Ne mogu da objasnim treperenje svega što oko može da vidi.
Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po
nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci.
Jedva čekam da se stopim sa vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih
krošnji, dotaknem legende...
Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da
se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene
u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega ,
beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir?
Volim
zeleno.
Teram
strah.
Žmarce.
Nelagodu.
Sve je to samo moja uobrazilja, rezultat dugog putovanja.
Staza
vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u
nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na
lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na
trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova.
Dozvoljavam
sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput
čuvara ili zarobljenika žitelja ovog mesta. Čini se da
zaustavljaju pokret kao u dečjoj igri ,,Care, care, koliko ima sati”
pa kad se car okrene sve miruje. Život zamire. Ubrzavam svoje
okrete, hvatam, gubim. Nastavljam dalje. Možda ludim, dozivam
detinjstvo u pomoć? Šta se to dešava?
One
se bezglasno smeju - vitke , izduženih lica , izraza zatočenih u
trenutku vremena nastajanja.
Polako,
bez žurbe, sa žmarcima u glavi, pažljivije hvatam glasove
Đavolje varoši.
Staza
vodi kroz šumu, pored potoka.
Valja
se voda sasvim negostoljubivo, nosi pokoji suvi list otkinut bez
svoje volje. Hodam upijam, nosim, osvaja me mesto.
Đavolja
voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja, odbija
se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari
Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Nestrpljivo pokazuje okna i
svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, urušila,
učinila dostupnim samo oku. Da li je voda živa?
Ispred
mene je pitanje: probati je ili ne? Pomeranje vazduha za koje se ne
može reći da je vetar me izaziva. Zadovoljavam se kvašenjem ruku.
Ledena
je.
Hoću
ili neću probati?
Ipak
uzimam gutljaj.
Blago
peče grlo.
Nastavljam
koračanje stazom.
Crveno
vrelo. Teče crvena voda.
Drhtim.
Da li je to od vode?
Osećam
nečije prisustvo u mislima. Voda u grlu počinje da stavra
mehuriće koji nikako da prođu ni gore, ni dole. Talasam se.
Pokušavam da izgovorim balončić poput onoga u stripu, ali ništa.
Odjednom
kazujem rečenicu koja nije moja: ,,Ha, uzela si me! Tu sam, misliš
li da ću te tek tako pustiti? Pogledaj u balončiće izvora. U
izvorište moje mladosti. Ja se svake večeri napajam na njemu pa
imam večnu mladost, a tebe peče grlo, ostala bez glasa, ha, ha,
nisam se odavno ovako nasmejao.”
Nastavljam
krupnim koracima.
Slušam
misli. Ne znam da li da verjem ili ne. Ne mogu da se otrgnem, kao da
sam se obrela u nekom filmu, ili pala pod uticaj opojnih trava.
,,Gledaj
samo, gledaj! Spusti se u jarugu, da zaigraš kako ja sviram. Plašiš
se kamenja, plašiš se ti i svoje senke, a ako bolje razmislim,
plašiš se mene. Koliko puta si se noću budila podstaknuta mojom
vatrom?
Moj
saputnik nastavlja dalje.
Zaostajem,
gutam knedle koje razdiru moje ždrelo.
Odjednom
rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon. ,,Hajd sad da
te vidim, dahćeš kao riba na suvom. Popij malo vode. Ili ćeš da
ti dam ove đavolske, pa da postaneš đavolicom, možda ćemo i
vekovati ovde.”
Prelazimo
Đavolju jarugu .Prate me misli. Obuzimaju. U paklenoj je još gore.
Suva, oštrog kamenja, beživotna... Ćutim dok mi glas odzvanja
vijugama. I one su paklene , obojene crvenom đavoljom vodom i posute
oštrim kamenom. Još da nije glasa, oterala bih strah, ovako, pravim
se da ne čujem. Možda će me ostaviti na miru.
Stojim
u sredini, u samom paklu paklene jaruge , srećna što je java i
svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko (možda mi se samo tako
čini).
,,Šta
pakleni krugovi? Da nisi čitala tamo neku knjigu? Ha,ha ha...Knjiga
je knjiga, pakao nisi videla, pokazaću ti ako budeš sledila moje
tragove...”
Lagano
napredujem prema vrhu. Negde između pogleda i glasa u glavi desna
noga mi proklizava. Hvatam se za ogradu, srce mi lupa kao ludo, a
glas se smeje: ,,To ti je mala opomena! Ako se samo požališ na
mene, ili otkriješ da sam tu , osetićeš paklene krugove. Neće ti
pomoći ni ograda ni saputnik.”
Između
bola u zglobu i utabane staze kojom sve opreznije hodam, polivena
sopstvenim znojem kao vodom, stižem do samog vrha. Zemljane kule
ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Gledam. Glas zvoni: ,,Možda
ćeš me ugledati ako bolje budeš gledala ili ako zakoračiš u
dubinu preko ograde, ako se popneš na vrh najvišeg stuba! Hajde,
kreni, šta čekaš? “
Teram
glas. Pravim se da ga ne čujem. Penjem se na svaki vidikovac. Moj
saputnik pravi fotografije- Pitam se da li ću na njima biti sama ili
će se videti otelotvoren glas iz glave?
,,Naravno da se neće videti! Videćeš me samo ti, ako te budem
pustio da napustiš moj dom.”
Posmatram
Varoš.
Na
trenutak sam sama. Glas se izgubio. Čini mi se napustio me.
Prešpuštam se uživanju.
Zaboravljam
napor, toplotu , drhtanje u nogama zbog visine vidikovca.
Zaboravljam lupanje srca zbog penjanaja. Ubeđujem sebe da sam zbog
sunčanice imala bujnu maštu. Sve se briše pred lepotom prizora.
Plešu
okamenjeni svatovi. Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum.
U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala
da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio
njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figutre i ostavio ih
da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.
Nastavljam
dalje. Oslobođena sam. Vratio mi se razum, sve je samo magija.
Sveto
mesto: Crkva Svete Petke. Ovde sam bezbedna, Palim sveće. Cepam
pamučnu maramicu- trljam oči, glavu, možda mi se misli razbistre…
Vezujem ih za drvo.
- ,,
Misliš da ću poneti tvoje boljke? Zašto bih ih bolovao umesto
tebe? Jesi li zaslužila? Obazirem se. niko ništa ne čuje.
Uobražavam.
Vraćamo
se stazom dok mi um vrvi pitanjima bez odgovora. Zastajem kod
Đavoljeg izvora. Zaostajem.
U
trenutku mi se čini da u crvenom izvoru vidim nešto. Isključila
sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na
površinu.
Začudo
! Balončići nisu bili ispunjeni vazduhom. U njima je vrcao život.
Zagledala sam bolje, pomislila da sanjam, da je nemoguće da glas
dobije oblik, da mi se pomutio razum, da imam priviđenja. Glas sam
nekako podnela, a slika?
Protresla
sam glavu .
Balončić
se raspukao, a iz njega je iskočilo stvorenje naizgled bezazleno.
Pogledala sam bolje.
Đavolak.
Obrisala
sam naočare.
Možda
sam stigla do trenutka kada se gubi razum. Kada se poput legende živo
biće pretvara u kamen i zemlju, kada se zemlja grudva pa poput
tamničara u svoje podzemne odaje prima grešnike i otpadnike.
Možda i ovakve kakva sam ja? Kada odbegli anđeli na svetlu sunca
dobijaju novi život, a posetioci postaju deo večnosti.
-Ko
si ti?
-Ko
si ti?
-Šta
pitaš kad znaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da
gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.
-Šta
pričaš? Tu sam samo da gledam.
- Da
gledaš? Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…
-Pa
može da se dođe i noću, ima osvetljenja u mnogim bojama...tiho
sam prozborila.
- Ne
tada, već u pusto doba kada se smenjuje potrošeni dan. Tada je
vreme otvoreno. Tada ne postoje granice dobra i zla, tada nema nazad!
Vremenska vrata se otvore, ja sam u svom carstvu opalih anđela.
Igram kolo s izgubljnim prodanim dušama, posrnulim vilama mrsim
kose, a vetru otimam znanje!
-
Sad me plašiš!
-
Plašim! Ne znaš ti šta je strah! Nikada nisi gledala horor film, a
ne vatrenu igru đavolskih nogu! Videla bi ti da onoćiš ovde!
-smejao se. Svaki kikot je doprineo njegovom povećanju. Rasla mu je
glava, produživale se ruke i nokti, a iz očiju su mu sevale
varnice… Hoćeš li ? Hoćeš li onoćiti???!!!
- Ne
mogu, moramo dalje!
-
Dalje, ti i on? Pa ni ne vidi da razgovaraš sa mnom! I njega ću!
-
Put je pred nama…
-
Nećeš dalje! Ne, dok te ja ne pustim!!!!! Gledaj me u oči! Jesi li
videla one kipove drvene! Zarobljene? Oboje ću vas tako! Gledaj
me!!!! Grmeo je.
Dok
su ruke drvenile, noge se lepile za crveno tlo , do mene je dopo
glas:
-
Idemo dalje! Još je dosta puta pred nama, a i ogladneo sam! Požuri!
U šta si se zagledala?
- Ni
u šta. Ja to onako…
-
Idemo dalje. Ova hladovina daje snagu.
-
Idemo! -nisam se usuđivala da se okrenem…