Постови

Приказују се постови за децембар, 2014

Buđenje!

Слика
Buđenje proleća,  buđenje svesti, buđenje savesti, buđenje ljubavi, buđenje... Lepo napisa Laza Kostić, životnu istinu u nekoliko strofa, Међу јавом и мед сном Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? неуморна плетисанко, што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? ко плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и мед сном! Nije li se svako našao u nekoj posebnoj situaciji , sam, oslonjen na samoga sebe, na svoje unutrašnje biće, prepušten svojim mislima. Možda smo tada tražili pomoć bez glasa, od svojih bližnjih ili potpuno nepoznatih lica? Možda smo se nalazili u nekim životnim izmaglicama kada se ne čuje ništa osim samotne teške tišine koja odzvanja kroz celo ljudsko biće?   Buđenje,  obnavljanje života, početi iz početka isto, drugačije? Koliko smo se puta zapitali da li smo i

Badnje vece!

Слика
     Široka vojvođanska ravnica otvara večeras svoja vrata za sve dobronamernike one koji slave i za one koji čestitaju. Lepo je i jedno i drugo.      Lepo je da se ove mirne i blage večeri setimo naših prijatelja, komšija i poznanika koji su okitili kuće svetlucavim ukrasima, orahom i medom i tako spremni,  obasjani dalekom vitlejemskom zvezdom dočekuju sutrašnji Blagi dan. Sprema se rođenje onoga ko je naše spasenje.     U višeobičajnoj Vojvodini jedna nezaobilazna stvar jeste KORINĐANJE. Vešeras obično očevi vode svoje potomstvo u neku vrstu čestitanja Božića. Deca recituju lake pesmice,a domaćica ih daruje orasima, bombonama, a nađe se i koji dinar. Svi su široke ruke, jer se tako najiskrenije dočekuje spasitelj.    Na žalost sve se polako gubi. Sve je manje korinđaša. Prestali smo da šaljemo čestitke za Božić. Sada imamo mejlove, mobilne telefone, skajp ,vajber ...Zaključavaju se vrata...     Volim kucanje na vratima i pitanje      -Slobodno korinđati?    Svim mojim prijate

Nesebična dobrota -moj ujak Boža!

Слика
    Koliko je zaboravljene dobrote izmaklo iz naših ruku?     Koliko smo sami dobra učinili i zaboravili?     Koliko dobra su drugi učinili nama?     Koliko su nama drage osibe činile dobra, a samo mi znamo? Ovo je jedna takva priča. Priča o nesebičnoj dobroti. Dobroti bez senke. Za to je dovoljno samo ime:    Boža! Mnogo vremena je provodio na teniskim terenima Kikinde, družio se s decom pa ga prozvaše Božanstveni! Verovatno zato što  niko kao on nije znao da izravna šljaku na terenima ili da je zalije. Umeo je da priča tako lepe priče, šalio se, širio je pozitivnu energiju. Bio je veliko dete.                              Moj ujak !     Nema ga već nekoliko godina, a baš danas ga pomenusmo i nasmejasmo se na njegov račun. Neće nam zmeriti kao što nikada nije. Sa nama decom nikada nije imao problema.     Sa odraslima ..?     O tome neću, ja spadam u decu! Neverica    Svi smo ga obožavali. U mladosti je ličio na Džejmsa Dina, kasnije mu se život iskomplikovao, pa je o

Sveti Nikola

Слика
   Decembar je mesec sa najvise praznika . Slavi se u kući i van nje. Odlazi se kod prijatelja i prijatelji dolaze. Dolazi rodbina i odlazi se kod rodbine. Sve u svemu druženja na pretek i sve to uz raznovrsnu trpezu. Nema čega nema. I slano i slatko i koiselo i ljuto ,a i začinjeno. Sve to daje posebnu draž i doprinosi da se osećamo bogatije i ispunjenije. Oko nas dobro, zaboravljaju se brige, makar na kratko, iz misli se brišu problemi, nasmejani smo i vedri .    Vreme za praštanje i oprost.     Čitav decembar je takav. Potrudimo se da takav i ostane i da se dobri , lepi običaji ne zaborave. Prisetimo se svi onih koji su nam učinili nešto dobro. Bili oni prijatelji,rodbina ili samo slučajni prolaznik koji nam je poželeo dobar dan.     Čuvar kuće, Svetac zaštitnik će se na pravom mestu zauzeti za nas.     Moji kolači za našu slavu!     

Dobrota, nedostajuća osobina!

Слика
      Nedostajuća ljudska osobina! Dobrota! U surovom svetu današnjice sve je manje dobrih ljudi, ako ih i ima povlače se, čine dobro nezavisno od drugih i dobri su sebe radi, jer ih je sama priroda takvima stvorila. Mnogo je više onih koji se prave dobrima, onih koji su puni licemerja i prigušene zavidnosti na sve i svašta.       Svakodnevno se srećemo sa različitim ljudima, poznaniku se obratimo, pored nepoznatih prođemo. Svaki čovek, novi lik, novo razmišljanje, novo ljidsko  biće. Da li ikada razmišljamo o njima ili samo prođemo?    Prolazimo pored njih žurno, ustreptalo, polako, bez misli i osećanja. Uopšte smo skloni kritici svake vrste.  Lud je svaki čovek koji uopšte razmišlja o tome šta će drugi reći  ili pričati o njemu. Postoji narodna priča koja kaže da su otac i sin krenuli u grad. Otac je jahao magarca, a sin je išao pored njih. Naišli su na čoveka koji im je savetovao da to nije lepo i da dete treba da jaše. Treći ih je savetovao da jašu obojica. Četvrti da idu pešk

Prijatelji!

Слика
Danas  smo proveli predivan dan u prijateljskom krugu. U našem dvvorištu je moj suprug kuvao srneći paprikaš, pošto mu je hobi zimski lov kroz vojvođansku ravnicu. Lovinu nikada ne jedemo sami. Pozovemo naše drage prijatelje, pričamo, smejemo se i prisećamo se nekih bezbrižnijih vremena. Srneće meso mora odstojati u marinadi najmanje  dvanaest časova. Marinadu čine beli i crni luk krupno sečen, bosiljak, biber, lovorov list i ulje.Sve se lepo rasporedi  i dobro promeša. Pre samog kuvanja meso se ocedi. Ostalo je stvar majstora kuvanja. Izdinstan luk, začini  i kuvanje. Prvih pola sata na jakoj vatri, a zatim još oko dva i po sata na laganoj.  Onda sledi druženje, razgovor i dragi likovi višegodišnjeg druženja. Obično se pojede sve do dna kazana u kome se kuvao.     Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo. Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.   Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako ga dugo nismo iznenađenje je bilo obostrano. Ono š

Kafa...

Слика
     Кафа је нешто важно у мом животу. Опојна, мирисна, богатог укуса, подсећа на далеке меридијане и егзотичне земље, а опет нешто блиско и мирише на кућу моје драге комшинице. Тa мрко црна течност мами и зове, просто призива на дружење, на време које треба поделити, на мали велики тренутак. Наравно није само кафа ту. Ту је блага и увек насмејана комшиница Сека ( не воли своје крштено име) . Дакле како изгледа наше СВАКОДНЕВНО пијење кафе. По распореду једнога дана се пије код мене, a наредног дана код ње. Кафа се не пије заједно само недељом, када се наравно кува недељни ручак који је захтевнији него обични. Морам да одам тајну, недељом док траје ловна сезона у Војводини, када наши мужеви оду у лов, кафа се пије. Пијење кафе траје пола сата до сат времена .     Наше дружење траје већ доста дуго,  још од времена када су се доселили у наш комшилук као млади брачни пар. С почетка дружења било је укључено још неколико финих женица из нашег комшилука, али су то већ неке

Mikulaš!

Слика
    Kazu da vreme brže teče kako ljudi nižu godine. Bas prava istina. Dani, meseci, godine  lete uzdižu se i ostaju samo sećanja. Radujem se praznicima i običajima. Radim u malom vojvodjanskom selu mešovitog stanovništva. Bogata tradicija, dve reke. Manja i veća, obe medjunarodne:  Tisa i Zlatica. Što je još važnije divni ljudi, jednostavne panonske duše, sa svojim usponima i padovima, tugom i radostima. Ako sam negde nešto naučila ovde sigurno jesam.     Slave se dupli praznici. Bas danas je obeležen po ko zna koji put praznik koji je uvod u božićne praznike. Obeležava se Sveti Nikola kod katolika, poznatiji pod nazivom  Mikulaš .    Mikulaš dolazi večeras ili sutra ujutro i donosi poklone deci. Poklone dobijaju sva deca. Obično su to slatkiši. Pokloni se stavljaju u dečje cipelice. S večeri cipele se moraju dobro očistiti da se Mikulaš ne predomisli,  pa ne ostavi poklončić. Velika je radost primiti poklon od Mikulaša.     Žene udruženja penzionera Padej pripremaju tradicionaln

Ispred praznika

Слика
    Decembar.  Oštar zimski vazduh se lagano mreška, iskri se kao srebro na krljušti uspavane ribe zarobljene  negde u mulju ravničarske reke, pa samo ponekad blesne , kada se sivi oblaci otvore i pošalju sunčev zrak do samoga dna. Sve u nekom iščekivanju hladnih dana.  Pravilno usmereno u iščekivanju praznika. Malo jeze, malo hladne izmaglice, malo jutarnje hladnoće bez mraza. Dani se nižu. Čini se da čovekov život protiče u stalnom čekanju. Ružno se ne čeka, ono samo dođe, nezvano, uz tešku reč, ćutanje, bol. Otrpi se, pa nekako prođe.     Lepo se čeka, dugo, kako se godine nižu, čini se sve duže. Ipak dođe. Podeli se sa prijateljima i porodicom, prespava, pa se nastavi dalje.     Ostaju lepe reči,ostaje osmeh i zahvalnost za podeljenu radost.     Ne mogu da ne navedem :   ,,I kada misliš da si stigao do kraja, da se put završio, otvara se novi put, sa novim uzbudljivim avanturama, put koji je još lepši od predhodnog, obojen sa još više nijansi sjajnih šarenih boja. Da, živ