Slike na svili

Otvaram vrata i Ispraćam mart. Ne da se,  Zadržava dah, daje severcu nadu Da može trajati još sat koji. Možda drhti  dok tone u zaborav? Možda se  istrošen Otima bezdanu Ili  ljubomoran na mladost proleća  zadržava ruku odlazećem mrazu Grčevito se držeći staza svojih?   Slučajno iznikao  grm ringlote  Posu trag njegov bezbrojem  Cvetova svojih. Zastajem. Pevam. Otvaram vrata.    

                                                                                    Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi patuljak. Ne običan, šumski, koji ima blago drevnih šuma na čuvanju, već skromni ravničarski, prahom zemlje ogrnut. Njegov zadatak je da čuva duše od crne zemlje načinjene, one koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu da napuste ravnicu. Ima on mnogo posla. Treba skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre, razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova, pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti telo i prostor iznad obrađenih nj

Negde u gustini tuđih suza izgubila se savest U gubitku osmeha caruje tugom obojen dan U umornim rukama kraljevstvo  nemoći blista  A u gubitku svetlosti vlada tama.   Negde gde su trave osušene Surovi kamen ranjava korake Negde gde je cvet pao u zaborav  Korov obuzima duše A   nerazum kolo vodi. Negde gde jad sniva snove A usud odnosi pobede Živi pesnik. Njegova bol prerasta u pesmu. On peva.  Fotografija Dragan Đukanović- Na Dučićevom grobu

Nose me vode misli mojih                                    Uskovitlanih staza,  Nedostižnih visina Preko koraka što napravih  Prateći svoje dane.   Gubim niti upredenih razgovora Glasove u magli Jutarnjoj, bledoj, svežoj Što preko njiva uzoranih  raznosi  Davno dato obećanje.   Odvajam večeri od jutara,  Dane od noći Glasove od nezaborava. Dozivam rečima svojim  skrojenim od pokrova umrlih glasova Prijatelje s kojima delih dane svoje Ne čuju, ne odazivaju se.   Koracima pratim svoje dane.  

 Ne mogu da objasnim  treperenje svega što oko može da vidi. Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci. Jedva čekam da se stopim sa vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih krošnji, dotaknem legende...    Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega , beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir? Volim zeleno. Teram strah. Žmarce. Nelagodu.  Sve je to samo moja uobrazilja, rezultat dugog putovanja. Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova. Dozvoljavam sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput čuva

 Dobro naoružana,  po drugi put se spremno uputila u bitku. Jakna postavljena veštačkim krznom, termo čarape, cipele obložene čupavim vatelinom, šal i pod obavezno maska. Kapu nikada nije nosila, ni podnosila. Nezaboravni detalj su bile naočare, sa sve debljim staklom. Neutralni posmatrač bi rekao da to što su fotogrej ne predstavljaju nikakvo obezbeđenje  za vlagu koja se hvtala dok je disala preko maske- trostruko postavljene, radi veće bezbednosti i odbrane od dosadne korone. Takođe bi isti mogao kroz napregnuti sluh čuti rojenje misli u njenoj glavi:  -Dakle ne mogu da verujem. Sija zvezda s plavog neba, hladno, na suncu toplo. I toplo i hladno u jednom, da ne kažem dva u jedan.  Osećaj toplote na hladnoći i obrnuto.  Opet do iste radnje. Još da pitam da li je stiglo...Naravno nije, trebalo je, ali nije.  Da li to znači da ću doći i treći put?  Doći  ću.  Nema opet, a kad bolje promislim i ne treba mi.  Šta je ovo da li su mi cipele otežale ili jakna ili sam ja popustila, možda god