недеља, 28. март 2021.

Otvaram vrata

Otvaram vrata i

Ispraćam mart.

Ne da se, 

Zadržava dah, daje severcu nadu

Da može trajati još sat koji.


Možda drhti  dok tone u zaborav?

Možda se  istrošen

Otima bezdanu

Ili  ljubomoran na mladost proleća 

zadržava ruku odlazećem mrazu

Grčevito se držeći staza svojih?

 

Slučajno iznikao  grm ringlote 

Posu trag njegov bezbrojem 

Cvetova svojih.

Zastajem.

Pevam.

Otvaram vrata.

 

 

понедељак, 22. март 2021.

Patuljak

                                                                                   



Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi patuljak. Ne običan, šumski, koji ima blago drevnih šuma na čuvanju, već skromni ravničarski, prahom zemlje ogrnut.

Njegov zadatak je da čuva duše od crne zemlje načinjene, one koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu da napuste ravnicu.

Ima on mnogo posla. Treba skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre, razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova, pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti telo i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika. Patuljak je to znao.

Bilo je to ovako:

Radio je  neumorno. Postavljao zamke ne bi li se prevarila i poput ribe iz mulja zagrizla ponuđeni mamac. Tog jutra je znao da je sa zamkama gotovo. 

U kraj jedne njive postavio je sto. Poput onoga iz bajke. Mirisalo je nadaleko.  Znao je da duša neće odoleti. Zasvirao je najlepše melodije  na banatskoj tamburici. Zaorilo se  Banaćansko kolo.

 Zaigrao je patuljak. 

Telo mu se naglo izdužilo, poprimilo  valjkast oblik  jedre, zdrave devojke. Odbegli se prevario. Uhavtio je devojku za ruku. U  trenu je sve nestalo, a vrata poslednjeg puta su se naglo otvorila.

Bio je uhvaćen.

Poslednji pogled na izgubljenu iluziju  je zamro. 

Utihnuli su glasovi.

 Kosovi su se povukli u obližnji bagremov šumarak, a stisak patuljka je opominjao. 

Otputovao je. 


недеља, 21. март 2021.

On peva

Negde u gustini tuđih suza izgubila se savest

U gubitku osmeha caruje tugom obojen dan

U umornim rukama kraljevstvo  nemoći blista

 A u gubitku svetlosti vlada tama.

 

Negde gde su trave osušene

Surovi kamen ranjava korake

Negde gde je cvet pao u zaborav 

Korov obuzima duše

A   nerazum kolo vodi.


Negde gde jad sniva snove

A usud odnosi pobede

Živi pesnik.

Njegova bol prerasta u pesmu.

On peva. 


Fotografija Dragan Đukanović- Na Dučićevom grobu


петак, 19. март 2021.

Koraci


Nose me vode misli mojih                                   

Uskovitlanih staza, 

Nedostižnih visina

Preko koraka što napravih 

Prateći svoje dane.

 

Gubim niti upredenih razgovora

Glasove u magli

Jutarnjoj, bledoj, svežoj

Što preko njiva uzoranih  raznosi 

Davno dato obećanje.

 

Odvajam večeri od jutara, 

Dane od noći

Glasove od nezaborava.

Dozivam rečima svojim  skrojenim od

pokrova umrlih glasova

Prijatelje s kojima delih dane svoje

Ne čuju, ne odazivaju se.

 

Koracima pratim svoje dane.


 



понедељак, 15. март 2021.

Igra razumom


 Ne mogu da objasnim  treperenje svega što oko može da vidi.

Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci. Jedva čekam da se stopim sa vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih krošnji, dotaknem legende...

 

 Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega , beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir?

Volim zeleno.

Teram strah.

Žmarce.

Nelagodu. 

Sve je to samo moja uobrazilja, rezultat dugog putovanja.

Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova.

Dozvoljavam sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput čuvara ili zarobljenika žitelja ovog mesta. Čini se da zaustavljaju pokret kao u dečjoj igri ,,Care, care, koliko ima sati” pa kad se car okrene sve miruje. Život zamire. Ubrzavam svoje okrete, hvatam, gubim. Nastavljam dalje. Možda ludim, dozivam detinjstvo u pomoć? Šta se to dešava?

One se bezglasno smeju - vitke , izduženih lica , izraza zatočenih u trenutku vremena nastajanja.

Polako, bez žurbe, sa žmarcima u glavi, pažljivije hvatam glasove Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka.

Valja se voda sasvim negostoljubivo, nosi pokoji suvi list otkinut bez svoje volje. Hodam upijam, nosim, osvaja me mesto.

Đavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja, odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Nestrpljivo pokazuje okna i svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, urušila, učinila dostupnim samo oku. Da li je voda živa?

Ispred mene je pitanje: probati je ili ne? Pomeranje vazduha za koje se ne može reći da je vetar me izaziva. Zadovoljavam se kvašenjem ruku.

Ledena je.

Hoću ili neću probati?

Ipak uzimam gutljaj.

Blago peče grlo.

Nastavljam koračanje stazom.

Crveno vrelo. Teče crvena voda.

Drhtim. Da li je to od vode?

Osećam nečije prisustvo u mislima. Voda u grlu počinje da stavra mehuriće koji nikako da prođu ni gore, ni dole. Talasam se. Pokušavam da izgovorim balončić poput onoga u stripu, ali ništa.

Odjednom kazujem rečenicu koja nije moja: ,,Ha, uzela si me! Tu sam, misliš li da ću te tek tako pustiti? Pogledaj u balončiće izvora. U izvorište moje mladosti. Ja se svake večeri napajam na njemu pa imam večnu mladost, a tebe peče grlo, ostala bez glasa, ha, ha, nisam se odavno ovako nasmejao.”

Nastavljam krupnim koracima.

Slušam misli. Ne znam da li da verjem ili ne. Ne mogu da se otrgnem, kao da sam se obrela u nekom filmu, ili pala pod uticaj opojnih trava.

,,Gledaj samo, gledaj! Spusti se u jarugu, da zaigraš kako ja sviram. Plašiš se kamenja, plašiš se ti i svoje senke, a ako bolje razmislim, plašiš se mene. Koliko puta si se noću budila podstaknuta mojom vatrom?

Moj saputnik nastavlja dalje.

Zaostajem, gutam knedle koje razdiru moje ždrelo.

Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon. ,,Hajd sad da te vidim, dahćeš kao riba na suvom. Popij malo vode. Ili ćeš da ti dam ove đavolske, pa da postaneš đavolicom, možda ćemo i vekovati ovde.”

Prelazimo Đavolju jarugu .Prate me misli. Obuzimaju. U paklenoj je još gore. Suva, oštrog kamenja, beživotna... Ćutim dok mi glas odzvanja vijugama. I one su paklene , obojene crvenom đavoljom vodom i posute oštrim kamenom. Još da nije glasa, oterala bih strah, ovako, pravim se da ne čujem. Možda će me ostaviti na miru.

Stojim u sredini, u samom paklu paklene jaruge , srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko (možda mi se samo tako čini).

,,Šta pakleni krugovi? Da nisi čitala tamo neku knjigu? Ha,ha ha...Knjiga je knjiga, pakao nisi videla, pokazaću ti ako budeš sledila moje tragove...”

Lagano napredujem prema vrhu. Negde između pogleda i glasa u glavi desna noga mi proklizava. Hvatam se za ogradu, srce mi lupa kao ludo, a glas se smeje: ,,To ti je mala opomena! Ako se samo požališ na mene, ili otkriješ da sam tu , osetićeš paklene krugove. Neće ti pomoći ni ograda ni saputnik.”

Između bola u zglobu i utabane staze kojom sve opreznije hodam, polivena sopstvenim znojem kao vodom, stižem do samog vrha. Zemljane kule ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Gledam. Glas zvoni: ,,Možda ćeš me ugledati ako bolje budeš gledala ili ako zakoračiš u dubinu preko ograde, ako se popneš na vrh najvišeg stuba! Hajde, kreni, šta čekaš? “

Teram glas. Pravim se da ga ne čujem. Penjem se na svaki vidikovac. Moj saputnik pravi fotografije- Pitam se da li ću na njima biti sama ili će se videti otelotvoren glas iz glave?

,,Naravno da se neće videti! Videćeš me samo ti, ako te budem pustio da napustiš moj dom.”

Posmatram Varoš.

Na trenutak sam sama. Glas se izgubio. Čini mi se napustio me. Prešpuštam se uživanju.

Zaboravljam napor, toplotu , drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravljam lupanje srca zbog penjanaja. Ubeđujem sebe da sam zbog sunčanice imala bujnu maštu. Sve se briše pred lepotom prizora.

Plešu okamenjeni svatovi. Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum. U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figutre i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Nastavljam dalje. Oslobođena sam. Vratio mi se razum, sve je samo magija.

Sveto mesto: Crkva Svete Petke. Ovde sam bezbedna, Palim sveće. Cepam pamučnu maramicu- trljam oči, glavu, možda mi se misli razbistre… Vezujem ih za drvo.

- ,, Misliš da ću poneti tvoje boljke? Zašto bih ih bolovao umesto tebe? Jesi li zaslužila? Obazirem se. niko ništa ne čuje. Uobražavam.

Vraćamo se stazom dok mi um vrvi pitanjima bez odgovora. Zastajem kod Đavoljeg izvora. Zaostajem.

U trenutku mi se čini da u crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo ! Balončići nisu bili ispunjeni vazduhom. U njima je vrcao život. Zagledala sam bolje, pomislila da sanjam, da je nemoguće da glas dobije oblik, da mi se pomutio razum, da imam priviđenja. Glas sam nekako podnela, a slika?

Protresla sam glavu .

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo stvorenje naizgled bezazleno. Pogledala sam bolje.

Đavolak.

Obrisala sam naočare.

Možda sam stigla do trenutka kada se gubi razum. Kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada se zemlja grudva pa poput tamničara u svoje podzemne odaje prima grešnike i otpadnike. Možda i ovakve kakva sam ja? Kada odbegli anđeli na svetlu sunca dobijaju novi život, a posetioci postaju deo večnosti.

-Ko si ti?

-Ko si ti?

-Šta pitaš kad znaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.

-Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.

- Da gledaš? Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…

-Pa može da se dođe i noću, ima osvetljenja u mnogim bojama...tiho sam prozborila.

- Ne tada, već u pusto doba kada se smenjuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Tada ne postoje granice dobra i zla, tada nema nazad! Vremenska vrata se otvore, ja sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljnim prodanim dušama, posrnulim vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje!

- Sad me plašiš!

- Plašim! Ne znaš ti šta je strah! Nikada nisi gledala horor film, a ne vatrenu igru đavolskih nogu! Videla bi ti da onoćiš ovde! -smejao se. Svaki kikot je doprineo njegovom povećanju. Rasla mu je glava, produživale se ruke i nokti, a iz očiju su mu sevale varnice… Hoćeš li ? Hoćeš li onoćiti???!!!

- Ne mogu, moramo dalje!

- Dalje, ti i on? Pa ni ne vidi da razgovaraš sa mnom! I njega ću!

- Put je pred nama…

- Nećeš dalje! Ne, dok te ja ne pustim!!!!! Gledaj me u oči! Jesi li videla one kipove drvene! Zarobljene? Oboje ću vas tako! Gledaj me!!!! Grmeo je.

 

Dok su ruke drvenile, noge se lepile za crveno tlo , do mene je dopo glas:

- Idemo dalje! Još je dosta puta pred nama, a i ogladneo sam! Požuri! U šta si se zagledala?

- Ni u šta. Ja to onako…

- Idemo dalje. Ova hladovina daje snagu.

- Idemo! -nisam se usuđivala da se okrenem…


четвртак, 11. март 2021.

Slika kupovine

 Dobro naoružana,  po drugi put se spremno uputila u bitku. Jakna postavljena
veštačkim krznom, termo čarape, cipele obložene čupavim vatelinom, šal i pod obavezno maska. Kapu nikada nije nosila, ni podnosila. Nezaboravni detalj su bile naočare, sa sve debljim staklom.

Neutralni posmatrač bi rekao da to što su fotogrej ne predstavljaju nikakvo obezbeđenje  za vlagu koja se hvtala dok je disala preko maske- trostruko postavljene, radi veće bezbednosti i odbrane od dosadne korone. Takođe bi isti mogao kroz napregnuti sluh čuti rojenje misli u njenoj glavi: 

-Dakle ne mogu da verujem. Sija zvezda s plavog neba, hladno, na suncu toplo. I toplo i hladno u jednom, da ne kažem dva u jedan.  Osećaj toplote na hladnoći i obrnuto.  Opet do iste radnje. Još da pitam da li je stiglo...Naravno nije, trebalo je, ali nije.  Da li to znači da ću doći i treći put?

 Doći  ću. 

Nema opet, a kad bolje promislim i ne treba mi.

 Šta je ovo da li su mi cipele otežale ili jakna ili sam ja popustila, možda godine, prejak doručak... Zalepio mi se duks ispod jakne za leđa. Mokro...a i znojim se . Da li sam preterala sa oblačenjem??? Požuriću da što pre stignem u  drugu prodavnicu, tamo je sniženje, pa ako ulovim dobro je...

Majko mila, zar danas svi love? 

Da li se deli džabe? Ipak ću ući... 

Jaoj..Ne vidim pored naočara...Magla na njima kao ona u oktobru, stakla se bele...

- Da li vam treba pomoć? 

. Pomoć može. Ne vidim ništa, nemam naočare...

-Kako nemate? Pa na nosu su vam! 

- To nisu te, a i mogli bi biti malo ljubazniji...Naočare i maska ne mogu zajedno...

-Dakle nema vaspitanja...nekultura do nekulture... Dobro je i da dišem...još da mi škrge izrastu...Ovde ne kupujem ništa. Idem u sledeću. Izvadiću ovo što sam stavila, pa neka se ruga nekom drugom... 

Šta je ovo? Toplotni udar? Na koliko im je grejanje? Na sto?  

Obisaću ih, da nabiram nešto voća, pa idem da havtam red na kasi...gužva...da li je danas takav dan ili su svi dani takvi ? Baš kad rešim da izađem iz kuće? 

Toplota prostorije je doprinela da se oznojala ispod teretnog oblačenja, osećala je vlagu tamo gde je nikada nije bilo i gde nikada ne bi trebala da bude...Stala je u red ispred kase...

Ispred kase gužva, red ...da li da ide ili da ostane?

Ipak je ostala. Dok je spuštala voće na traku primetila je da na pakovanju piše kilogram i po, umesto dva,  ...a cene su bile različite. Tražila je da provere-  srećom. 

Izvinila se i pod oblakom pare napustila prodavnicu.

Pravac kući! Za danas je bilo previše!


Кипријанов кладенац 2021

   Част ми је што сам заступљена својом песмом ,,НЕГДЕ" .  Хвала организаторима , хвала жирију . Кипријанов кладенац 2021 kiprijanracan...