Постови

Приказују се постови за јул, 2015

Iskrenost da ili ne!

Слика
Da li iskrenost može da gravidira? Da li postoji manja ili veća doza iskrenosti? Da li smo iskreni i koliko? Sećam se jednom na času u srednjoj školi profesor je pričao o toj temi. Napravio je diskusiju  o tome da li reći istinu bez obzira na bol koji ona može izazvati ili biti umeren pa sve nekako zapakovati, da je čovek lakše proguta. Odgovori su bili različiti. Moj odgovor je bio da istina treba da bude bezuslovna. Ako me čeka surovost, volela bih da se suočim sa tim odmah, bez uvijanja. Od tada su godine minule. Kod mene se zadržao dobar deo te filozofije. Ne volim ogovaranja, jednostavno sam ostala takva,  ako imam nešto da izgovorim izgovorim i kažem to ću reći sagovorniku u lice. Ne volim ono iza leđa. Neki ljudi to cene, neki ne. Nekad mi se čini da ipak sve treba malo ublažiti, malo proterati kroz neki filter, pa se polako pripremati za ono što nije lepo. Možda su mi takvo razmišljanje donele godine, ko zna! Filozofi imaju dobru izreku: Bože daj mi snage da prihvati

Zov mladosti!

Слика
Posle dvadesetak godina tri druga su poželela da ponovo osete dah minule mladosti i da se bez žena upute u malu avanturu noćnog pecanja.  Dobro su se naoružali. -D nije imao pribor,  ali je imao dobru volju i možda najveću želju za takvim druženjem. -M je imao iskustva pecanja i dobru volju, ali je izgubio veštinu. -J je imao volju, potreban pribor i izgubljeno strpljenje. -D: Jeste li spakovali potrebne stvari? -J: S moje strane sve! -M: Još da kupimo kobasice i pivo.  Stali ispred prve prodavnice i pokupovali preostale sitnice. Od kuća su ispraćeni sa velikom brigom. Prognoze su bile različite: - Neće ništa upecati! - Kada pojedu i popiju sve doći će kući! - Neće izdržati ni do 22 časa! - Nije to za njih! - Bolje da se odmah vrate! - Samo im pecanje treba! Društvo je srećno stiglo. Rasprostrli su pribor, razdelili pecaljke, avantura je počela. -D: Ja sam gladan, da poslužim nešto? -M: Tek smo došli? -J: Može pivo! Pijenje piva je donelo, smeh i ponavljanje do

Pecanje- jedinstvo čoveka i prirode

Слика
Sedeo je zagledan u mirnu vodu. Talasala se i belasala od blagog povetarca i belog Sunca. Okupao se, ohladio, osvežio svoje telo i time odbacio celonedeljni umor koji se dobro nataložio. Ako je nešto moglo da ga opusti to je bila voda. Reka, kanal, mali ribnjak. Voleo je da gleda ravnu površinu i da čeka. Dugo bi bez treptaja  gledao u plovak na površini vode. To ga je opuštalo više od svega. Čekao je trenutak da mali štapić izdignut iz vode potone.  Bio je sposoban da sate provede bez ulova, a da kući ode zadovoljan. Na pecanje je najlepše otići s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zasijaju, čoveku se duša raduje. S večeri je posmatrao igru vilinih konjica i malih mušica koje su nervozno izvodile svoju igru vrteći se u nerazmrsivom krugu. Vrebao je trnutak kada se iz larvi neposredno ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svom

Baba Leva i deda Đoka!

Слика
Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome. Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina. Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga. Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje trakto

Poseta Lovćenu

Слика
Mi kao porodica imamo dosta avanturističkog duha. U takvim poduhvatima nikada nismo oskudevali. Znali smo da se uputimo kolima u jednom pravcu,  a da završimo u nekom sasvim drugom. Znali smo da krenemo u Sarajevo, a da stignemo u Jajce. Slučajno ili namerno nije ni važno. Bitno je krenuti. Negde će se već stići. Jedne godine smo krenuli na more. U Crnu Goru. Deca su bila mala. Pod uticajem Branka Kockice navalili su da idemo na Lovćen. Njegošev mauzolej se morao videti. Kako smo išli na kampovanje bili smo dobro natovareni. Auto se uspinjao polako i uz dosta muke. Mene je oblivao onaj hladni znoj koji šeta dužinom cele kičme i na kraju podiže kosu, ali šta je tu je. Deci se moralo ispuniti. Staza je krivudavo vodila, uspon je bio nestrpljivo naporan. -Kad će...? -Kad će...? -Kad će...? Uz bezbroj pitanja i podpitanja. Radost je bila nemerljiva. Visoko stepenište i tunel kao na televiziji, baš kao u Brankovoj emisiji. Putovali smo sa jednom seoskom porodicom, pravi vojvođans

Male stvari i dobri ljudi!

Слика
Lepota se nalazi oko nas i nesebično se nudi.  Iako su nam oči otvorene ne primećujemo male stvari koje postoje nezavisno do nas. Za njih nam nije potreban novac, ne zahtevaju ništa, spremne su da mirno prođemo pored njih. One grabe svoj deo životnog vremena, žive brzo, donesu lepotu pa otputuju negde daleko. Naše je da uhvatimo taj delić bogatstva, da trenutak zastanemo, zaboravimo na svkodnevnu borbu, duboko udahnemo i u naše sećanje bar na kratko zapišemo trenutak lepote. Plavi različak, usamljeni ljutić, kratko cvetanje malog kaktusa, cvetanje voća, usamljena travka, obilje svetlosti u sunčanom danu ili stidljivo pomeranje grana na blagom povetarcu. Sve je tu zbog sebe, ne zbog nas! Zastanimo,  zaboravimo želje, probleme, zavidnost, zaboravimo  loše u sebi i divimo se. Sa dobrim ljudima je slično. Nisu dobri zbog drugih , nego zbog sebe. Onaj ko poznaje dobrog čoveka je srećan, ako još prizna to i sebi i drugima srećan je još više. Tihi su, kada govore kažu. Gledaju da svoj

Imaginacija stvarnosti!

Слика
Da li smo nezavisna bića i onim velikim pogrešivim krojačkim makazama sami krojimo svoj život ili na sve nas utiče neka nepoznata sila koja ili čini dobro ili čini loše ili zatvara oči pa se osećamo usamljeniji i bespomoćniji nego ikada ranije? Koliko smo sujeverni i nadamo se u neku Svevišnju silu koja će popraviti nepopravljivo? Možda ćemo i moliti sudbinu da zadržimo postojeće, uljuljkani u bezbrižnost i nepokvarljivost. Nadamo se nekim dobrim ljudima. Svakodnevno kraćemo u potragu. Da li sesti za računar i kontaktirati preko interneta ili ...Možda se samo nadamo da su ljudi tamo negde bolji od ovih koji nas okružuju. Usamljenost je bolest savremenog čoveka. Ono što je internet kao komunikacija jednom rukom doneo, to je drugom odneo. Prijatelji smo na Fejsbuku, prijatelji na G- plusu, Instagramu..., a ne poznajemo se. Koliko nas zbližuje sa pronstranstvima, toliko nas udaljava jedne od drugih i udaljava od stvarnosti. Fotografija, profil, zamrznut u nekom vremenu koje nam od

Sasvim obično neobičan razgovor!

Слика
Dve žene. Dve ćerke. Dva sina. Dve žene su svoja dokona  popodneva prekraćivale tako što su se međusobno pozivale na kafu i ćaskanje. Bilo je tu svakakvih tema. Razgovori su počinjali skoro uvek na sličan način. Ogovaranjem. Ogovarale su onu treću koju su izbegavale u svom društvu. Možda izbegavanje nije baš prava reč, jer je i ona ulazila u taj mali krug povremeno, i prijala im je promena koju je ona donosila, a i materijal koji je takođe donosila. Znala je dešavanja koja su njima dvema bila nedostupna. Kao po planu izmenjale su iskustva i ulične vibracije koje su samo one osećale. Podupirale su se i uz grickalice ili kakav kolač raspredale bi priče. Priče bi se nizale do tačke koja je označavala osobine i uspehe dece. Polako se podizala nevidljiva zavesa i njihovo slagane bi rezultiralo govorenjem jedne i pokušajima druge. -MOJA...Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja... -Moj s- -MOJA... Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja... -Moj s- Takav razgovor bi potrajao dok se ne bi vidn

Vodice, sveto mesto!

Слика
Okolina Kikinde krije mnogo lepih mesta. Takvo je ovo. Nalazi se u neposrednoj okolini i krije svoju tajnu. Retki su posetioci koji se upute u ovaj deo. Česti su vernici, mada se i oni upućuju  u tom pravcu samo o velikim crkvenim praznicima. Sutra je Petrovdan. Sutra će se na Vodicama obaviti služba i vernici će se pokloniti svojoj zaštitnici. Upravo njoj je mala crkvica posvećena. Unutrašnjost crkve je oslikana ikonama. Glavna je ona koja nosi lik Svete Petke. U crkvici se mogu zapaliti sveće ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili.     Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom: ,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne." Da nas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih pos

Neki dobri ljudi!

Слика
Možda su skriveni, ali ih ima. Možda svoje živote žive nečujno, bez buke, pompe ili samoreklame, ali ih ima. Nečujni su, nikada se ne žale i nemaju komentar za tuđe greške ili tuđe životne promašaje. Potrebno je da zavirimo u svet oko sebe i da ih primetimo.  Savremeni čovek u bespoštednoj borbi za lagodniji i savremeniji život zaboravlja na davno ispisane tablice koje je sam Mojsije dobio kao dar za nas.  Da bismo bili dobri potrebno je samo da prvo zavirimo u svoje misli pa da pređemo na dela. ... Kada se spremala na svoje životno putovanje u Svetu zemlju posetila je svoje poznanike i prijatelje i od svakoga je, primila pisamce sa molitvom. Samo bi otvorila koverat. Ruka onoga koji moli je pustila papirić. Ona je kako je sama rekla samo poštar. Ona će samo u pukotinu na Zidu plača zadenuti Molbu. ... Samo je čekala lepu reč. Znala je da joj niko u njenom bolu ne može pomoći. Izgubila je sina, a potom i muža. Stara je i oseća ogromnu prazninu. Nahraniće gladnog p

Čovek je čoveku vuk!

Слика
Homo homini lupus est! Ako je iko poznavao ljudsku prirodu poznavali su je stari Rimljani. Mačem i silom su vladali  dugo ogromnim prostranstvima i ostavili su tragove vidljive i danas. Zakulisane radnje u kojima se verovatno ni oni sami nisu uvek snalazili. Ružna dela. Ipak silni i moćni. Sve dobro što su činili, činili su radi sebe, ali su drugima njihova dela ostajala. Kakvi su bili morali su propasti. Ipak je njihov   latinski jezik opstao. Najmudriji i najpametniji se i dalje služe njime. Običnom malom čoveku ostaje opomena, zalog, ukoliko je spreman da ga prihvati. Svo znanje koje se proteže i traje do danas nas nije naučilo osnovnom. Iz dana u dan smo svedoci vukova i lovine. Ko je i kada šta? Menjaju li se uloge? Koliko smo spremni da uočimo sopstvenu nemoć i da je priznamo sebi i drugima? Večito u nekoj senci, prikrivenih tajnih želja ili  nesvesni svoje nesvesti i neznanja. Lako je znati tuđe neznanje. Ko da nas uputi i izvede iz sivila u koje upadamo? Kako se spas

Ivanjdan!

Слика
Ivanjdan je praznik koji se slavi  u znak sećanja na rođenje Jovana Krstitelja. Dan za ovaj praznik je 7. jul. U vreme njegovog rođenja Rimljani su se obračunavali sa svim ostalim religijama. Tako je do njih stigla vest o rođenju proroka. Naravno kako u ljudskoj istoriji ništa ne može da prođe bez zavera, tako je bilo i ovde. Neko je izdao rođenje i rekao da će na kuću u kojoj se to dogodi okačiti venćić od cveća. Rimljani bi bili spremni da po svanuću izvrše pokolj ukućana pa i novorođenčeta. Ipak neka dobra duša je to čula i javila ostalima. Jutro je osvanulo tako što se na svakoj kući nalazio venčić.  Da li je to tačno ne znam , znam da je moja baka tako pričala.  Kako god bilo običaj se održao do današnjih dana. Uveče,na dan pre Ivanjdana,  posle poslednjih sunčevih zraka na kuće se kače venčići od cveća. Oni na kući stoje do naredne godine i čuvaju ukućane od svih bolesti i raznih zala. Nekada su bili samo od svežeg, a danas se stavljaju venčići i od suvoga cveća. Ne

Dve majke!

Слика
Čudno je kako se hodnici vremena prepliću i oživljavaju u našim mislima. Nije čoveku potrebna vremenska mašina, potrebna mu je iskra koja pokreće ,,male sive ćelije,,. Dovoljno je baš to da zažmurimo otvorenih očiju i da se stimo. Dok je nas i naša sećanja mogu živeti. Previše je boli, previše tuge, previše teških reči, zato prija neko nežno sećanje. Sećanje koje pokreće ovoga puta nesnosna vrućina. Imali smo teških godina iza nas, nestašice, ratovi, inflacije, radili smo za pet maraka, a na šalteru banke umesto pet, dobijem tri, jer je inflacija sve progutala, od jutra do večeri nema ničega. Opet ostaju sećanja, lepa, neki dobri ljudi u teškim vremenima. Zvezada upekla i gori. Što se moras to se uradi već u ranim jutarnjim časovima. Vrelina je sve stanovnike malog grada oterala u hladovinu zatvorenih kuća. Sve se skupilo, zavuklo i ne pokazuje nikakav život. Kao da su svi nestali, kao da nikoga nigde nema. Ova vrelina je sve oterala nekuda daleko... Ustajem iz obamrlog ležećeg