Slike na svili

U strahu drhti Pon vetrom krapatskim Poslednji ružin cvet Zalutao u novembar U studen Odnekud do njega doluta Oštrica Otrgne ga od grma I ponese Kasni život ga dotakne na kratko Zadrhta opet I opet. I zaspa.

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati... Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti... U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud. Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi. Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. R

Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je disala. Sivo je vladalo  na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stvar, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom.  Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica. Nedostajali su joj. Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.  Obećavao je.  Opominjao. Plašio. Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo. Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора, где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење,додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу. На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих. Заборавити нећу. 11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918. Душе ратника Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице И када таласи житни досегну висину неба Када потеку приче одбеглих војника братске крви Што ускратише вољу других. Њих чекаше мрак и дубине тамница,  Душе ратника. Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине И када планине стресу јаде, па замиришу части Што немаху страха, од глади ни хладноће,  Душе ратничке.

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost. Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...". Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom. Film je tekao.  Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti. Vreme je prestalo da postoji. Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu. Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  i

Pretvoriću se u  poslednji neopali list Pretvoriću se u šapat vetra Pretvoriću se u šum talasa Pretvoriću se u govor osušenog cveta Pretvoriću se u kap kiše Pretvoriću se u bes magle Pretvoriću se u zrno prašine U crnicu Ulažnu glinu Pretvoriću se u tiho padanje snega Prtvoriću se u prolećnu rosu Pretvoriću se u gugut sivog goluba U mačju pesmu Petlovu zoru Vučju jazbinu Medveđu pećinu Čauru žutog leptira U sve ću se pretvoriti Utihnuti neću.

Kako bih ti rekla kroz zamršenu igru reči Izjadala se na tvome dlanu, Da me razumeš? Da me kroz svoje svetle dane poneseš Udaljiš iz sivila? Kako bih se pretvorila u Danas i sutra Bez mogućnosti da se varatim u juče? Kako bih se na krilima vetra podigla u nebeske Visine Pa od tamo darivala otkinute i uplašene duše? Kako? Čekala sam da dođeš. Kao u snu pesnikovom. Vreme koje si provodio Po svome i bez dodirnih tačaka s mojim vremenom Traje. Dokle god za mene postoji deo dana, Mali delić koji nas vezuje nevidljivim linijama Našeg postojanja  sa svetlom današnjice Dobro je. Razgovaramo o nevažnim stvarima, o nebitnom , Ali ispod i iznad ravničarske magle Vitlaju  neizgovorene reči. Htela bih da viknem, A ćutim. Htela bih da se moj glas podigne Do visina Da otrezni Ukaže na stvranost, A tiho govorim. Gledam i gubim se u tami tvojih očiju. Vidim njih Vidim dobrotu Vidim utehu u noći Svetlost dana Jesenje tragove izgubljene magle Cik zore samotne koja grl

Kada se dugi, tankom paučinom  pokriveni Prsti Na trenutak zadrže u obojenoj kosi Zadrhti srce. Minulih dana poj Zazvoni dubokim zvonom. Zaigraju prijatelji Duboko skriveni. Raspevaju se zakasnelim pozivom kosovi Žutokljunom  pesmom podignu suvi list Magijom moćnom Vinu ga do  kroz svilu ruke do  kose, A tamo, Poput sunčevog prolećnog sjaja Ožive dani Sreće beskrajne. Poteku reči Poteku priče Poteku osmesi  na nevidljivoj  žici okačeni. I teče smeh. Ilustracija: svilena oslikana ešarpa.