Прича ,,Девет грла " награђена Специјалном наградом Народне библиотеке ,,Његош" Књажевац

Конкурсни зборник XXXIV/18 (зборник радова награђених учесника XXXIV Светосавског књижевног конкурса)

Народне  библиотеке ,,Његош" Књажевац 

 

 Линк ка зборнику  КОНКУРСНИ ЗБОРНИК

 

 

ДЕВЕТ ГРЛА

Пространом равницом плове облаци који ослобађају делове неба. Све мирише на овршено жито и ситан босиљак који расте на стрњишту. Лепоту ремети тек по који крик црног гаврана. Са равницом се стопио он, мост Девет грла. Подигнут је у време најезде Турака, да личи на онај Вишеградски. Све би било мање тајанствено, да око њега не хује карпатски ветрови који знају и памте много, а могу да га пробуде из ћутања. Бранио би се од њих, говорио да је богат својим ћутањем, да воли своје ћутање, али ветар је ветар није му давао мира.

Једном су тихо причали о песнику, писцу и великом уметнику, а ја сам као мали сведок чула и записала његове речи:

На мени је стајао човек. Сам. Лицем окренут према истоку. У рукама је држао листове својих рукописа. Било је ту песама за децу, драма, приповедака, а могао се назрети и почетак романа. Око њега се није осећало двоумљење или страх. Корачао је стазом Сунца преко мојих камених лукова. У тренутку када га је додирнуо ветар угрејан првим зрацима, тело му се извило, руке издужиле, а листови рукописа су полетели у ковитлацу и на чудесан начин су образовали још један мост. Мост на мосту. Попут дечје игре коцкицама мост је растао. Везивао је детињство и младост, младост и старост, пролазност и вечност. Речи песника су допуњавале јединствену целину.

Радовао сам се.

Све се одиграло брзином светлости, да би се исто тако и завршило. Човек је опет постао човек, са листовима својих рукописа. Ја сам постао чудесан мост обојен успоменама.

Пожелим да сам песник и мост на чудесном мосту, па да тако упловим у вечност.

 

Захваљујем жирију библиотеке на додељеној ми награди.