|
Vodopad Veliki buk |
Budimo
se pre zvonjave mobilnog telefona. Za to su zaduženi petlovi okolnih
domaćinstava. Spremamo se.
Pre polaska na razgledanje Resavskog
kraja posećujemo školsko dvorište koje se graniči sa dvorištem
kuće u kojoj boravimo.
Škola je mala. U dvorištu saksije sa različitim vrstama cveća.
Šareni se i miriše. Zgrada uvučena, stidljivo skrivena i okupana zelenom svežinom.
Kroz prozore se vide dečji radovi okačeni o stare zidove i skromni
školski nameštaj dveju otvorenih učionica. Lepa slika. Oplemenjuje.
Dvorište je otključano
za posetioce. Od domaćina smo saznali da je u dvorištu stari dud.
Na njegovo stablo su šezdesetih godina prošlog veka zakucali tablu
sa oznakama merenja starnine. Ima više od sto godina. Stablo je raslo toliko da je tabla postala deo
drveta. Unutar stabla je, kora ju je obuhvatila. S jedne grane visi kućica za ptice.
Ljudi nema samo se kroz vazduh oseća miris dobrodošlice.
Ispunjeni
poštovanjem krećemo dalje. Namera nam je da posetimo Ravanicu.
Iako se na mapi čini da je blizu, nije baš tako, kilometarski da,
ali uski i zavojiti putevi teraju vozača na sporiju i pažljiviju
vožnju. Mnogo je lepote oko nas.
|
Dud u školskom dvorištu |
Šume kučajskih planina i miris
bilja odzvanjaju svojom pesmom kroz otvorene prozore automobila. Ovde
nije potrebna klima za rashlađivanje. Raduje se čovek čistoti bilja. Žaloste brojne prazne kuće. Neke su od
trošnosti posustale pa se vraćaju svojim korenima.
Stižemo
do širogog platoa parkinga Ravanice. Uokviren je visokim stablima sa
krunama hladovine.
Iako je jutro, nismo prvi posetioci. Živo je.
Ulazimo kroz kapiju od kovanog gvožđa- Beli se crkva manastira.
Okupani suncem bele se i zidine tvrđave, čisti i čvrsto vezani za kamene
temelje. Dok je ljudi trajaće oni ponosni i stasiti. Lepo uređeni
vinoogradi govore o vrednim rukama monahinja. Nadvijena nad stazu
posetioce pozdravlja stara kruška sitnih plodova, nemarno otpalih na
kameno popločanu stazu, vrlo neobični, sitni, a iz napukle kore vidi se crveno meso ploda.
|
Ravanica |
|
Ravanica |
|
Ispred Ravanice |
S
poštovanjem ulazimo u zgradu crkve. Kivot kneza Lazara na svom mestu
u tišini provodi svoje dane. Svete mošti blagosiljaju hodočasnike i dobronamenike koji se nađu unutar nje.
Mir i glas monanjie u
tihom pojanju.
Slika za večnost.
Sa visokih zidova pogledom
blagoslova ikone pričaju svoje priče. Videle su mnogo i mnoge. Traju od četrnaestog veka. Mnogi su molili, a mnogi će moliti
pred njima. Gledaju Lazar i Milica... Palimo sveće, napištamo manastirski mir.
|
Veliki Buk |
Vitkim
putevima stižemo do vodopada Veliki buk.
Zaista buči. Čuje se
nadaleko. Dovoljno je pratiti zvukove prirode i naći ćete se na
ovom predivnom mestu. Priroda u punom sjaju. Ovde se doživi snaga
prirode. Kao što se prolaznik osveži raspršenim kapima vode pored
nekog kafića u gradu, ovde to radi priroda,onako iznanada da izazove smeh. U momentu ste orošeni. Samo što momenat traje dokle god ste u blizini. Voda je blistava i
ledena. Kroz misli će nam dugo odzvanjati jedinstvena pesma ovog
mesta.
Mnogo
je toga ispred nas. Hteo bi čovek da ovde provede dane, da se zasiti i pročisti od gradske vreline, ali ipak...želimo do Resavske
pećine.
Sunce
je već dobro odmaklo.
Dobro ugrejani stižemo na plato parkinga.
Uokviren je nisko pokošenom travom. Tu su cvetne leje i klupe za
odmor. Tu je i zabavni park sa upozorenjem da se ne koristi bez
instruktora. Penjemo se lakim usponom, kupujemo ulaznice. Ulasci u
pećinu su otprilike na svaki sat i traju do četrdeset pet minuta.
Činilo
mi se da je mnogo kraće. Ljubazni domaćin nam priča pećinsku simfomiju. Dok
njegov glas odzvanja unutrašnjošću upijamo njenu lepotu. Sreća pa
smo se setili dukseva. Temperatura unutrašnjosti je sedam stepeni.
Vlaga
i klizav pod usporavaju kretanje. Kaplje mi po kosi. Tamni tragovi
vlage ostaju na odeći. Raduje me što kap ne zna da sam čovek. Možda
na svom putu bez misli ne razlikuje stalaktite i stalagmite od ljudi. Ipak ljudi su trošni, a kamen stvoren upornim radom hladnih kalcijumovih kapi je večan. Stvoreni dugim radom ukrasi su predivni. ,,Prostorije" i ,,odaje" različitih imena.
Veliki utisak ostavlja ,,Koncertna dvorana”. Šteta što se niko ne
usuđuje da zapeva ili zasvira. Oči se
raduju ,,Majci sa detetom “
i Kamenim zavesama". Na mene veliki utisak ostavljaju ,,Korali”
posebni kameni ukrasi pećina. Nastaju tamo gde je veliko stujanje
vazduga pa se voda skoro u pari raspršuje, pa u svojoj neobičnoj
aktivnosti tokom miliona godina izgradila kružne oblike, nešto
nalik na klikere ili bisere čvrsto zbijene jedan do drugog.
Zamišljam preistorijskog čoveka koji je po ostacima pronađenim u
pećini nekada živeo ovde.
U
tami pećine ste na početku stavranja ljudskog roda, preistorijski
čovek ste, u stalnoj borbi za opstanak. Pažljivo hodamo, podižemo kapi vode s poda, radujemo se njima i kroz šapat izražavamo svoje divljenje. Otvaranje izlaznih vrata
otrežnjuje – živimo u dvadeset prvom veku, a znamo tako malo. Priroda je mnogo
starijai mudrija, a starije treba poštovati.
Zagrevamo se poput malih sivih hladnokrvnih guštera na suncu.
Opet
su tu putevi koje tek treba otkriti.
Manasija-
ako smo se tokom prepodneva upoznali sa Stefanom Lazarevićem, sa freske iz Ravanice, ovde
nastavljamo svoje druženje. Njegova zadužbina je ukraj puta,
nadomak svakom ko ima dobru volju i potrebu da se pokloni čoveku koji je bio daleko ispred svoga vremena. Despotov grad sa
kulom čuva kamenom
|
Manasija |
ugrađenim u telo svoje svetinju manastirsku, mnogo puta rušenu i obnavljanu, bdi nad njom. U unutrašnjosti prelepo ikonopisanih zidova u tišini, ispod mermerne ploče spava ktitor manastira.
Fotografisanje unutar ovih manastirskih crkvi je zabranjeno. Ostaje
da mi verujete na reč i da se jednoga dana nađete licem u lice sa ikonopisima
ovih zidova.
Njemu
u čast moja sitna duša:
Za
Stefana Lazarevića
Pogni
se čoveče
klekni
pred sinom učenim
pogled
svoj nebu podari
gde
boravi sin sinova slavnih
gde
misao ljubavi duševne caruje
gde
se nad rodom suza pušta i moli.
Potom
malen na kolena padni
duhom
svojim Manasiju i Kalenić dotakni
udahni
za sina visokog
koji
ispred svoga vremena beše
što
ostavi Slovo ljubve narodu svome
što
mislen i učen beše
|
Manasija |
nadvijen
nad ponorom strašnim.
Udahni
vazduh rezak koji udisaše on
pa
do poslednjeg daha odan budi
rodu
na
službi
u
vremenima zlim.
Dugo
ćuteći očisti dušu.
Gospoda
moli da
svet
među svetima
blagosloven
bude.
Na
moju radost pesma se našla u zbirci ,,Despotova riznica”.
Umorni, osveženje nalazimo u hladnoj vodi manastirske česme pa, prepuni utisaka, uz zagasitu večernju svetlost nalazimo put donašeg odmorišta.
Sutra je novi dan.