Постови

Приказују се постови за октобар, 2017

Zlato hleba

- Gde si? Lakokrili, kojim putevima te nose nečujna krila?  Gde te je put odveo u ovo hladno pozno jutro kada se prolaznici sklanjaju od pogleda sivoga neba? Gde si kada teret minulih dana pritisne dušu, pa se ona nežno uznemiri? Gde si kada se krst na leđima podigne,  pa nedostajanje postane snažnije i teže? Gde si kada deca više nisu deca? Gde si kada prve kiše obojene bojom severa dodirnu krovove i nepokrivene kose? - Gde sam? Misliš li da samo ti imaš krst? Misliš li da jedino tebe sever posećuje? - Tu si! Jesu li ti krila umorna? Da li se to dugina boja tvoga oka obojila tamnom linijom neprospavanih, budnih noći? - Ne mogu biti umoran. Ne mogu osuđivati ili biti i ne biti na nečijoj strani. Moje je da upotpunim dan, da udahnem radost i da Prozvanima osvetlim staze kojima hodaju. - Zaboravljam Lakokrili. Nemoj zameriti , sitnoj, nejakoj duši, spram tvoje najistančanijom rukom otkanoj. - Posmatrao sam život. - Zar ne činiš to svakodnevno? - Svakodnevno od prvoga dana Postan

Душа

Слика
Одлете На крилима невидљивим Душа Смештена На малом Тек рођеном Ветру. Борила  се, Одолевала Лечила се и бунила. Није успела. Опустила се Откинула Угасила. Одлетела је. На крилима невидљивим. Душа. За све душе: Плавац.

Mališa

Слика
.- Gde si nestao Lakokrili? Ostao si mi dužan odgovor na  postavljeno pitanje. - Nikome ne mogu biti dužan. Nisam ti ja đak, pa da odgovaram kad ti hoćeš. - Možda i ne znaš?! - Misliš da ne znam? Ja, koji znam sve od prvoga dana stvaranja čoveka, ja koji sam na krilima nosio i prenosio čistotu i lepotu? Dato mi je da letim kroz vreme i prostore, da letim kroz magle i padanje kiše. Volim letnje oluje, trenutke kada se ljudi povuku u mir svojih domova. Tada se  raskrilim, mašem krilima i pojačavam duvanje vetra. Nosim očišćene kapi na sve strane, igram se s njima. Letimo gore, dole, prkosimo silama Zemlje. Radujemo se u radosti bez ljudi. Ne osećamo njihov strah.  Letim tako da me ljudi ne vide, biram trenutke za let i prikazivanje. Pitaš me za malog, skoro žutog leptira. - Da baš za njega, onoga što zaspi, pa se probudi ili biva probuđen, onoga neuhvatljivog i bledog, oslobođenog bogatstva sunčeve svetlosti. Onoga sa dve tačke umesto očiju. - Naučio sam te da slučaj ne postoji,

Miholjsko leto

Слика
Jutro je gubilo magiju. Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega. Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika. Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili. - Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan: Ne budi tužna

Lakokrili i Sovra

Слика
Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva. Nedelju volim. Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja. - Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?! -Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem? - Pametno komšika. pametno! - Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa. I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor. Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put. U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru. Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam. -Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video,

Lakokrili i njegove priče : Ruža

Слика
Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje. Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde. Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.  Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.  Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.   Voleo je Prozvane. Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim. Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršeno

Lakokrili

Слика
Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije. Nikada mu ništa nije promaklo. Video je sve, znao je sve!  Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.  Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca. Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitni

Srna

Слика
Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice. Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike . Nalazim se u ulici svoga detinjstva . Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko. Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju. Tihi smo. Delimo  domaći kek