... Ne volem...
... Ne volem...
Ni manje ni više već kao u Balaševićevoj pesmi.
Starosedelac, Lala, Vojvođanin.
Preko njega se prevrnulo mnogo zima i isto toliko leta. Po njegovoj koži se nalepila mnoga fino isitnjena letnja prašina. Ona koja je finije mlevena od najsitnijeg brašna ili pudera koji žene koriste. Koji inače on ne podnosi. Još ako ga stavi devojka... kojoj to inače nije potrebno... ali ako ga vidi na kakvoj starijoj gospođi kako bi on rekao ,,babi"...
-Gle ova, da se ljudi u čudu čudu, nit joj stoji nit joj priliči, napirlitala se pa ko kakva paunica kroz sokak...Kakva paunica, paunica je lepa ..., a ova... sve razmazano, debelo... da izgleda mlađe... a ono ... Ubi Bože. Ima nas svakojakih pod kapom nebeskom, a dobri Bog samo ćuti!
Da, ona prašina letnja. Kada se bosom nogom zagazi u nju, ona sama pronađe svoj put između prstiju, pa se preliva u malenim brdašcima između palca, dopalca, pa do malog prsta. Upada u nju...
- A fino golica. Fino...da čovek uživa.
Ako je skroman, kao on u tome će pronaći lepotu. Osetiće dah starih vremena kada su se iza paorskih kola dizali oblaci prašine.
Ako je bio na kolima voleo je prašinastosivkaste oblake, koji su donosili tanak sloj najfinijeg praha na sve do čega su došli, smejao se kako su ga drugi gledali, pa je još brže naterivao konje u kas. Ako se zadesio na sokaku, pa ga je takav oblak pokrio, ređao je ceo spisak rodbine i kitio ga ne baš lepim rečima.
- O tome neću, ne volem psovku.
Osim kada je on u besu izgovori.
Živeo je sam. Voleo je samoću mada to nikada ne bi nikome priznao. Voleo je da govori sam sebi, da razgovara sam sa sobom. Tada je imao i pažljivog sagovornika i još pažljivijeg slušaoca.
Nekad bi u svojim samotnim noćima razgovarao sam sa sobom, pretresajući ulicu sa svim njenim stanovnicima od jednog ćoška do drugog ćoška, a ako je bilo vremena i noć malo duže trajala, bila je i okolina na tapetu.
- Što ne volem te tapete, te papire koji se lepu na zidove... Sve treba krečiti s krečom...pa kad zamiriše...a ni to ne valja to ne može živ čovek oribati...sve mi ruke budu izranjavane.
Najmanje voli mutnu rakiju.
-Ako ne znadu da je peku, neka je ne peku. Mutna, kao da je neko noge opro u njoj.
Voleo je krofne, kad komšinica donese, bile su vazdušaste i lepe, meke kao duša, pa same ulaze u stomak...
- Baš ti fala...ali što je moja mama pravila krofne...to ti nećeš moći nikada...
Stara pegla u koju su žene nekada stavljale žeravicu da bi se gvožđe zagrejalo, pa ...
Crtež za čuvanje starine.
... Ne volem...
Ni manje ni više već kao u Balaševićevoj pesmi.
Starosedelac, Lala, Vojvođanin.
Preko njega se prevrnulo mnogo zima i isto toliko leta. Po njegovoj koži se nalepila mnoga fino isitnjena letnja prašina. Ona koja je finije mlevena od najsitnijeg brašna ili pudera koji žene koriste. Koji inače on ne podnosi. Još ako ga stavi devojka... kojoj to inače nije potrebno... ali ako ga vidi na kakvoj starijoj gospođi kako bi on rekao ,,babi"...
-Gle ova, da se ljudi u čudu čudu, nit joj stoji nit joj priliči, napirlitala se pa ko kakva paunica kroz sokak...Kakva paunica, paunica je lepa ..., a ova... sve razmazano, debelo... da izgleda mlađe... a ono ... Ubi Bože. Ima nas svakojakih pod kapom nebeskom, a dobri Bog samo ćuti!
Da, ona prašina letnja. Kada se bosom nogom zagazi u nju, ona sama pronađe svoj put između prstiju, pa se preliva u malenim brdašcima između palca, dopalca, pa do malog prsta. Upada u nju...
- A fino golica. Fino...da čovek uživa.
Ako je skroman, kao on u tome će pronaći lepotu. Osetiće dah starih vremena kada su se iza paorskih kola dizali oblaci prašine.
Ako je bio na kolima voleo je prašinastosivkaste oblake, koji su donosili tanak sloj najfinijeg praha na sve do čega su došli, smejao se kako su ga drugi gledali, pa je još brže naterivao konje u kas. Ako se zadesio na sokaku, pa ga je takav oblak pokrio, ređao je ceo spisak rodbine i kitio ga ne baš lepim rečima.
- O tome neću, ne volem psovku.
Osim kada je on u besu izgovori.
Živeo je sam. Voleo je samoću mada to nikada ne bi nikome priznao. Voleo je da govori sam sebi, da razgovara sam sa sobom. Tada je imao i pažljivog sagovornika i još pažljivijeg slušaoca.
Nekad bi u svojim samotnim noćima razgovarao sam sa sobom, pretresajući ulicu sa svim njenim stanovnicima od jednog ćoška do drugog ćoška, a ako je bilo vremena i noć malo duže trajala, bila je i okolina na tapetu.
- Što ne volem te tapete, te papire koji se lepu na zidove... Sve treba krečiti s krečom...pa kad zamiriše...a ni to ne valja to ne može živ čovek oribati...sve mi ruke budu izranjavane.
Najmanje voli mutnu rakiju.
-Ako ne znadu da je peku, neka je ne peku. Mutna, kao da je neko noge opro u njoj.
Voleo je krofne, kad komšinica donese, bile su vazdušaste i lepe, meke kao duša, pa same ulaze u stomak...
- Baš ti fala...ali što je moja mama pravila krofne...to ti nećeš moći nikada...
Stara pegla u koju su žene nekada stavljale žeravicu da bi se gvožđe zagrejalo, pa ...
Crtež za čuvanje starine.