Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора, где су се некада на пут спремале лађе француске, доживи просветљење,додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу. На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих. Заборавити нећу. 11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918. Душе ратника Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице И када таласи житни досегну висину неба Када потеку приче одбеглих војника братске крви Што ускратише вољу других. Њих чекаше мрак и дубине тамница, Душе ратника. Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине И када планине стресу јаде, па замиришу части Што немаху страха, од глади ни хладноће, Душе ратничке.