петак, 29. мај 2020.

Hoću svetlost



Neću da slušam
Neću da sedim
Neću da gledam
Neću da padam
Neću da tonem
Neću da spavam
Neću da grizem
Neću da plačem
Neću da idem
Neću da skačem
Neću da plivam
Neću da vičem
Neću da ćutim
Neću da gutam
Neću da sečem
Neću da presečem

Neću kolač
čokoladu
keks
vino
kolu
voćni sok.

Neću
kuću
stan
ulicu
trotoar.

Neću
film
tango
evergrin
džez.

Neću  i neću!

Hoću svetlost  na nebu plavom.

субота, 23. мај 2020.

Osvajaj svet

htela bih ti dati
svo nebo sveta

htela bih ti dati
bogatstvo planina

htela bih ti dati
mrežu sigurnih puteva

htela bih ti dati cveće
uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati
vlat pšenice kad naliva zrno

htela bih ti dati
pticu u niskom letu

htela bih ti dati
sazvežđa daleka

htela bih ti dati zrno
pustinjskog peska
što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati
svežanj ključeva čuvara
što čuvahu izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo
vode na mom dlanu

pa napojen
osvajaj svet

уторак, 19. мај 2020.

Buđenje

Malo  je molitvi  pod rukom Gospoda
Malo je dana pod nebom panonskim
Malo je duša čistih.

Naljutismo Nebesa
Svojim nedelom
Slepilom
Prema bližnjemu svome.

Izgubismo dar
Milosrđa,
Tihih reči
Pomoći potrebnoj.

Veo neprovidni
Pokri mekotu duše
Oteža je do sive prašine beskišne.
Uprlja prahom drevnim.
 
Probudiće se s vlagom radosnom
Okupanoga jutra.

Slika na svili- Buđenje.

петак, 15. мај 2020.

Dok bagrem miriše

Kroz otvoren prozor je u naletima vetra koji je pomerao prozirnu zavesu, ulazio
miris bagremovog cveta.
To golicanje, igranje mirisa  i vetra ju je nateralo da skrene misli sa tastature na dešavanje napolju.
Napustila je mesto na kom je sedela.
Računar je ostao uključen.
Prišla je prozoru i duboko udahnula. Duboki udah ju je presekao toliko da ju je zabolelo ispod desnog rebra. Dok ju je bol sekao kroz telo je proletela toplina, a ona se pretvorila u mrak.
Ležala je na niskoj, kržljavoj travi koja je rasla pored kanala Dunav- Tisa- Dunav.  Iz dremke ju je prenuo nepoznati glas: Zašto spavaš na suncu? Hoćeš li da te udari sunčanica, da oslepiš ili ostaneš bez vazduha? Ili si spremna da me sretneš?
Otvorila je oči. Morala ih je protrljati. Pred njom je stajala žena lepote kakvu nikada nije videla. Lica blago pokrivenog bujnim uvojcima plave kose koja se spuštala do same bledunjave trave.  Kontrast je bio nestvarno jasan.Žena je bila bosa. Jedina odeća koju je imala je upravo ta kosa, gusta i besprekorno uvijena u lokne iz kojih su izvirivali upleteni pupoljci najlepšeg livadskog cveća. Mirisala je menta. Zečja trava se igrala.. Žena je lako pokretala ruke. Sa svakim pokretom,  u njenim rukama su se smenjivali cvetovi bulki i divljih jorgovana u jednoj ruci, a na drugu su brzim pokretima krila  sletale male laste hladeći lice svoje gospodarice.
Žena je naglo skočila. Razum joj je govorio da ne treba da se plaši, ali plašljivo srce je bilo jače. Lupalo je tako da je pridošlica mogla da ga čuje.
- Ne plaši  se. Ne prikazujem se svakome. Ti si moga imena. Tebi mogu. Da li znaš da si trebala da nosiš drugo ime?
Odgovor nije izlazio iz otvorenih usta.
- No,  nije ni bitno. Tu sam da ti kažem.
- Da...mi kažeš... Kaži mi ko si ti?
- Ja sam Vesna.
-Vesna - boginja plodnosti i proleća? Gde ti je jabuka , zar ne treba da je držiš u ruci?
- Jabuka? Da. Mogu , ali su mi s proleća draže lastvice i ove bulke jarkocrvenih sedefastih latica. Uskoro ću ih prosuti po njivama panonskim. Kad se zacrvene prolaznik će morati da zastane.
Ali nisam tu za to!
Još samo jedno da uradim. Da raspuknem cvetove belog badrema. Pa da ti kažem razlog našeg susreta.
Vesna je lagano, pokretom primabalerine, podigla ruku sa lastavicom prema mladom bagremovom šumarku. Nekakvo iskričavo treperenje je dotaklo cvasti na njemu. U trenutku se duž kanala na krilima vetra neodređenog pravca proširio miris bagremovog cveta.

Otvorila je oči. Bila je na podu. Oko nje se širio  miris bagremovog cveta, koji je pričao i pričao. Bila  je sama.  Osećala je prazninu nekazanog.
Računar je bio uključen. Sela je na stolicu i počela da kuca.




понедељак, 11. мај 2020.

Smanjujem razdaljine

Teku dani
Tiho
Po volji Stvoritelja.
Nižu se u ogrlicu satkanu
Od svetlosti i senki.
Ujedinjeni u beskrajan niz.

Usuđujem se da
Preturam po nizu.

Remetim ga
Uljez sam.

Pokušavam  da se setim,
Da u  sećanje dozovem daleke glasove.
Da se otmem iz zagrljaja potištenosti.

Kopam suvu istrošenu zemlju
Prebiram dane na njoj.
Prebiram godine.
Prebiram  nedostajanja.

Previše je praznine
Mojih ruku.

Zemlja se mrvi.
Grudve postaju grudvice
A one  prah
Rastresit
Za lakši san.

Smanjujem razdaljine.



четвртак, 7. мај 2020.

U suton

U suton                                                                  

Kada svet
Poslednjom snagom gleda dan
Kada čovek skupi dušu
Sкriven od pogleda  raznih
Pa uronjen u staze želja neostvrenih
Pogleda svet
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Kada se na noćni počinak sprema dan
Kada jata neznanih ptica potraže svoj dom
Pa glava pognutih sram svoj od neba kriju
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Kada se komšijski psi ohrabre
Pokriveni senkama nadvijenim nad dvorištem
Kada ožive stvari zaboravljene,
A izgubljeni dinar pozove novog vlasnika
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Podižem glavu prema nebu obojenom
Puštam senke kroz svoje telo
Hvatam sove huk
Odnosim u dom svoj,
Na jastuk neispričanih snova.

U suton
Gubim glasove do poslenjeg zvuka.

U suton
Jasno iz nepoznatih dubina  čujem
Kako ječi izgubljena duša.

субота, 2. мај 2020.

Kišni dan

Nepozvana
Na tihim krilima kiše
Doleti tuga.
Pritisne dušu
Protrese je
Podigne prašinu dugih dana
Nemanja reči.
Oslabi stisak nevidljive ruke
i njen prigušen krik.

Svežinom kišne tuge
izmamljen osmeh bi pozvan.
Lako zatitra
Na usnama umornim.

Ruka pokrenu telo
Pogledom u sivo nebo
Dozvoli kapima slobodan pad.
 U uglu okupan veseo
cvet bulke stoji.

S lica u vijugavim tragovima
Oteče tuge dan.