeg dana 

u zenitu Sunca u slavu toplote i leta

pronese se dušom drhtaj.

Pa polako iz sitne iskre orošene tugom

preraste  glas, on u misao 

a misao u grotlo  praznine.

I uvek tako oko Ivanjdana...

 

Vesna Đukanović: Radost žute lubenice

Vesna Đukanović: Radost žute lubenice: Njega su žute lubenice sećale na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila. Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao

понедељак, 4. јул 2022.

Putopis : Hram kraljice Hatšepsut


Veličanstven  u svojoj tišini, čistoti i okupanosti pod vrelim nebom i  suncem



južnog Egipta priča priču o ženi faraonu. 

Teku dani, trajanje čovekovo, kroz svoje korito ostavlja tragove koje poštujemo, obilazimo ili ne obraćamo pažnju na njjih. Trudimo se da u brzini dana današnjih grabimo trenutak. Ne odolevamo pomisli da smo jedini pod kapom nebeskom u ludom dvadeset prvom veku koji imaju pravo na sve. Mogućnosti su mnoge, prilike isto tako. Da li ćemo ih otkriti, prepoznati ili ne zavisi od nas samih.

Jedina faraonka među faraonima Kraljica Hatšepsut je prepoznala svoju priliku, a priča o njoj traje već četiri hiljade godina.

Dugo sam se zamišljala kako poklonički hodam njenim stazama, njen hram me je pozdravljao iz raznih dokumentarnih emisija i sa sjajnih fotografija u raznim turističkim reklamama. Kada mi se najzad ukazala prilika.

Štednja za posetu Egiptu je bila duga, ali je želja   da vidimo Gizu, Luksor, Karnak , Dolinu kraljeva, Memnonove kolose i neizostavno Hram kraljice Hatšepsut Da doživimo starinu I osetimo ukuse Egipta, bila duža.  Ipak, isplatilo se višestruko. 





Nekada je postojala aleja sfingi
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šta je pet godina naspram pet hiljada godina?

Ništa.

Ovo ,,ništa” me je podsetilo na reči našeg vodiča inače Arapina koji izuzetno dobro govori srpski:

,,Vidite šta su oni učinili? A mi ? Ništa!” -na šta je širio ruke u svojoj nemoći.

Na vrhu

Sedamnaestog aprila je došao dan za izlet na jug Egipta. Lepo sam se pozdravila sa hramovima Luksor i Karnak i posle kratke vožnje čamcem preko Nila, se sa grupom turista s našla na tlu Doline kraljeva i najlepšim kamenim biserom u njemu : veličanstvenom hramu prve faraonke. Beleo se i svetleo iz daljine. Govorio je : ,,Došli ste prvi put, doći ćete opet”.

Toplota...

Uštedela sam količinu energije koja mi je itekako bila potrebna da savladam neverovatno visoku temperaturu vazduha tog dana. U Luksoru je bilo trideset sedam stepeni celzijusovih, u Dolini kraljeva je to značilo desetak stepeni više. Otvoreni mini bus na strujni pogon, nas je odneo do podnožja hrama- (zahvalna sam onome ko je smislio).

Trebalo je savladati dugu stazu koja vodi do prvog stepeništa hrama na tri sprata.

Vrućina je izgarajuća. Zalivam se vodom, kvasim košulju, osećam trenutno, ali kratkotrajno olakšanje. S besprekorno palvog neba bez ijednog i najmanjeg oblaka, sunce u pumoj snazi, bez milosti, šalje svoju toplotu na kamen koji je upija. On zrači. Zrači pustinja oko hrama. Sve se pretvorilo u veliku prirodnu saunu, ali bez vremenskog ograničenja ( sad mi je dosta ,pa ću izaći). Hvatam dah, dišem celim telom, a flašica sa vodom je nedovoljna da nadoknadi brzo isparavanje moga tela. Suprug i ja smo se pogledali i potražili predah u mršavoj hladovini početnog zida hrama.

Zapljusnuta toplotom doživljavam odvajanje od tela. Delim se na delove, primoravam se da izdržim i da se suočim sa usponom od nekih tridesetak metara. Odjednom su se senke udružile, potamnile u mojim očima, da bi se sjedinile u jednu svetlu tačku koja je zaigrala i poprimila ljudske obrise. Jasno sam čula glas:

,,Misliš li da bih ja bila faraon, da sam se ponašala ko ti? Da nisam imala snage? Da sam se obazirala na muškarce oko sebe.? Da nisam gazila i utabavala svoju stazu bez ozira na ulog koji sam morala položiti? “

Iz mog žednog grla nije izlazio glas, samo misli: Nisam ja...ne zamerite...

,,Ne postoji ne zamerite! Vidiš li moj hram? Bele stubove na njemu, brojne svodove i stepenište koje vodi do neba? To sam ja. Žena među faraonima. Nosila sam lažnu bradu i oblačila se kao faraon.

Nisam dozvoljavala da me ne poštuju ili da pričaju priče o meni! U inat njima, da pokažem svoju moć, sazidala sam hram na istočnoj strani Nila. To niko nije mogao ! Nije ni smeo. Prkosila sam i ljudima i bogovima!

To sam mogla samo ja!

Sahranjena sam u Dolini kraljeva pored svog oca Tutmosa, kao faraon! Ako su me brisali iz istorije, nije im uspelo. Ostala sam faraon. Moj hram je porušen, pa ponovo sastavljen.

Deo originalnog stuba
To sam ja!

Žena među muškarcima i muškarac među ženama!

A ti ? Da ustaneš i vidiš ono što si namerila i zbog čega si danas ovde! ”


 

 

 

 

 

 

 Stesam se.

Uzimam vodu. Kvasim se. Pijem.

Duboko dišem, sakupljam delove sebe i sa vrelog kamena na kome sam sedela, ustajem. Suprug mi se pridružuje. Krećemo na uspon. Prvi sprat, pauza, drugi , pauza, treći se raspukao svojom lepotom. Dolina kraljeva na dlanu, kamenita pustinja na drugom, nebo južnog Egipta u oku, hram Hatšepsut pod nogama.

Visoki stubovi ukrašeni hijeroglifama koji slave svoju graditeljku , Karijatide Hatšepsut i zagonetni osmeh na njenim kamenim usnama.

Ulazim u glavni deo hrama. Ozvezdano noćno nebo lapis-lazure beskrajne lepote.

Sedam na ostatke kamenih stubova, hvatam dah poslednjim atomima snage, zatvaram oči i zamišljam lepotu mesta onako kako je izgledalo u vremenu njene moći. Uživala je u svojim danima na prestolu od zlata. U rukama je držala simbole kraljevske moći bič i štap. Sedela je uspravnih leđa dok su joj povorke podanika donosili poklone u kutijama od slonovače. Tu su i robovi s darovima Nila, obiljem…Gleda kako urezuju njen kartuš u vitki stub...

,,Jesi li se nagledala? Vreme je prošlo, moramo dalje. “ Mogu ti reći da sam dobro umoran. “

Karijatida sa Hatšepsutinim likom



,, I ja sam, ali mi nije žao.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Hodnici hrama

Unutrašnjost

Fotografija: Dragan Đukanović


Radost ždrala

Preleću jata  ptica krilima šumnim krnje tišinu  hode sebi znanim putevima.   U trenu  sleću,  korakom snenim pokleknu, pa sporo  grabe tek ...