Slike na svili

Zahvaljujući gospođi Milici Mirić i  njenoj porodici  na angažovanju i organizaciji Međunarodne pesničke manifestacije "Tragovi na pesku" KK "Petar Stokić" u Bečeju , a potom i formiranju i štampanju Devete zbirke pesama,, Tragovi na pesku" , kao i njenog poziva da se pridružim,  na mom stolu je svoje mesto zauzela istoimena zbirka. Prelepa ilustracija pesme ,,Pohvala Jefimiji" autora Slobodanke Luković je na korici. Nju su kao i sve ostale ilustracije u knjizi izradili članovi porodice Mirić. Tragovi u zbirci ,,Tragovi na Pesku " su mnogi, dolaze iz mnogih zemalja,  sastavljeni da im se tragovi ne zmetu. Pesnik je čovek čiji se tragovi dugo otimaju, ne predaju se lako. Načinjeni su od niti duša, pa im je trajanje čvrsto. Trajaće u zbirci tragovi, trajaće slike pesnici i stihovi. Odzvanjaće kroz   vetrove pesme pesničke reči. Pesnička duša je trag. Da bi se pročitala potrebno je pronaći onoga ko zna da ih čita. Pesma moje drage kolegini

S obale Dunava pogled na Baba Vidu U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo. Ne odolevamo. Tvrđava Izlaz na Dunav  Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje. Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare. Na kuli Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida. Plan tvrđave Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čita

Htela bih Svetao dan obojen nebom Htela bih Dobro na koraku svakom Htela bih Smeh komšijske dece Htela bih Dodir prijateljske ruke Htela bih Topao glas daljina Htela bih Otvorena vrata svih domova Htela bih Detinjsvo u snovima Htela bih Mladost u grudima Htela bih Bistri potok u oku Htela bih Draga lica i večeri tople Htela bih Bolje, lepše, više ...

Najzad- Felix Romulijana Napuštamo resavski kraj. Vozimo se praćeni tek po kojim vozilom i prolaznici su retki. Srećemo putokaz: Manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Podsećamo se da smo u Svetoj zemlji posetili Crkvu Bogorodičinog groba, pogledom se sporazumevamo i skrećemo s puta. Penjemo se strmim kolovozom začinjenim sa dosta rasutog šlkjunka, ali bez odgovarajućeg putokaza, samo oslanjajući se na sopstveni vid. Ne stižemo do pravog ulaza. Spuštamo se dole u Lešje, pa opet gore. Stižemo do potpuno obnovljenog i uređenog manastira otvorenih vrata za dobronamernike. Obnovljeni manastir je podignut na U manastiru temeljima starog koji datira negde iz četrnaestog veka. Okružuju ga guste šume sa dva bistra izvora. Vidi se oštrina kamena koji samo naglašava vrednost i upornost ruku koje su podigle manastir. Ulazimo. S poštovanjem gledamo zvonik i veliki krst Golgote u sredini dvorišta.  Zvonik- kula je dobila ime po velikom junaku Orlović Pavlu. Obnovljena je i

Vodopad Veliki buk Budimo se pre zvonjave mobilnog telefona. Za to su zaduženi petlovi okolnih domaćinstava. Spremamo se. Pre polaska na razgledanje Resavskog kraja posećujemo školsko dvorište koje se graniči sa dvorištem kuće u kojoj boravimo. Škola je mala. U dvorištu saksije sa različitim vrstama cveća. Šareni se i miriše. Zgrada uvučena,  stidljivo skrivena i okupana zelenom svežinom. Kroz prozore se vide dečji radovi okačeni o stare zidove i skromni školski nameštaj dveju otvorenih učionica. Lepa slika. Oplemenjuje. Dvorište je otključano za posetioce. Od domaćina smo saznali da je u dvorištu stari dud. Na njegovo stablo su šezdesetih godina prošlog veka zakucali tablu sa oznakama merenja starnine. Ima više od sto godina. Stablo je raslo toliko da je tabla postala deo drveta. Unutar stabla je, kora ju je obuhvatila. S jedne grane visi kućica za ptice. Ljudi nema samo se kroz vazduh oseća miris dobrodošlice. Ispunjeni poštovanjem krećemo dalje. Namera nam je

Kod Golubačke tvrđave Putnici smo na skromnom putovanju kroz istočnu Srbiju, naoružani osmehom i lepom rečju, spremni za lepu reč i prijateljski osmeh. Upravo to nas je dočekalo na prvoj tački našeg putovanja. Tamo gde je Dunav najširi, najplavlji i najtajanstveniji je prvo odredište našeg putovanja: Golubačka klisura sa najlepšim ukarasom- Golubačkom tvrđavom. Prelepo uređena i prostrana sa visokim kupolama usmerenim prema nebu nas je dočekala tog jutra. Sivi kamen utkan u sliku Dunava, neraskidivo vezan temeljima za reku, kulama za nebo, a kapijama za ljude. Od tih smo. Manastir Tumane Zastajemo. Duboko udišemo vazduh vlažan od dugih staza Dunava, obojen mirisima brojnih gradova kroz koje je tekao i mnogim tajnama koje krije u svojim nemirnim vodama. Valjaju se preko njega uzdasi i note, plivaju tajne njegovim dnom, a površina u tišini pripoveda onome ko može da čuje. Dunav je ovde kao more. Uokviren lepo uređenim šetalištem, ogradama i ljudima na njego