U neobičnoj prolećnoj noći, kada se mešaju toplota i vlaga, hladni karpatski vetar i južni
topao, pod velom maglenog sjaja i rasute kumove slame kroz upredene šapate izdvojio se glas nestvaran i nadljudski. Iako tih , nadvisio je vatromete koje pale oni što slave, pucnje krivolovaca u noćnim hajkama na nedužna stvorenja, škripu kalauzima otvaranih vrata, hod po polomljenim crepovima, jaukanje majki u beskonačnim tužbalicama i plač napuštene dece:
,,Noćas ne spavajte, ne snivajte , neću vam dati , ja sam otimač snova, onaj sam kog ste zaboravili. Nemam telo , nećete me videti , zato lutam noćnim ulicama pod Svetim nebom ispod kog se sve događa, tu sam da vas nadzirem kroz snove svoje. Ja sam iznad svih i svakoga, jedini koji sme da spava, zato nemojte spavati, ako zaspite ja ću se probuditi. A onda dobro biti neće.
Vaseljena je moj dom, besprekorna i čista, nemerljiva i neuhvatljiva. Zatvorenih očiju vidim vaša traganja, puteve, tajne i skrivene želje.
Vidim vas sitne i nejake koji se pravite jakima. Vidim vas koji otimate tuđe reči , vezujete ih u neznanju u svoje nerazmrsive čvorove.
Smejem vam se.
Zaludan posao.
Prežedni ste i nikad zadovoljni.
Zavidni , ljubomorni.
Sve ste, samo ne onakvi kakvim sam vas stvorio.
Pozvaću noćas vetrove i kiše, oluje i gromove, snegove i grad. U snovima ću ih isplesti , ugraditi u njih sve svoje snage , pa ih poslati na sve četiri strane sveta, na uvid ljudskom rodu.
Zato ne spavajte, jer ću se ja probuditi.
A mene se svi plaše, najslabiji i najmoćniji, ja sam Svarog!