Постови

Приказују се постови за април, 2017

Senka, gde si ti?

Слика
Kroz mirno selo se provlačila prolećna izmaglica. Bila je sasvim neobična. Opominjujuća, stvorena od beskrajnog niza likova koji su nekada tu živeli. Kako dugo nije dolazila, nije mogla ni da odlazi. Poslednji put je njena noga kročila u seoski sokak pre... - Pa pre mnogo vremena.- činilo joj se da razgovara s nekom neobičnom prikazom. - Od tada su se izmenjala mnoga leta i mnoge zime. - Da, baš tako... Sada je tu. Prvo su joj se pluća napunila onog zdravog seoskog vazduha. S prvim pročišćenjem došao je udarac. Vazduh je postao gorak.  Vetar se kroz  olistalo drveće mreškao gorko. Oko navilko na velike lepo uređene ulice je počelo da gleda gorko. Gorko je dobilo formu. Oživelo je. Nežno ju je uhvatilo za ruku na kojoj su se nazirale staračke pege. Bila je negovana. Volela je manikir, pedikir, volela je muzeje i galerije. Volela je velegrad i život u njemu. - Sve sam  to zaslužila svojim nimalo lakim radom. ... Jedne noći ju je iz sna, u kome su se nizali veliki majstori

Priča seoske kuće

Слика
 Postoji kuća u selu. Mala, sa zeleno obojenom drvenom kapijom, sa cvetnim dvorištem i velikom uredno posejanom i okopanom baštom.  Kuća je videla mnogo. Videla je i rat i mir.  Možda je je negde u ratu i miru pogledom pomilovao Tolstoj  ili je Crnjanski svoje junake slao negde u njive koje se pružaju iza njenog vidokruga. Kako god, stajala je mirno.  U njenoj pretežno zemljanoj duši skrivale su se mnoge tajne.  Nosila je beleg teških vremena i muka koje je trebalo izdržati. Ulazili su u njeno dvorište dobronamerni i oni manje dobronamerni.  Sve je ona to trpela svojim ćutanjem. Nekada se u trenutku noći, kada svi spavaju, budila da svojim uzdahom opomene mesec da snažnije sija i da svojim srebrnim prahom pospe sve dobronamerne, da ujutro osvanu srećniji  i vredniji. Kuća je bivala umivana svakoga proleća. Svake jeseni su pregledani njeni crepovi, čišćeni su tavani i šupe. Pod svoje grede je primala sove. Volela je njihov noćni huk i lov na miševe. Volela je druženje s njihovim pti

A, jel sviraš još ?

Слика
Iako je april uveliko osvajao, sunce je bilo dobro skriveno iza gustih sivih oblaka. Sa severa je duvao ledeni vetar donoseći snežne pahulje izmešane s kapima kiše.  Na mestu na kome se čekao autobus u malom vojvođanskom selu, davno zaboravljenom od mnogih, se ledeni dah najbolje osećao.  Bilo je hladno uvek. Jeza se osećala bez obzira na godišnje doba. Nekada je tu bio centar sela. Ljudi su prolazili, zbijale su se šale. Na jednom ćošku je postojala kafana, pravo mesto za čuti i videti. Na drugom zemljoradnička zadruga, na trećem, parohijski dom katoličke crkve,a  na četvrtom fino okrečena bela kuća koja je svojom veličinom izlazila na dve ulice. Baba Julka ju je svake godine umivala belim krečom, a s prozora je razgovarala s prolaznicima. - Di si krenula rano? Ajd, ajd, samo polako! Sve je ruka vremena ostavila u nekim boljim vremenima i čarolijom ih zaštitila od pogleda na današnje ruševine. Pustoš je bez ljudi. Praznina vremneskog čepa gde malo ko zalazi, je obavijala to mest

Oko boje starog zlata

Слика
Vazduh je golicao opran prvom prolećnom kišom. Onom mirnom, koja svojim kapima donosi blagostanje. Asfalt se nebeskim životnim čudom oprao i postao sjajan. Krovovi kuća su zablistali svežinom. Stare stolice na terasi su dobile novi život. Sve stvoreno rukom čovekovom je dobilo fini blistavi preliv nanešen rukom Gospodnjom. Spojilo se prirodno i stvoreno. Oživelo je stvoreno. Dobilo je, bar na kratko nov početak. Vraćajući se iz škole,  mladi par je pronašao zaklon iza starog drveta topole. Stajali su zagrljeni. Nada je obavijala njihova tela.   Život u punoj snazi. Iskričavi sjajni naleti kišnih kapi lepili su se za njihove kose. Crna i crna. Jasno kao blistav,  opran dan. Niko nije imao kosu kao on. Crnu. Gustu. Blago uvijenu u lake kovrdže. U  našu porodicu je ušao kao najstariji  majčin zet. Za razliku od nas koji smo svetle kose i plavih očiju, on je bio nešto osvežavajuće. Tamnokos. Svojom stasom je nosio ponos ratnika panonskih njiva. Nosio je u svojim venama dah da

Lov na vešticu

Слика
Deca su u prvom sumraku prepričavaladavno zaboravljene priče. Najviše su voleli one o vešticama i vampirima koji se sami bez poziva pojavljuju i odnose dečje  duše sa sobom. Stariji dečaci su se isticali hrabrošću i pomoću pritajenog straha priče su narastale. - Nije to ništa, kad sam ja jednom šetao... Ispod magle se pružalo staro groblje, na koje su svi zaboravili. Što je magla bila gušća i što se manje videlo kroz nju, strah je jačao. Ja se nisam plašio! Kada su iz otvorenih grobova počele da se uzdižu lake senke, poleteo je prvi vrisak, pa još jedan, pa još, naježio sam se. Onda se senka uzdigla i pretvorila u slepog miša. - Ih, slepi miš! On je ništa! Oni noćni leptiri su opasni. Oni ti noću dođu i piju krv! - Eno ih, lete oko svetla. Spremaju se za napad! - Bežimo kući! -  ... Ispod kore stare višnje mali noćni leptir, sa krilima posutim najfinijom prašinom banatskih njiva, ispresecanu tragovima suza duša koje su tražile milost Nebesa čineći vidljivim linije  patnje  nest