Постови

Приказују се постови за јануар, 2020

Nikada

Слика
Dozvoljavam da me pokrije prvi sumrak  da ugasli dan utone u nepovrat  da me januarsko veče obuzme. Sanjam  bele snegove tragove u škripavom snegu beskrajne utabane staze. Dodirujem nikada ugašeni mesec  tamu zimske noći  snove. Neću zaboraviti vlagu u oku.  izgovorene reči  i svetle dane. Nikada.

Kobasice

Pod kosti mu se uvukla januarska hladnoća. Dok je cvokotao zvučno udarajući veštačkim vilicama,  čulo se kuckanje slično onom koji najčuvenije španske igračice izvode u svom plesu. Nije mogao da se ne nasmeje. Ko bi i pomislio da će život proći tako  brzo. Nije se ni naigrao- detinjstvo je prošlo, nije se ni zamomčio- momkovanje je prošlo, nije se ni oženio- žena mu je nestala bez traga. Nije se ni predao starosti, a starost je došla. Praznike nije voleo. Pritiskali su ga i kod njega izazivali osećanja koja je hteo da zaboravi i  izbriše iz svog sećanja. Ipak je sam sebi spremao gozbu. Pečenicu mirisnu i masnu, i česnicu. Sreća da mu je od majke ostala sveska sa receptima zapisanim krivudavim rukopisom, koji se njemu činio kao najlepši krasnopis o kome je slušao kao dete. Onako naježen išao je do stare štale visokih gredica. Tamo je okačio belolučne kobasice da se suše. Voleo je onako kad mu navrate drugari sudbina sličnih njegovoj, da ih počasti, da ih nasecka, pa da doda kriške h

I nestaje

Слика
Negde su se izgubili ljudi Nestali kroz večernje magle Iščezli kroz nejasne zore Izgubili se u  senovitim danima? Opustele ulice zvone tišinom Trgovi ustupili mesta bezglasu Pa tihi i tužni sanjaju neke daleke meridijane. Dozivam prijatelje Glas mi ne raste u grlu Svakom željom se smanjuje Pretvara u prozirnu nit I nestaje.

Zapis

Слика
Кroz maglu i redak sneg Nazire se mlad šumarak. Kroz njega staza vodi Iza, u tišini niz krstova Života minulih tužni beleg. U zimskoj tišini Tiho  predu razgovor. Severni vetar ih sluša U pozni čas to ne bi šapat jedini.    Posut kamenim lišajem Sivi kamen odbaci Stege i jedva čujno prozbori Ja se ne predajem. Žena uhvati reči i zapisa.

Baba Nevine priče:Kletva

Слика
Do mene je pre neki dan doprla priča baba Neve, dugovečne Lalinke, koja je pamtila mnogo i znala. Umrla je u devedeset devetoj godini života.  Jasno je vidim na sredini paorskog dvorišta, pod sunčevim zracima sedi na drvenoj stolici s naslonom i hekla. Radi poput mašine. Govori i vrti heklicom, a ispod njenih ruku narasta čipka. Uz pesmu vrabaca i miris šeboja,  kroz misli joj se nižu likovi koji su nekada u nekom trenutku dotakli njenu dugovečnost. Prisećala se događaja davno zaboravljenih, a možda se zaželela nekih dragih lica, pa ih je sa prašnjave police sećanja iznosila na laki povetarac da se osveže. Krhka, koščata podsećala me je  na grančicu sasušenog bagremovog cveta koji dugo zadrćava svoj miris. Pričala je ovako: Bila jednom dva čoveka. Voleli su prostranstvo ravnice i plodnu crnicu, masnu od dobro bačenog stajskog đubriva. Vredno su radili, poštovali vreme kada je trebalo posijati, okopati, baciti đubre, ili skinuti letinu. Živeli su u slozi poput braće. Teklo je vrem

Kad danas ne postoji

Слика
U tvojim očima tražim njene Hvatam niti izgubljene duše Koje su s tobom delile mladost. Pratim lutanja kroz hodnike vremena. Danas ne postoji Veo zaborava ga pokriva. U tvojim očima tražim njene Sličnosti, dane pod istim krovom Tražim i tražim. Na stolu kriške sveže Oljuštene pomorandže Mirišu. Hvatam suzu Poljubac u obraz na rastanku I poklon dat krajičkom svesti. Doći ću opet Čvrsto te grlim Lepoticu  u nepoznatom umu.

Linija

Слика
Pratim umornim okom Liniju ispred sebe Hvatam je Premeštam kroz misli. Tražim početak . Okrećem se Dišem. Mnogo je magle danas Ometa pogled. Pravim hraničlište za ptice One ispred I iza mojih koraka. Čekam da dođu.