На Зејтинлику
Стојим на гробљу белом, крстови око мене имена бројна, под сунцем топлим а камен прича старе приче о јунацима под небом плавим. Лаки лахор с мирисом мора плава страдања поје о јунаку српском што из далека у даљину кроз пакао прође. У крипти тихо, мирно мермер хладни јунаке чува тугу далеку и живот дат за друга за отаџбину, за слободу. Пратим трагове кроз алеју крстова једнаких у миру своме брише се чин, село, град сви као један на починку испод туђег неба. Мала испред Голготе српске молим за опрост пред храброшћу успаваних палим свеће и дубоко дишем слободу.