Drhtaj

U strahu drhti
Pon vetrom krapatskim
Poslednji ružin cvet
Zalutao u novembar
U studen

Odnekud do njega doluta
Oštrica
Otrgne ga od grma
I ponese

Kasni život ga dotakne na kratko

Zadrhta opet
I opet.
I zaspa.

Dud

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.

Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi.
Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. Reči koje su mu  bile u glavi, dela, bivši ispunjeni i neispunjeni zadaci, pomešani u sveopštem ludilu najgorih mirisa kuhinja svih meridijana i izgubljenih dana, mešale su se  dobrim krčkanjem i dugim laganim kuvanjem na niskoj temperaturi. Nije znao  da li je ludilo uzimalo maha ili su mu dani bili izbrojani. Često bi pogledavao svoje ruke, zadebljale prste u nemoći  žuljevima obojenih  dlanova.
Onda mu se sasvim jasno, poput gorskih očiju bistrih planinskih jezera  pred očima ukazala slika.
Sve se vratilo, blistavo i sjajno. mirisao je vazduh obojen sećanjima. Bez razmišljanja, kajanja i straha  mu se punim srcem prepuštao.
Nekada davno ispered kuće su posadili drvo.
Deda je odnekud, s kraja neke tuđe njive, doneo mlad izdanak. Dok je kopao rupu i u nju sipao tanak sloj stajskog đubriva pričao je priču svoga detinjstva. Tekla je priča, a reči njegove, staračke, su se mešale s vodom njegovih plavih očiju. Mešali su se nemanje i radost, dečji plač i obrisane suze . Prskalo je blato posle tople letnje kiše, letele su grudve dubokih snegova. Javljala se nada, ječalo  beznađe.
Pričao je priču o jedinom izvoru hrane u tim posleratnim vremenima. Prehranio ih je plavi dudov plod i rani prolećni list kojim su hranili svilene bube. On je tada bio dečak. Merio je svojim plavim očima nezasite gomile lišća obranog s dudovog drveta, a svojim treptajima je brojao brzinu kojom su bube nezasito gutale meko zelenilo.
Bezbroj puta se peo na najviše  grane i otkidao najlepše bukete zelenila.
Bezbroj puta je vikom dotizivao brojna jata vrabaca nastanjenih u krošnji duda.
Pamtio je trenutak kada su se onako site i najedene pretvarale u male paučinaste zavežljaje spremne da završe svoj život, a da o tome pojma nisu imale.
 Nikada nije razmišljao o kraju koji ih čeka, mislio je samo na sigurnost koju donose njihovi odneseni životi. Kada je s leta jeo plave dudinje i kada se njihov sok slivao niz njegovo bledo lice puštao bi suze. Tada ga je nešto grizlo iznutra. Osećao bi krivicu bez krivice. Plašio se iste ili slične sudbine. Samo ga je debelo stablo razumelo. Dugo je skriven u visini tankih upletenih grana čekao veče i poslednji sunčev zrak da napusti visine. Molio je Gospoda da postane kao njegovi leteći prijatelji- slobodan. Odbijao je sudbinu svilene bube.
Izgubio je negde  u sećanju dan kada je stari dud nestao. Izbrisale su se fleke zrelih dudinja po dobro ispranim klotanim pantalonama. Sve je ostalo smešteno negde u snovima ljudi koji su nekada živeli. Sa njima su nestale uspomene. Možda bi i danas tako bilo da ga mlado stablo nije dozvalo s kraja tuđe njive. I donelo ga ovde .

- Deda, otkud to? Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.


slika pruzeta sa sajta badger.uvm.edu

Jesenji trenutak

Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je
disala. Sivo je vladalo  na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stavr, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom.  Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica.
Nedostajali su joj.
Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.
 Obećavao je.
 Opominjao.
Plašio.
Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo.
Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim krilima. Nije dozvolila da je obuzme silina praznih reči i neispunjenih obećanja. Nije dozvolila da se zlobni kamen zavisti smesti na njenim grudima. Zatvorila je oči.
Gavranov glas se otelotvorio.
Postao je živ.
Pričao je najlepše uspavanke ispevane od prvog dana stvaranja zelenog. Čvršće je stisnula kapke. Brzinom tonjenja u san potražila je u pamćenju ranojesenju lepotu. Poslednju svest je zadržala za zlatni zalazak sunca.
Utonula je u san.

11.11.у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.г

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора,

где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење. Додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу.

На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих.

Заборавити нећу.

11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.

Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, 

Душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, 

Душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, 

Слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, 

Душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , 

Чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, 

Душе ратника.

Vetrova pesma preko žitnog polja

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost.
Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...".
Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom.
Film je tekao.
 Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti.
Vreme je prestalo da postoji.
Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu.
Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  ili ko zna čime, nije znala, ali do nje je dotekla priča:

Veliki i moćan, slab i krhak sam ja. Mogu  da budem sve što hoću. Mogu da letim, trčim, skačem, prkosim ili se inatim. Niko mi ne može stati na put. Mogu se ili sklanjati od mene,  bežati glavom bez obzira u svojim strahovima, ali pobeći ne mogu.
Prisutan sam i nemerljiv.
Živim.
Rođen sam davno, davno s namerom da činim po svojoj volji, da se ne pokoravam nikom i da za mene ne postoji ograničenje. Zovu me svakako: košavom, severcem, burom, maestralom, olujom,  uraganom i kako sve ne. Upoređuju me sa nečistim silama i moćima čarobnjaka.
Ne marim. U svojoj radosti i besu sam sam i opet  sam. Ne smeta mi usamljenost. Kad poželim društvo vinem se do neba, poigram se sa paperjastim oblacima, rasteram ih ili nateram u beg,  pa se poput poteza četkice slavnog slikara pružim tako da zauvek ostanem u snenom oku.
Radujem se jeseni, pevam, a orkestar listova svih oblika me prati. Stvaram gomile melodija ispred ulaza u kuće ljudi. Samo prozvani znaju moje tajne i zvukom obojene igre. Mešam nemoguće. Spajam posvađane. Uznemirujem mirne. Pojačavam besove besnih.
Dok sam mirno šetao kolskim putem i igrao  se prašinom tako što sam je lako dizao u magličaste tvorevine satkane od najfinijih čestica zemlje. U susret mi je dolazio zamotuljak čoveka. Zavirio sam pod njegov kaput. Jače ga je stisnuo oko sebe. Dotakao sam ga rukom jutarnje studeni iz koje je obešenjački virila toplota jesenjeg dana.
Nije mario.
Zavukao je glavu u kragnu i produžio dalje. Pratio sam ga u stopu. Gledao sam kuda ga nose dugim godinama istrošene cipele.
Žurio je.
Žurio sam  noseći opalo lišće starih jablanova stvarajući oblačiće iza njegovih koraka. Vijorili su se Vinsentovi oblaci plavetnila.
Lepio sam zrna davnina na njegove pantalone.
Došao je do usamljenog dimnjaka. Vrh mu je bio nakrivljen i načet zubom vremena.
Nije ga primećivao.
Nije primećivao mene.
Nastavio je put dalje do mesta na kome je ribnjak završavao sezonu. Ljudi su iscrpli vodu tako da je ostalo otkriveno muljevito dno bogato hranom. Mnoštvo belih tačkica se ukrupnjalo, pretvorilo u bela i siva krila. Čovek je usporio hod. Pritajio se i legao na zemlju. Posmatrao je ptice. Lice mu se ispunilo radošću. Poželeo  sam da ga zaspem pitanjima, da mu prospem pred noge i žuljevite ruke svo blago sveta koje sam u svom dugom životu video.
 Želeo sam da ga pitam ko je , kako mu je ime, ima li porodicu, oseća li svetlost i mrak, dodiruje li u najsmelijim snovima nebo ili se utapa u dubine ponora.
Umesto toga sam ga pokrio mirisom juga. Potezima četkice vrhunskih slkara vetrova obojenih najsmelijim bojama beskraja. Probudio sam uspavanog slikara i iz daljina ga preneo do panonske ravice, napomenuo sam mu da tamo u nebeskim visinama zapiše trenutak beskrajne lepote osunčane ravnice, da ga podeli svim dobrodušnim i čistim pod kapom nebeskom.
Krupnim suvim lišćem, sakrio sam ga od plašljivih pogleda mnogobrojnih kljunaša. Lako sam se zaleteo u jata.  Gurao  sam ih prema jugu. Dozivao ih sa dalekih prostranstava severa. Podizao sam im krila , dozivao u visine i spuštao na nizine. Bio sam deo sadašnjosti koju ću utkati u večnost.
Ti samo gledaj poteze Vinsentove. Videćeš mene u njima. Gledaj i budi ono što jesi. Ni više, ni manje.

Kapci su joj se posuli toplotom.
Lepili su se u želji da oteraju san.
Nisu uspeli.

Ilustracija slika na svili : Vetar.

Utihnuti neću

Pretvoriću se u  poslednji neopali list

Pretvoriću se u šapat vetra

Pretvoriću se u šum talasa

Pretvoriću se u govor osušenog cveta

Pretvoriću se u kap kiše

Pretvoriću se u bes magle

Pretvoriću se u zrno prašine

U crnicu i vlažnu glinu

Pretvoriću se u tiho padanje snega

Prtvoriću se u prolećnu rosu

Pretvoriću se u gugut sivog goluba
U mačju pesmu
Petlovu zoru
Vučju jazbinu
Medvedovu pećinu
Čauru žutog leptira

U sve ću se pretvoriti

Utihnuti neću.

Brat

Kako bih ti rekla kroz zamršenu igru reči
Izjadala se na tvome dlanu,
Da me razumeš?
Da me kroz svoje svetle dane poneseš
Udaljiš iz sivila?
Kako bih se pretvorila u
Danas i sutra
Bez mogućnosti da se varatim u juče?
Kako bih se na krilima vetra podigla u nebeske Visine
Pa od tamo darivala otkinute i uplašene duše?
Kako?
Čekala sam da dođeš.
Kao u snu pesnikovom.
Vreme koje si provodio
Po svome i bez dodirnih tačaka s mojim vremenom
Traje.
Dokle god za mene postoji deo dana,
Mali delić koji nas vezuje nevidljivim linijama
Našeg postojanja  sa svetlom današnjice
Dobro je.
Razgovaramo o nevažnim stvarima, o nebitnom ,
Ali ispod i iznad ravničarske magle
Vitlaju  neizgovorene reči.
Htela bih da viknem,
A ćutim.
Htela bih da se moj glas podigne
Do visina
Da otrezni
Ukaže na stvranost,
A tiho govorim.
Gledam i gubim se u tami tvojih očiju.
Vidim njih
Vidim dobrotu
Vidim utehu u noći
Svetlost dana
Jesenje tragove izgubljene magle
Cik zore samotne koja grli uzoranu njivu.
Dođi opet i opet.
Čekaću.

I teče smeh

Kada se dugi, tankom paučinom  pokriveni Prsti
Na trenutak zadrže u obojenoj kosi
Zadrhti srce.

Minulih dana poj
Zazvoni dubokim zvonom.
Zaigraju prijatelji
Duboko skriveni.

Raspevaju se zakasnelim pozivom kosovi
Žutokljunom  pesmom podignu suvi list
Magijom moćnom
Vinu ga do  kroz svilu ruke do  kose,
A tamo,
Poput sunčevog prolećnog sjaja
Ožive dani
Sreće beskrajne.

Poteku reči
Poteku priče
Poteku osmesi  na nevidljivoj  žici okačeni.

I teče smeh.

Ilustracija: svilena oslikana ešarpa.