петак, 31. јул 2020.

Tragovi na pesku 2020.- Biće tragova

Zahvaljujući gospođi Milici Mirić i  njenoj porodici  na angažovanju i organizaciji Međunarodne pesničke manifestacije "Tragovi na pesku" KK "Petar Stokić" u Bečeju , a potom i formiranju i štampanju
Devete zbirke pesama,, Tragovi na pesku" , kao i njenog poziva da se pridružim,  na mom stolu je svoje mesto zauzela istoimena zbirka. Prelepa ilustracija pesme ,,Pohvala Jefimiji" autora Slobodanke Luković je na korici.

Nju su kao i sve ostale ilustracije u knjizi izradili članovi porodice Mirić.

Tragovi u zbirci ,,Tragovi na Pesku " su mnogi, dolaze iz mnogih zemalja,  sastavljeni da im se tragovi ne zmetu. Pesnik je čovek čiji se tragovi dugo otimaju, ne predaju se lako. Načinjeni su od niti duša, pa im je trajanje čvrsto. Trajaće u zbirci tragovi, trajaće slike pesnici i stihovi. Odzvanjaće kroz   vetrove pesme pesničke reči.
Pesnička duša je trag. Da bi se pročitala potrebno je pronaći onoga ko zna da ih čita.
Pesma moje drage koleginice Jelene
Ako se izgubi, zatre, nestane u sećanju, biće otkrivena jednoga dana kad neka nepoznata ruka u potrazi za lepom rečju otvori knjigu. Tada će poleteti pesme, zapevaće rime u ritmu najlepših melodija sveta, a tragač će se osmeliti da otvori svoju dušu, da postane pesnik...



,, Biće Tragova":

Negde sam...na  rajskom osrvu, daleko od naselja. Stopama gazim po plitkoj vodi. Tragovi ostaju. Mala  udubljenja.
Moja pesma
Ako se okrenem, tražim sećanje-nalazim nemilost. Brišu se brzo kao što su nastali.
Nestaju, uz  obećavanje da će se pojaviti opet samo ako poželim da spustim stopalo na vlažnu peščanu obalu. Ne mora biti plaža, neka ona ustupi msto mekom pustinjskom pesku, neka vetar donešen sa nepoznatih strana obriše  ostavljene tragove, neka ih zatrpa.
Ostaće mi sećanje.
Dtržaću ga čvrsto i nikada ga neću pustiti.
Trajaće dok je mene, a tragovi? Biće tragova, praviće ih neki drugi ljudi, neke druge, bogatije i svetlije duše.

Biće tragova."

четвртак, 30. јул 2020.

Putopis: Dan četvrti: Baba Vida, Negotin- Kuća Stevana Mokranjca, Grob Hajduk Veljka Petrovića

S obale Dunava pogled na Baba Vidu
U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo.
Ne odolevamo.

Tvrđava

Izlaz na Dunav
 Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje.
Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare.
Na kuli
Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida.
Plan tvrđave
Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čitave regije. Dunav je grli, ljudi posećuju, svetlost obasjava, a ozvezdano nebo daje tajanstvenost. Otvorene kule sa prelepim vidicima, hodnici kroz koje juri dunavski povetarac i dobrodušna lica posetilaca iznad čijih glava lete rečni galebovi belih krila.
Vezuje Dunav zemlje i ljude. Vezuju dunavske vode duga trajanja utvrđenja na svojim obalama. Videli smo Dunav u Beču, Bratislavi, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Golupcu, vidimo ga i ovde.
Dunav sve priznaje, poštuje sve, a najviše svoja utabana korita. Plavio je, otimao i davao. Nekada kažnjavao, a nekada  praštao, U ratnim vremenima je plakao, u mirnodopskim pevao.
Ovde peva. Udružio se  s visokim zidovima  prstenova koji opasuju kulu. Na maloj plaži posutoj sitnim šljunkom se u šarenom kostimu igra devojčica. Podvriskuje i skakuće stopalima dodirujući hladnu dunavsku vodu.
Tvrđavu opasuje Dunavski park sa prekrasnim kružno posađnim ružičnjakom bogatih  cvetova. U sredini je fontana. Zelenilo i mir pokrivaju tajne podzemne hodnike i kriju duše onih koji su u njima bili zatočeni.
Šetamo parkom, udišemo vazduh Dunava s obećanjem da ćemo se ubrzo opet sresti.


Vraćamo se u našu Srbiju.
Unutrašnjost
Kod Mokranjca
Na ulazu
Nećemo istim putem. Malo dalje - do Negotina. Bele  se zgrade i iskri užurbanost njenih građana. Namerili smo da posetimo kuću Stevana Mokranjca. Bez  maski se ne može. Stavljamo ih, Ljubazna domaćica nas vodi prostorijama i galerijama u lepo uređenoj i gostoprimljivoj kući nekadašnjeg velikog muzičara. Većina stvari u kući nije pripadala samom Mokranjcu. Neke datiraju iz njegovog vremena, a neke je njegov sin Momčilo darovao Negotinu. Tu je klavir na kom je svirao i mnoštvo fotografija iz njegovog života. Stolice, pribor--- zaista se čovek vrati u prošlost, želi da oseti snagu čoveka koji je svojim znanjem i ljubavlju prema zavičaju ostavio neprocenjivo blago svom rodu. Jednu od svojih Rukoveti je posvetio velikanu borbe za slobodu- Hajduk Veljku Petroviću. Dok kroz osunčane negotinske ulice odzvanjaju reči ,, Glavu dajem,  Krajinu ne dajem" približavamo se Crkvi  Rođenja Presvete Bogorodice u kojoj se nalazi njegov grob. Gledamo natpise na
Na Hajduk Veljkovom grobu
zgradama. prilazi nam čovek, kaže  da vidi da nismo odavde i ljubazno nam pomaže da se snađemo. Nažalost crkva je zaključana, sveštenik je odneo ključ i ne možemo u unutrašnjost. Priča nam da je ovde proveo čitav svoj život,  među zidovima ove crkvice. Ista je podignuta u vreme dok su Turci vladali 1803.
godine, nije smela biti viša od džamije,  pa je ukopana dva metra u zemlju. Tako da se u nju ulazi kao u podrum. Virimo kroz prozor da bismo uhvatili trag unutrašnjosti. Naš domaćin  nas vodi do mesta na kom je sahranjen Hajduk Veljko Petrović i njegov brat Miljko i ostavlja nas da sabiramo utiske. Ružičasti kamen ugrađen u  spoljašnji zid crkve darovan da daruje snagom ljubavi prema otadžbini.  Na njemu su urezani stihovi Sime Milutinovića Sarajlije.  Sveto mesto za jednog od najvećih junaka koje smo imali. Dodirne čoveka snaga njegovog rodoljublja, neustrašivost i želja za slobodom. Ne mogu da se ne zapitam: Šta bi se dogodilo kad bi se Hajduk Veljko pojavio drugi put među Srbima? Da li bi prošao kao Marko Kraljević ili...
Na ulazu
Spomenici
Portu crkve karase brojni nadgrobni spomenici izgubljenog potomstva , donešeni sa okolnih seoskih grobalja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Usađeni su u zemlju crkvenu da blagosiljaju duše onih koji su ležali ispod njih,pa  negde u kraj nepoznatih puteva i dalje spavaju iako nemaju krst nad glavom.
Ostali bismo još, ali...
Na povratku u Zaječar pravimo pauzu u  manastiru Bukovo. Svaki manastir ima svoja obeležja.Ovde su to dugi hodnici okićeni lukovima besprekorno preciznih polukrugova. Bele se . Kroz njih tiho prolazi pojanje. Njega prekida samo zvuk vode sa manastirske česme.
Ulaz u manastir Bukovo
Duboko dišem, Mnogo je lepote pod Srpskim nebom.

Fotografija Dragan Đukanović

уторак, 28. јул 2020.

Htela bih


Htela bih
Svetao dan obojen nebom

Htela bih
Dobro na koraku svakom

Htela bih
Smeh komšijske dece

Htela bih
Dodir prijateljske ruke

Htela bih
Topao glas daljina

Htela bih
Otvorena vrata svih domova

Htela bih
Detinjsvo u snovima

Htela bih
Mladost u grudima

Htela bih
Bistri potok u oku

Htela bih
Draga lica i večeri tople

Htela bih
Bolje, lepše, više
...


недеља, 26. јул 2020.

Dan treći(putopis)- Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, Rtanj, Brestovačka banja, Felix Romulijana, Zaječar

Najzad- Felix Romulijana
Napuštamo resavski kraj.
Vozimo se praćeni tek po kojim vozilom i prolaznici su retki. Srećemo putokaz: Manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Podsećamo se da smo u Svetoj zemlji posetili Crkvu Bogorodičinog groba, pogledom se sporazumevamo i skrećemo s puta. Penjemo se strmim kolovozom začinjenim sa dosta rasutog šlkjunka, ali bez odgovarajućeg putokaza, samo oslanjajući se na sopstveni vid. Ne stižemo do pravog ulaza.
Spuštamo se dole u Lešje, pa opet gore. Stižemo do potpuno obnovljenog i uređenog manastira otvorenih vrata za dobronamernike. Obnovljeni manastir je podignut na

U manastiru
temeljima starog koji datira negde iz četrnaestog veka. Okružuju ga guste šume sa dva bistra izvora. Vidi se oštrina kamena koji samo naglašava vrednost i upornost ruku koje su podigle manastir. Ulazimo. S poštovanjem gledamo zvonik i veliki krst Golgote u sredini dvorišta.  Zvonik- kula je dobila ime po velikom junaku Orlović Pavlu. Obnovljena je i obogaćena sa desetak zvona čiji zvuk odjekuje dodirujući svojim zvonom čitavu okolinu, opominjujući smrtnike na smrtnost s pozivom na veru u Gospoda.
U manastiru Pokrova Presvete Bogorodice
Interesantno je da pravila ovde nalažu suknje i marame. Uzimam ih iz drvenog sanduka na ulazu. Dobro su mi došli, jer se neka teška letnja magla nadvila nad nama pojačana udarima hladnog, vlažnog vetra (kao u novembru). Ličim na svoju majku, a na koga bih inače?Pravimo fotografije, uživamo u pogledu pa nastavljamo dalje.
Pred konakom Kneza Miloša
Put nas vodi preko planine Rtanj. Raskrilio se, rasuo, biljem prekrio svoje padine, a gustim šumama svoje obronke i visove. Vreme se popravilo. Sunce obasjava proplanke, još se samo preko  dalekih vrhova prostrla neka letnja izmaglica. Vratili smo se u sadašnjost.
Skriva Rtanj svoje tajne od znatiželjnika. Prolazimo pored napuštenih rudnika i praznih rudarskih naselja. Ipak poneka vrata se uvek nađu otvorena, vazduh je čist obojen mirisima tek skuvanog rtanjskog čaja koji se može popiti u restoranu ispred koga se račvaju putevi prema svim stranama sveta.
Mi ćemo pratiti istok.
Stižemo do Brestovačke banje, Prelepo uređeno šetalište i izvori vode. Pijemo iz svakog: za žeudac- treba, za oči-treba, za živce? I to treba. Možda bi nam na ovom mestu prijao neki duži tretman?
Tu je i konak Kneza Miloša. Unutra se ne može, zatvoreno je. Virim kroz prozor, možda je baš na ovom mestu snimana epizoda o Knezu Milošu- uređena je po starim srpskim običajima. Moglo bi se sedeti u hladovini krošnji koje potpuno zaklanjaju sunce, a posetioca daruju debelom hladovinom, ali put čeka.
Jedan od stubova
Romulijana
Pratimo putokaze. Na sreću put je bolji. Prolazimo kroz Gamzigradsku banju. Cilj nam je Felix Romulijana.


Dobar je osećaj biti u Romulijani
I gle pred okom se prostre ova prelepa carska palata. Bele se njene odbrambene kule, pozivaju posetioce u ovim mirnim vremenima, pričaju i skrivaju svoje tajne. Veličina kompleksa govori o moći njenog graditelja, neupamćenog uvek po dobru ( proganjao je Hrišćane, a priznao pred kraj života ), ali je gradnjom i carskom ličnošću zauzeo mesto u svetskoj istoriji.

Rimski imperator: Gaj Valerije Galerije Maksimijan je podigao palatu davši joj ime po svojoj majci Romuli- Romulijana. Palata je sagrađena u trećem veku. Danas se bele hramovi i odaje po kojima su se nekadašnji vlasnici šetali. Prelepi mozaici kazuju samo delić lepote carske palate. Tu su vitki stubovi, a makete pokazuju izgled nekadašnje palate. Po nekim istoričarima pretpostavlja se da su ovde sahranjeni imperator i njegova majka, a na arheolozima je da utvrde da li je to istina.
Galerijev slavoluk u Solunu
Oduvek me je Felix Romulijana- Romulianum ili Romulijana privlačila( uistorijskim knjigama se koriste tri naziva u različitim vremenskomm terminima) , a sa Galerijem smo se upoznali pre nekoliko godina u Solunu. Legenda kaže da je u detinjstvu čuvao goveda, pa ga je čitavog života pratio nadimak- Govedar. Dakle sveje moguće – da govedar postane car.
Dugo šetamo stazama i stepeništem palate, pokušavamo da zamislimo veličanstvenost ovih građevina u vremenu kada su podignute. Iako su Rimljani bili osvajači za sobom su ostavili tragove koji traju hiljadama godina posle njih. Na nama je da otvorimo umove i učimo ono dobro koje su dali čovečanstvu. Ostali bismo još, ali sunce se približilo zapadu.

Sa Zoranom Radmilovićem
Zgrada Narodnog pozorišta Zaječar






Ulazimo u Zaječar. Prelep grad, sa fontanama i širokim trgovima. U lakoj šetnji 
nas prate golubovi, nebeski putnici baš kao što je čovek putnik na zemlji.
Trg
Želimo da vidimo Narodno pozorište,  spomenik Zoranu Ramiloviću, naravno I spomenik Nikoli Pašiću- hvaljenom i osporavanom, ali ipak jednom od velikih političara koje je Srbija imala. Veče nas je opomenulo na dnevni umor. Ljubazni domaćini M&M nas dočekuju.
Dan je na izmaku , a i naše snage, potreban nam je odmor.

Kod Pašića












Fotografija Dragan Đukanović









четвртак, 23. јул 2020.

Dan drugi( putopis) : Ravanica, Veliki buk, Resavska pećina, Manasija

Vodopad Veliki buk



Budimo se pre zvonjave mobilnog telefona. Za to su zaduženi petlovi okolnih
domaćinstava. Spremamo se.
Pre polaska na razgledanje Resavskog kraja posećujemo školsko dvorište koje se graniči sa dvorištem kuće u kojoj boravimo.
Škola je mala. U dvorištu saksije sa različitim vrstama cveća. Šareni se i miriše. Zgrada uvučena,  stidljivo skrivena i okupana zelenom svežinom. Kroz prozore se vide dečji radovi okačeni o stare zidove i skromni školski nameštaj dveju otvorenih učionica. Lepa slika. Oplemenjuje.
Dvorište je otključano za posetioce. Od domaćina smo saznali da je u dvorištu stari dud. Na njegovo stablo su šezdesetih godina prošlog veka zakucali tablu sa oznakama merenja starnine. Ima više od sto godina. Stablo je raslo toliko da je tabla postala deo drveta. Unutar stabla je, kora ju je obuhvatila. S jedne grane visi kućica za ptice. Ljudi nema samo se kroz vazduh oseća miris dobrodošlice.
Ispunjeni poštovanjem krećemo dalje. Namera nam je da posetimo Ravanicu. Iako se na mapi čini da je blizu, nije baš tako, kilometarski da, ali uski i zavojiti putevi teraju vozača na sporiju i pažljiviju vožnju. Mnogo je lepote oko nas. 
Dud u školskom dvorištu
Šume kučajskih planina i miris bilja odzvanjaju svojom pesmom kroz otvorene prozore automobila. Ovde nije potrebna klima  za rashlađivanje. Raduje se čovek čistoti bilja. Žaloste brojne prazne kuće. Neke su od trošnosti posustale pa se vraćaju svojim korenima.
Stižemo do širogog platoa parkinga Ravanice. Uokviren je visokim stablima sa krunama hladovine.
 Iako je jutro, nismo prvi posetioci. Živo je. Ulazimo kroz kapiju od kovanog gvožđa- Beli se crkva manastira. Okupani suncem bele se i zidine tvrđave,  čisti i čvrsto vezani za kamene  temelje. Dok je ljudi trajaće oni ponosni i stasiti. Lepo uređeni vinoogradi govore o vrednim rukama monahinja. Nadvijena nad stazu posetioce pozdravlja stara kruška sitnih plodova, nemarno otpalih na kameno popločanu stazu, vrlo neobični, sitni, a iz napukle kore vidi se crveno meso ploda.
Ravanica
Ravanica
Ispred Ravanice
S poštovanjem ulazimo u zgradu crkve. Kivot kneza Lazara na svom mestu u tišini provodi svoje dane. Svete mošti blagosiljaju hodočasnike i  dobronamenike koji se nađu unutar nje.
Mir i glas monanjie u tihom pojanju.
 
Slika za večnost. 
Sa visokih zidova pogledom blagoslova ikone pričaju svoje priče. Videle su mnogo i mnoge. Traju od četrnaestog veka. Mnogi su molili, a mnogi će  moliti pred njima. Gledaju Lazar i Milica... Palimo sveće, napištamo manastirski mir.

Veliki Buk
Vitkim putevima stižemo do vodopada Veliki buk.

Zaista buči. Čuje se nadaleko. Dovoljno je pratiti zvukove prirode i naći ćete se na ovom predivnom mestu. Priroda u punom sjaju. Ovde se doživi snaga prirode. Kao što se prolaznik osveži raspršenim kapima vode pored nekog kafića u gradu, ovde to radi priroda,onako iznanada da izazove smeh. U momentu ste orošeni. Samo što momenat traje dokle god ste u blizini. Voda je blistava i ledena. Kroz misli će nam dugo odzvanjati jedinstvena pesma ovog mesta.
Mnogo je toga ispred nas. Hteo bi čovek da ovde provede dane, da se zasiti i pročisti od gradske vreline, ali ipak...želimo do Resavske pećine.
Sunce je već dobro odmaklo.
Dobro ugrejani stižemo na plato parkinga. Uokviren je nisko pokošenom travom. Tu su cvetne leje i klupe za odmor. Tu je i zabavni park sa upozorenjem da se ne koristi bez instruktora. Penjemo se lakim usponom, kupujemo ulaznice. Ulasci u pećinu su otprilike na svaki sat i traju do četrdeset pet minuta.
Činilo mi se da je mnogo kraće. Ljubazni domaćin nam priča pećinsku simfomiju. Dok njegov glas odzvanja unutrašnjošću upijamo njenu lepotu. Sreća pa smo se setili dukseva. Temperatura unutrašnjosti je sedam stepeni.
Vlaga i klizav pod usporavaju kretanje. Kaplje mi po kosi. Tamni tragovi vlage ostaju na odeći. Raduje me što kap ne zna da sam čovek. Možda na svom putu bez misli ne  razlikuje  stalaktite i stalagmite od ljudi. Ipak ljudi su trošni, a kamen stvoren upornim radom hladnih kalcijumovih kapi je  večan. Stvoreni dugim radom ukrasi su predivni. ,,Prostorije" i ,,odaje" različitih imena. Veliki utisak ostavlja ,,Koncertna dvorana”. Šteta što se niko ne usuđuje da zapeva ili zasvira. Oči se


raduju ,,Majci sa detetom “ i Kamenim zavesama". Na mene veliki utisak ostavljaju ,,Korali” posebni kameni ukrasi pećina. Nastaju tamo gde je veliko stujanje vazduga pa se voda skoro u pari raspršuje, pa u svojoj neobičnoj aktivnosti  tokom miliona godina izgradila kružne oblike, nešto nalik na klikere ili bisere čvrsto zbijene jedan do drugog. Zamišljam preistorijskog čoveka koji je po ostacima pronađenim u pećini nekada živeo ovde.
U tami pećine ste na početku stavranja ljudskog roda, preistorijski čovek ste, u stalnoj borbi za opstanak.  Pažljivo hodamo, podižemo kapi vode s poda, radujemo se njima i kroz šapat izražavamo svoje divljenje. Otvaranje izlaznih vrata otrežnjuje – živimo u dvadeset prvom veku, a znamo tako malo.  Priroda je mnogo starijai mudrija, a starije treba poštovati.
Zagrevamo se poput malih sivih hladnokrvnih guštera na suncu.

Opet su tu putevi koje tek treba otkriti.
Manasija-
ako smo se tokom prepodneva upoznali sa Stefanom Lazarevićem, sa freske iz  Ravanice, ovde nastavljamo svoje druženje. Njegova zadužbina je ukraj puta, nadomak svakom ko ima dobru volju i potrebu da se pokloni čoveku koji je bio daleko ispred svoga vremena. Despotov grad sa  kulom čuva  kamenom
Manasija
ugrađenim u telo svoje svetinju manastirsku, mnogo puta rušenu i obnavljanu,  bdi nad njom.  U unutrašnjosti prelepo ikonopisanih zidova u tišini, ispod mermerne ploče spava ktitor manastira.
Fotografisanje unutar ovih manastirskih  crkvi je zabranjeno. Ostaje da mi verujete na reč i da se jednoga dana nađete licem u lice sa ikonopisima
ovih zidova.
Njemu u čast moja sitna duša:

Za Stefana Lazarevića

Pogni se čoveče
klekni pred sinom učenim
pogled svoj nebu podari
gde boravi sin sinova slavnih
gde misao ljubavi duševne caruje
gde se nad rodom suza pušta i moli.

Potom malen na kolena padni
duhom svojim Manasiju i Kalenić dotakni
udahni za sina visokog
koji ispred svoga vremena beše
što ostavi Slovo ljubve narodu svome
što mislen i učen beše
Manasija
nadvijen nad ponorom strašnim.

Udahni vazduh rezak koji udisaše on
pa do poslednjeg daha odan budi
rodu
na službi
u vremenima zlim.

Dugo ćuteći očisti dušu.

Gospoda moli da
svet među svetima
blagosloven bude.



Na moju radost pesma se našla u zbirci ,,Despotova riznica”. 
Umorni, osveženje nalazimo u hladnoj vodi manastirske česme pa,  prepuni utisaka,  uz zagasitu večernju svetlost nalazimo put donašeg odmorišta. 
Sutra je novi dan.




уторак, 21. јул 2020.

Putopis: Dan prvi: Golubac, Manastir Tumane, Pećina Ceremošnja, Gornjačka klisura, Manastir Gornjak, Krupajsko vrelo, Park mminijatura-Despotovacc




Kod Golubačke tvrđave
Putnici smo na skromnom putovanju kroz istočnu Srbiju, naoružani osmehom i lepom rečju, spremni za lepu reč i prijateljski osmeh. Upravo to nas je dočekalo na prvoj tački našeg putovanja.
Tamo gde je Dunav najširi, najplavlji i najtajanstveniji je prvo odredište našeg putovanja: Golubačka klisura sa najlepšim ukarasom- Golubačkom tvrđavom. Prelepo uređena i prostrana sa visokim kupolama usmerenim prema nebu nas je dočekala tog jutra. Sivi kamen utkan u sliku Dunava, neraskidivo vezan temeljima za reku, kulama za nebo, a kapijama za ljude.
Od tih smo.
Manastir Tumane
Zastajemo. Duboko udišemo vazduh vlažan od dugih staza Dunava, obojen mirisima brojnih gradova kroz koje je tekao i mnogim tajnama koje krije u svojim nemirnim vodama. Valjaju se preko njega uzdasi i note, plivaju tajne njegovim dnom, a površina u tišini pripoveda onome ko može da čuje. Dunav je ovde kao more. Uokviren lepo uređenim šetalištem, ogradama i ljudima na njegovoj obali.
Priča tvrđava svoju istoriju, težak put od prvog kamena usađenog u njen temelj do današnjnih dana. Put je dug. Mnogi su ovde počinjali svoj život, mnogi ga završavali, a mnogi su samo tren njenog postojanja utkali u svoj život.
Mi smo tren.
Sunce nas ispraća, a put vijuga dalje.


Ispred gostoprimaonice(TUMANE)

Brzo stižemo do sledeće tačke na našem putu, do manastira Tumane. Svaka reč koja se može pročitati o njemu, svaka slika koja se može pogledati, svaka reč koja se može napisati ne može dati pravu sliku onoga što namernika očekuje pod njegovim svodovima.
Dolazimo u vreme službe. Ispred ulaza u crkvu manastira je mnoštvo koje želi da se pokloni moštima dvaju Svetitelja. Kažu da se ovde molitvama može dobiti izlečenje od bolesti, uteha i nada u neko zdravije sutra. Pod maskom čekam svoj red na ulazak. Dodirne glas monaha dušu vernika, pogne se i pomoli pred kivotima, ućuti pred ikonama i tiho izgovori molitve tako da ih čuju mošti. One će ih dalje preneti u Nebo.
 U gostoprimaonici se može odmoriti, sesti na klupu, popiti kafa.
Kafa ne kupuje, ostavlja se onoliko koliko se može, ako se ne može plaća se osmehom.
Pored manastira je mali zoološki vrt. Ono što raduje jesu brojne porodice sa malom decom i mnogo vernika. Ako vas put nanese ne propustite da udahnete miris dobrote i smernosti ovog nadaleko čuvenog manastira.
Plan pećine Ceremošnja
Put vijuga dalje.
Kao uvek - hteli bismo što više i što bolje za vreme koje nam je dato. Nastavljamo put kroz istočnu Srbiju, cilj nam je resavski kraj. Prenoćište smo našli u seoskom domaćinstvu u blizini Despotovca.
Iako nam nije na putu, skrećemo da bismo posetili pećinu Ceremošnju. Na našu žalost, petnaest minuta do dolaska vodiča kroz pećinu se pretvorilo u skoro sat. Ne možemo da čekamo duže, jer je još puta pred
nama. Ono što smo zapazili na ovom mestu je priroda, prelepe šume okićene bezbrojnim granama i zelenim lišćem kao carskom krunom obavijaju ulaz u pećinu. Sa table saznajemo da je nekih četirsto metara uređeno za posetioce. Razočarani smo jer posle dosta lošeg puta, bez obeležja i putokaza, samo pomoću savremenog čuda navugacije i mnogo uloženog truda nemamo mogućnost da uđemo unutra. Puteljak se u strmom luku spušta kroz zeleni šumarak do ulaza u pećinu. Razlika u temperatuti vazduha je velika i osetna. Čak nekoliko stepeni. Miriše na vlagu I svežinu za razliku od vreline na osunčanom putu. Žuti pas nas je verno pratio na našem putu od restorana koji ne radi do ulaza u pećinu i nazad do auta. Častimo ga štapićima sa sirom. Zahvalno nas gleda očima u kojima se ogleda zelena krošnja starog hrasta.
Samo usput pozdravljamo Petrovac na Mlavi, ne zadržavajući se duže, jer nam je cilj Gornjačaka klisura i manastir Gornjak.
Gornjačka kupola
Na ovom mestu se šume rastvore pred vama. Zeleno se prostre dokle god oko može da dosegne, a priroda počasti svim svojim moćima posetioca. Kroz klisuru teče reka, iza nje se beli manastir. Čistota manastirska i mir su blagodet ovog mesta. Palimo sveće, pominjemo svoje drage kojih nema, ne bi li se kroz manastirske ikone molitveni glas preneo do nebeskih visina.
Manastir Gornjak
Koracima hodočasnika na časnom putu napuštamo manastirski mir. Sunce je već dobro odmaklo, a kilometri puta su pred nama.
Krupajsko vrelo
Detalj Krupajskog vrela
Jedna od legendi vezana za ovo predivno mesto.
Ako bi čovek poželeo delić raja, mogao bi ga naći u našoj lepoj Srbiji. Rajski delić je Krupajsko vrelo. Tu smo, pred prozirnom zelenom vodom u kojoj se ogleda nebo i zeleno lišće bogatih krošnji. Vodopad koji baca sitne kapi na posetioce i veličanstven huk vode objedinjeni kao lek za telo i dušu. Saznajemo da su ronioci stigli do dubine od sto dvadeset metara, dublje nisu mogli, a koliko je dubina ovog vrela nije tačno utvrđeno. Slika neverovatna, voda svojim gotove nestvarnim bojama od tamnoplave do prozirno tirkizne časti oko posetioca. Zamišljam kako bi inpresionista na svoje platno preneo ono što se ovde može videti.
Mogla bih ovde sedeti ovde danima, pa u dušu svoju utkati savaku kap vode i plavetnila. Raspršene kapi ledene vode donose otrežnjenje i opomenu da je još puta pred nama.

U parku minijatura
Za prvi dan našeg putovanja Resavskim krajem ostaje Park minijatura u okolini
Despotovca. Park sadrži mnoštvo maketa najpoznatih srpskih manastirskih građevina- od Petrove crkve(najstarije na Balkanu) koja se nalazi u okolini Novog Pazara do makete Hilandara. Ako ne mogu u Hilandar, bar fotografija pored makete može. Tu su i minijature starih srpskih kuća.
No premoreni smo. Sedamo na klupu u hladovini i preispitujemo svoje poznavanje manastira. Mnoge smo obišli, neke ćemo ponovo, neke prvi put.
Predah brzo prolazi, a Sunce se približilo zapadnoj strani .
Brojni kilomeri su za nama pa zaslužujemo odmor u jednom od seoskih domaćinstava koje prihvata goste.

Fotografija Dragan Đukanović

Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu. Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još i...