Slike na svili

Uhvatiću se Drhtavim glasom Za vlat vitke trave. Poslednji trag  jesenje radosti. Pustiću telo Da ga na leđima ponese prohujali dan Smestiće se na  usamljeni peščani sprud. Neće postojati vreme. Izbrisaće se tragovi teških reči. Udisaću vetar. Hraniću se Suncem i vodom Mesecom ću obojiti jutro Zvezdama noć. Posadiću dobrotu. Snagu će mi dati Koren Života mog.

Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom. Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge. Zaustavljam dah. Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke.  Opsedaju me pitanja: Ima li vlasnika?  Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noć

Po hladnom i osunčanom danu 23. novembra 2019.godine tačno u 12 časova,  je održan pesnički maraton u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu. Nisam sanjala da ću postati pesnik, ni da ću upoznati ljude kojima je životna potreba pisanje stihova, a dobih pasoš Pesničke republike.  Zvanično postadoh član.  Mešali su se jezici na kojima su se čitali stihovi. Bilo je i smeha i suza. Dobro se oseća čovek na svome i među svojima. Banaćani u centru sveta okruženi prijateljima i ljubiteljima poezije. U sali porodične kuće Vlahović, zahvaljujući njihovom entuzijazmu u Banatu je zaživela manifestacija u slavu pesništva. Na konkurs sam poslala svoju pesmu ,,Mreža" koju sam na manifestaciji pročitala. Mreža Tiho ću Oko svoga tela Isplesti neprobojnu mrežu Dana, noći, propuštenih prilika I uhvaćenih snova. Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana. Konopac će biti dug. Nosiće sve radosti i tuge Jesenje i prolećne magle Zalaske Sunca i nestanke belih Paperjastih oblak

Hvatam odbegle misli. Prebrzo grabe  nevidljivim korakom. Lete poput ždralova. Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana. Gube se u nedogledu oka Spremnog za treptaj. Beskrajno prostranstvo travnatih Snenih livada detinjstva mog Ih skriva, čuva, Ne dozvoljava da ih svetlost obasja. Naprežem sluh. Vid poošravam. Hvatam. One se migolje glatkih tela Pomazanih mirrom. Držim njihov miris donešen iz daleka, Iz  beskraja dana kada prvi put Udahnuh i zaplakah. Pobedu odnose one. Neuhvatljive, Odbegle Skrivene .

Pogledom pratim ptice na visokom nebu Stopile se  sive u sivom Lete svojim korenima. Odlaze. Kraj mene proleću nizovi kuća Tužnih prozora bez stakla. Odleteli ljudi Odnele ih neke sive ptice Raširenih Nikada skupljenih krila. Meša se sivo i sivo Tuga. Samo se poslednji topli Jesenji dan smeška.

Веома ме је обрадовала вест да се моја песма  ,,Душе ратника" нашла у Зборнику ,, Јато Бесмртника" посвећен страдању српских војника у Првом светском рату. Зборник  је настао у оквиру конкурса Народног универзитета Трстеник. Хвала господину Милошу Милешевићу и КУД ,,Вук Караџић"Грабовац- Трстеник. На почетку Зборника се налазе стихови Војислава Илића Млађег                                  Испред врата домовинскух.                                  У победном своме ходу                                  Изгибоше исполински                                  За јединство и слободу.                                  Њина дела славише се                                  До последњих, судњих дана.                                  Слава јату бесмртника.                                  Мир пепелу великана. Ко се једном поклони сенима великана заувек у својој души чува спомен на њихова бесмртна дела.  Душе ратника Волим када јутро заискри исконс

Dok se miris  poslednjih  sagorelih  bukovih cepanica širio ne mareći za ljude, iz njega se u trakama mogao naslutiti razgovor.  Činilo se da je reč neživa, da nema vlasnike, da se  stvorila sama  od sebe i da će kada prvi sveži dah vetra naiđe ona biti razvejana. Reči su se razvlačile poput paukovih pređa koje se kače za suve grančice, a jutarnja rosa od njih pravi providne bisere koji nestaju s prvim zracima sunca.. U gustišu dimne zavese, skrivena lica dva mladića su stvarala reči. -Ne, nemoj sada. Čekaj. Nismo spremni. - Kako nismo, tolike godine učenja, da nismo spremni? -Kažem ti - nismo. - Pa meni se čini... -Jesmo li se dogovorili da ćemo zajedno? -Da,  jesmo, ali ja imam samo jednu priliku. Drugu neću imati. -Kažem ti nismo spremni. -Možda ćemo moći,  ipak smo radili.. -Kažem ti nismo spremni. -Pa.. -Jesmo li se mi dogovorili još na prvoj godini da ćemo zajedno? -Jesmo samo.. -Onda, hoćeš da kažeš da nećeš držati reč? -Dobro. Ti si pametniji od mene. Valjda b

Neobičnog naziva" Milion neizgovorenih reči",   2.11.2019. godine  sa početkom  u 17.časova , u Kulturnom centru Put u Kikindi je održan Međunarodni pesnički maraton ,,Nikola Vasić Topolovački". Nizali su se stihovi, sticala nova poznansva, uživalo se u recitovanju, susretali su se učenici i profesori, čitali aforizmi. Maraton je prerastao u veliko druženje pesničkih duša i ljubitelja poezije. Moja radost je pojačana  jer se ova tradicionalna međunarodna manifestacija dešava pod rodnim nebom moje Kikinde. Na moje veliko zadovoljstvo svojim prisustvom i podrškom su mi pomogle dve divne osobe bez kojih sigurno ne bih bila ono što jesam: Jadranka Krištof i Slavica Kanas. Zahvaljujući njima imamo fotografije sa ove manifestacije. Od velike pesnikinje sam  saznala da je jedno pisati, a sasvim nešto drugo zapisivati. Da nikada nije kasno za početak zapisivanja dokazuju brojni zbornici u kojima su zastupljene moje pesme i priče. Iščekivanje početka