Vlat trave

Uhvatiću se
Drhtavim glasom
Za vlat vitke trave.
Poslednji trag  jesenje radosti.

Pustiću telo
Da ga na leđima ponese prohujali dan
Smestiće se na  usamljeni peščani sprud.

Neće postojati vreme.
Izbrisaće se tragovi teških reči.

Udisaću vetar.

Hraniću se Suncem i vodom
Mesecom ću obojiti jutro
Zvezdama noć.

Posadiću dobrotu.

Snagu će mi dati
Koren
Života mog.

Crna senka

Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete
nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom.
Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge.
Zaustavljam dah.
Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke.  Opsedaju me pitanja:
Ima li vlasnika? 
Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noći tajne staze? Kako bih ga ponela onome ko bi ga primio pod svoje okrilje? Toliko pitanja...a on sjajem očiju svojih hvata vetrov ples, dahom svojim osvaja meridijane, penje se na vrhove nedostupne ljudima.
-Jesi li ga videla?
-Da jesam.
-Šta mu je s nogom?
-Ne znam.
Crna senka se povukla dublje u ulicu, u staru kuću napuštenu od vlasnika. Visoki posustali korov mu je otvorio prolaz  u carstvo njegovo. Urušeni krov mu je uručio pozivnicu za večernji bal.
Vozač je upalio motor autobusa...

Pesnička republika

Po hladnom i osunčanom danu 23. novembra 2019.godine tačno u 12 časova,  je
održan pesnički maraton u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.
Nisam sanjala da ću postati pesnik, ni da ću upoznati ljude kojima je životna potreba pisanje stihova, a dobih pasoš Pesničke republike.  Zvanično postadoh član.
 Mešali su se jezici na kojima su se čitali stihovi. Bilo je i smeha i suza.
Dobro se oseća čovek na svome i među svojima. Banaćani u centru sveta okruženi prijateljima i ljubiteljima poezije. U sali porodične kuće Vlahović, zahvaljujući njihovom entuzijazmu u Banatu je zaživela manifestacija u slavu pesništva.
Na konkurs sam poslala svoju pesmu ,,Mreža" koju sam na manifestaciji pročitala.

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.
Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.



Neka živi Pesnička Republika otv orena za sve stvaraoce stihova. Hvala porodici Vlahović.

 Gramatu  Pesničke republike dobio je roman Dragoslava Mihailovića ,,Kada su cvetale tikve". Ako niste imali prilike za čitanje- preporuka je tu.


 Preuzeto sa

banatskikulturnicentar.blogspot.com

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej- Grada u fokusu-uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike SRbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesničku republiku čine pesnici koji, po pozivu organizatora, dođu da učestvuju i govore svoje stihove na manifestaciji, čime postaju državljani Pesničke republike. U Pesničku republiku su dobro došli i oni koji se sami preporuče i izraze želju da postanu državljani, kao i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.

Pesnička republika simbolično ima sve atribute pesničke države (ustav, himnu (Banatsko veliko kolo), predsednika, vladu, ambasadore, počasne konzule za pojedine regije, gradove, mesta...) koja ljudima treba da ukaže da poezija ima sveljudski i svenarodni karakter.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše  ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.

Ustav Pesničke republike

Poezija je lični umetnički čin. Svet treba da peva, a ne da ratuje.

Poezija nije i ne sme biti u službi ni jedne ideologije ili politike.

Poeziju imaju prava svi da pišu i na nju niko ne sme da ima posebno pravo.

Poezija ne poznaje granice, jezike, države i ograničenja u iskazivanju sebe same.

Svi koji pišu, koji vole i koji čitaju poeziju imaju pravo da budu državljani Pesničke republike.

Ambasadori,  vlada, predsednik i državljani Pesničke republike imaju zadatak da svugde i na svakom mestu afirmišu poeziju i pesničke tradicije, kako one koje su bile u minulim vremenima tako i u vremenima budućim, bez obzira na poetičke grupacije koje se bore za afirmaciju vlastitih poetičkih ideja.

Državljani Pesničke republike iznova afirmišu ljubav, kretivnost, lepotu i dobrotu.

Pesnička republika je nezavisna od svih država, vlada, i niko nema prava da je ukine, jer je ona ideja koja hiljadama godina živi u pesničkim delima i hiljadama godina će živeti, a mi je danas samo objavljujemo svetu i simbolično je formalizujemo.

Svet će biti mnogo bolje mesto za življenje kad ga povedu, u vremena buduća, pesnici.

Poezija je sveukupna večnost, a u njoj svi imaju prava da učestvuju.

(Ustav napisao Radovan Vlahović)

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej – „Grada u fokusu” – uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike Srbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesničku republiku čine pesnici koji, po pozivu organizatora, dođu da učestvuju i govore svoje stihove na manifestaciji, čime postaju državljani Pesničke republike. U Pesničku republiku su dobro došli i oni koji se sami preporuče i izraze želju da postanu državljani, kao i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.

Pesnička republika simbolično ima sve atribute pesničke države (ustav, himnu (Banatsko veliko kolo), predsednika, vladu, ambasadore, počasne konzule za pojedine regije, gradove, mesta...) koja ljudima treba da ukaže da poezija ima sveljudski i svenarodni karakter.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.

Ustav Pesničke republike

Poezija je lični umetnički čin. Svet treba da peva, a ne da ratuje.

Poezija nije i ne sme biti u službi ni jedne ideologije ili politike.

Poeziju imaju prava svi da pišu i na nju niko ne sme da ima posebno pravo.

Poezija ne poznaje granice, jezike, države i ograničenja u iskazivanju sebe same.

Svi koji pišu, koji vole i koji čitaju poeziju imaju pravo da budu državljani Pesničke republike.

Ambasadori,  vlada, predsednik i državljani Pesničke republike imaju zadatak da svugde i na svakom mestu afirmišu poeziju i pesničke tradicije, kako one koje su bile u minulim vremenima tako i u vremenima budućim, bez obzira na poetičke grupacije koje se bore za afirmaciju vlastitih poetičkih ideja.

Državljani Pesničke republike iznova afirmišu ljubav, kretivnost, lepotu i dobrotu.

Pesnička republika je nezavisna od svih država, vlada, i niko nema prava da je ukine, jer je ona ideja koja hiljadama godina živi u pesničkim delima i hiljadama godina će živeti, a mi je danas samo objavljujemo svetu i simbolično je formalizujemo.

Svet će biti mnogo bolje mesto za življenje kad ga povedu, u vremena buduća, pesnici.

Poezija je sveukupna večnost, a u njoj svi imaju prava da učestvuju.

(Ustav napisao Radovan Vlahović)

 Fotografije Dragan Đukanović.

Preuzeto sa FB stranice Banatski kulturni centar

Odbegle misli

Hvatam odbegle misli.

Prebrzo grabe  nevidljivim korakom.
Lete poput ždralova.
Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana.
Gube se u nedogledu oka
Spremnog za treptaj.

Beskrajno prostranstvo travnatih
Snenih livada detinjstva mog
Ih skriva, čuva,
Ne dozvoljava da ih svetlost obasja.

Naprežem sluh.
Vid poošravam.
Hvatam.
One se migolje glatkih tela
Pomazanih mirrom.

Držim njihov miris
donešen iz daleka,
Iz  beskraja dana kada prvi put
Udahnuh i zaplakah.

Pobedu odnose one.

Neuhvatljive,
Odbegle
Skrivene
.

Krila

Pogledom pratim ptice na visokom nebu
Stopile se  sive u sivom
Lete svojim korenima.
Odlaze.

Kraj mene proleću nizovi kuća
Tužnih prozora bez stakla.

Odleteli ljudi

Odnele ih neke sive ptice
Raširenih
Nikada skupljenih krila.

Meša se sivo i sivo
Tuga.

Samo se poslednji topli
Jesenji dan smeška.

Јато бесмртника

Веома ме је обрадовала вест да се моја песма  ,,Душе ратника" нашла у

Зборнику ,, Јато Бесмртника" посвећен страдању српских војника у Првом светском рату. Зборник  је настао у оквиру конкурса Народног универзитета Трстеник.
Хвала господину Милошу Милешевићу и КУД ,,Вук Караџић"Грабовац- Трстеник.

На почетку Зборника се налазе стихови Војислава Илића Млађег

                                 Испред врата домовинскух.
                                 У победном своме ходу
                                 Изгибоше исполински
                                 За јединство и слободу.
                                 Њина дела славише се
                                 До последњих, судњих дана.
                                 Слава јату бесмртника.
                                 Мир пепелу великана.


Ко се једном поклони сенима великана заувек у својој души чува спомен на њихова бесмртна дела.

 Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других да узму пушке.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, душе ратника.

Obećanje

Dok se miris  poslednjih  sagorelih  bukovih cepanica širio ne mareći za ljude, iz njega se u
trakama mogao naslutiti razgovor.  Činilo se da je reč neživa, da nema vlasnike, da se  stvorila sama  od sebe i da će kada prvi sveži dah vetra naiđe ona biti razvejana.
Reči su se razvlačile poput paukovih pređa koje se kače za suve grančice, a jutarnja rosa od njih pravi providne bisere koji nestaju s prvim zracima sunca..
U gustišu dimne zavese, skrivena lica dva mladića su stvarala reči.
-Ne, nemoj sada. Čekaj. Nismo spremni.
- Kako nismo, tolike godine učenja, da nismo spremni?
-Kažem ti - nismo.
- Pa meni se čini...
-Jesmo li se dogovorili da ćemo zajedno?
-Da,  jesmo, ali ja imam samo jednu priliku. Drugu neću imati.
-Kažem ti nismo spremni.
-Možda ćemo moći,  ipak smo radili..
-Kažem ti nismo spremni.
-Pa..
-Jesmo li se mi dogovorili još na prvoj godini da ćemo zajedno?
-Jesmo samo..
-Onda, hoćeš da kažeš da nećeš držati reč?
-Dobro. Ti si pametniji od mene. Valjda bolje znaš.
-Naravno da znam. Sledeće godine ćemo.
Magličasti tragovi dima se se razvejali. Mladić je došao kući, ne poželevši nikom laku noć. Pred njim je bila velika borba. Osećao je dug prema roditeljima, ali ga je peklo dato obećanje najboljem drugu.
-Ne idem  na fakultet. Mladen kaže da nismo spremni.
-Šta kaže?
-Nismo spremni. Dogodine ćemo.
-Šta ti kažeš?
-Ja kažem kako Mladen kaže.
- E moj sinko...videćemo dogodine...
Zimski dani obavijeni bukovim dimom su brzo prohujali, s prvim prolećnim danima mladić je prišao ocu i rekao:
-Idem u inostranstvo da radim.

Milion neizgovorenih reči - pesnički mataron

Neobičnog naziva" Milion neizgovorenih reči",   2.11.2019. godine  sa početkom

 u 17.časova , u Kulturnom centru

Put

u Kikindi je održan Međunarodni pesnički maraton ,,Nikola Vasić Topolovački".
Nizali su se stihovi, sticala nova poznansva, uživalo se u recitovanju, susretali su se učenici i profesori, čitali aforizmi. Maraton je prerastao u veliko druženje pesničkih duša i ljubitelja poezije. Moja radost je pojačana  jer se ova tradicionalna međunarodna manifestacija dešava pod rodnim nebom moje Kikinde.
Na moje veliko zadovoljstvo svojim prisustvom i podrškom su mi pomogle dve divne osobe bez kojih sigurno ne bih bila ono što jesam: Jadranka Krištof i Slavica Kanas. Zahvaljujući njima imamo fotografije sa ove manifestacije.
Od velike pesnikinje sam  saznala da je jedno pisati, a sasvim nešto drugo zapisivati. Da nikada nije kasno za početak zapisivanja dokazuju brojni zbornici u kojima su zastupljene moje pesme i priče.

Iščekivanje početka

Na moju veliku radost pesma "Put" koju sam zapisala i poslala na ovogodišnji konkurs Književnog kluba "Duško Trifunović" ,je pronašla svoje mesto na stranici 47.
Uživotu smo često pred dilemom reći ili prećutati, u svakodnevici koju delimo. Da li se napraviti nevešt, ogrnut prividnim nerazumevanjem  u cilju izbegavanja ružnih reči i povišenih glasova ili jednostavnim zatvaranjem očiju okrenuti leđa i time stvoriti neprobojne zidove oko sopstvene ranjivosti.
Pesnik može zapisati. Tako nastaju slike pesnikove duše, života iza njegove spoljašnjosti. Oslobođeni bivaju njegovi starahovi. Ljubavi večno žive, a reči odzvanjaju kao pećinski eho. Ko sluša moći će da ih uhvati, a ko ne,  ostaje uskraćen za slike blistavih umova svih pesnika od početka stvaranja pisane reči.

Predstavljanje

Sa gđom Leposavom Uvalin i gDuškom Krmpotićem

,,Život koji vodimo nimalo nije lak i on se sastoji od strmoglavih padova s jedne strane i trijumfalnih pobeda sa druge. U svom tom životnom tasu ta reč je prečesto oštrija od mača i ubojitija od gelera.Ta izgovorena reč je jezgro naše borbe i ličnog dostojanstva  i ukoliko je neizrečena, ostaće izgubljena u vihoru vremena  i potisnuta ambisom tišine."  U Reči priređivača naveo je  Miodrag Brkin

Hvala organizatorima i svima koji su na bilo koji način doprineli dobrom raspoloženju tokom ove divne večeri.