Slike na svili

... Ne volem... ... Ne volem... Ni manje ni više već kao u Balaševićevoj pesmi. Starosedelac, Lala, Vojvođanin. Preko njega se prevrnulo mnogo zima i isto toliko leta. Po njegovoj koži  se nalepila mnoga fino isitnjena letnja prašina. Ona koja je finije mlevena od najsitnijeg brašna ili pudera koji žene koriste. Koji inače on ne podnosi. Još ako ga stavi devojka... kojoj to inače nije potrebno... ali ako ga vidi na kakvoj starijoj gospođi kako bi on rekao ,,babi"... -Gle ova, da se ljudi u čudu čudu, nit joj stoji nit joj priliči, napirlitala se pa ko kakva paunica kroz sokak...Kakva paunica, paunica je lepa ...,  a ova... sve  razmazano, debelo... da izgleda mlađe... a ono ... Ubi Bože. Ima nas svakojakih pod kapom nebeskom, a dobri Bog samo ćuti! Da, ona prašina letnja. Kada se bosom nogom zagazi  u nju, ona sama pronađe svoj put između prstiju,  pa se preliva u malenim brdašcima između palca, dopalca, pa do malog prsta. Upada u nju... - A fino golica.  Fino...da čovek

Letnji vetar je do mene doneo glas da sam ušla u neku priču. Ne znam čime sam to zaslužila. Možda svojom nesebičnošću ili svojom tišinom? Stara sam. Za svoju vrstu sam stara. Davno se u mene udahnuo život.  Neko dete je mene kao košticu, posle pojedenog slatkog žutog mesa dugo istraživao. Dečje ulepljene ruke su obrisale košticu o ivicu kratkih pantalona. Dopao mu se moj zagonetan oblik i bockavi vrh koji se skrivao sve dok se ne skine sva slast ploda. Dete me je dugo čuvalo u svom džepu. Veče je donelo umor i san. Debeljuškasti prsti su me pre ulaska u mali lavor za kupanje izbacili iz skrovišta. Upala sam u toplu suvu zemlju. Koliko sam spavala ne znam. Onda je došlo lagano golicanje. Probudila sam se. Poželela sam svetlost. Poželela sam igru vetra i miris kiše. Poželela sam...i potrudila sam se da ostvarim željeno. Smenjivale su se toplote i hladnoće. Bila sam vitka i tanka. Bila sam raspevana na povetarcu. Bila sam pokorna na oluji. Bila sam upašena od snage  severca. Tada

Otvorila je prozor spavaće sobe. Kiselost vazduha posle prospavane noći se morala isterati. Volela je jutarnju svežinu. Volela je rezak vazduh letnjeg jutra i svežinu koju je davao novom danu. Dan je obećavao. Bilo je sitnih poslova koje je trebalo da obavi, ali sve će polako, posle prve jutarnje kafe. Onda ju je prenuo zvuk koji stvaraju pedale kada se dugo ne podmažu. Čekala je da se ukaže slika. Bio je potreban samo časak. Po zvuku je poznala da osoba na biciklu snažno vrti pedale. Zainteresovala se za dešavanje. Činilo joj se da je sve  sekvenca nekog nemog filma u kome slika govori više od  reči. ... Obećala sam sebi da ću stići na vreme. Ko zna koji put mi se ovo dešava?!! Opet kasnim. - Molim te ćuti...molim te ćuti... Iza nje,  na paktregeru starog bicikla sedelo je dete. Dete je bilo obezbeđeno. Nikako nije moglo da ispadne. Uvezala ga je plastičnim kopčama. Sedelo je na sedištu predviđenom za bicikl.Sreća je da ga je kupila od poslednje plate. -Molim te nemoj plakati.

Klize dani. Lagano, Nepovratno.  Noćna vrelina joj nije dozvoljavala odmor. Prevrtala se ne uspevajući da pronađe svežinu noći. Jutro je donelo vruć vetar koji nije obećavao ništa dobro.  Probudila se  s blagom pritiskajućom glavoboljom. Krpa, usisivač, mašina veša za raširiti. Uštirkati čipkani stolnjak. Onda je zazvonio telefon. Posle bujice primljenih reči nije mogla da se odupre nelagodnosti koja joj je prožimala telo. Koliko god da je ćutala reči su morale izaći. Uzela je papir i počela  pisanje. Znala je  da napisano  nikada neće biti poslato. ... Ne volim da počinjem s onim ,,draga". Smisao te reči se potpuno gubi,  izgovoreno samo radi toga da bude izgovoreno. Iz muških usta ono zvuči koliko toliko iskreno i sa sobom nosi toplinu, a iz ženskih se nazire zavist, prezir, omalovažavanje,  a ponekad i velika doza gorčine. Nekim ženama je to onako: uzrečica. Uzrečica koja bi trebalo da označava prisnost. Ustvari je prikrivena taština. Dakle, neću početi sa ,,draga

Neprijatno se osećala kada je tog proleća putovala na selo. Nije joj bilo milo što mora da ide, a još manje joj se sviđao posao koji je tamo trebalo obaviti. Uvek je bilo teško. Kako godine prolaze bivalo je sve teže.  Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori  nisu dihtovali, doneo je onespokojenje. Dočekalo ju je pu

Svoj život sam posvetila deci. Svi moji đaci  su za mene deca i ne idu dalje od četvrtog razreda osnovne škole. Nikada nikoga nisam pitala da li mu to smeta, ali je tako.  Bezazleni su, iskreni, odani, poslušni, dobrodušni i nestašni... Kasnije im život kao i svima nama donese i lepo i ružno. Postaju ljudi, osnivaju porodice, bore se za što bolji život. Trpe poraze i slave pobede. Doživela sam da se jedan moj ,,mališan", pozdravio sa mnom kao da sam mu rod najrođeniji kada mi je svoje blizance predavao na četvorogodišnje školovanje. Onako dečački bezazleno i spontano... Dakle volim decu. To nam je glavna osobina po porodičnoj ženskoj liniji. Posle dugo vremena u našoj porodici se pojavilo novorođenče. Bilo je to pre šest godina. Sve žene su bile opčinjene malenim plavoookim bićem, spremnim da ćuti čim ga neko uzme u ruke. Naravno ruku je bilo mnogo. Kada bi se društvo razišlo, ostajale su samo dve i nije im bilo ni malo lako. Dakle Sale. Moj plavooki mališan pun duha i nev

Volim tišinu. Nekako me ispunjava i čisti. Čini da se osećam dobro. Pruža mi priliku da očistim i misli i dušu. Skuvam sebi kafu. Dok polako ispijam tamnu tečnost, uživam u tišini. Nemam ni bola, ni tuge,  ni briga, ni radosti. Samo savršenstvo spojeno u jedno: u tišinu. Tišina je paralelni svet sa našim svetom. Mesto za sigurnu luku. Mesto za potreban predah i mir. Dovoljan je iskorak, lagano pomeranje i na sigurnom si. Zaštićen. Neće biti i ružnih dela, ni ružnih reči. Volim tišinu. Zamislite tišinu u pravremenu, kada je bilo mnogo manje ljudi od ovih sedam milijardi. Spoj davnog homosapiensa sa prirodom. Čak još dalje.  Pračovek u Zemljinoj tišini.  Zemlja mlada, sveža. Raj. Pa opet civilizacija i narušavanje tišine. Volim tišinu. Ponekad sam nemi posmatrač. Stvaram sopstvenu tišinu, ne dotičući druge ljude. Čini mi se sam neljudsko biće koje posmatra . Njihovo brujanje. Njihovu trku. Njihovo činjenje dela i nedela. Vika, grubost, lupanje! Pa beg u suprotnost. Beg u či