Neobični gosti : Ždralovi

Šta činiti kada se besmisao proširi i zahvati nebo nad glavom putnika?
Ćutati?
Grleniti se ?
Vikati ili odzvanjati zovom divljih  u zimskih noći, nepredvidivim morskim burama ili uznemirujućim prolećnim vetrovima??
Kako nadvisiti umom  besmisao bespuća?
Kako podići posrnule duše ?
Gde pronaći liniju spasa za davljenika upalog u najdublji vir ravničarske mutne reke?
Gde se odvesti na krilima  preletača beskrajnih nebeskih prostora?
Kako da odgovorim na pitanja koja se množe?
Upirem pogled u nebo. Umesto odgovora nebesko prostranstvo pokrivaju krupne pridošlice iz dalekih krajeva.  Sivi ždralovi.  Na krilima svojim nose mirise nepoznatih predela , ljudi i njihovih običaja koji  prolaze pored njih.
Ne priznaju  ljude.
Ne veruju im.
Čude se njihovom nemaru.
Uplašene su. Visoko su se podigle i svojim kricima  paraju nebo nad ravnicom. Duge noge su podvile pod telo i velikom brzinom su dotakle nebesku visinu. Na njihovom staništu koje posećuju svake godine se raširio požar izazvan ljudskom rukom. Gušio ih je sivi gusti dim, pekao im  otvore na kljunovima i štipao  blistve okrugle oči. Umesto odmora naišle su na garež  ljudske ruke.
Kako oprostiti ?
Kako izbrisati ?
Na koji način osvestiti malog čoveka koji umesto lepote vidi suvu travu?

Bilo je lepo dok je bila zaboravljena:

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!