Slike na svili: Putopis:Solunska avantura!

Grčka, sunce,more...Posle dugo vremena bez godišnjeg odmora suprug i ja se otisnusmo u poteru za aktivnim odmorom.

Thessaloniki = Solun

Putovanje nismo ni osetili, put lep, autobus udoban...destinacija Stavros. Malo mesto s pogledom na Egejsko more. Plaža peščana, ne previše načičkana turistima...Idealno za porodični odmor. Naravno mi ne bismo bili mi kada u rezervi ne bismo imali avanturističke planove.U tome nikada nismo oskudevali.

Zejtinlik

Posle par dana lenčarenja u hladovini, onako beli nismo smeli da se izlažemo preteranom suncu, odlučimo da krnemo u Solun, ali nećemo ići organizovano sa nekom od brojnih agencija, već u svojoj režiji, da bismo što više videli, a i nismo imali potrebu ni za kakvom žurbom.
Krenemo ujutro naoružani sendvičima, vodom i dobrim raspoloženjem. Od Stavrosa do Soluna ima oko pedesetak kilometara. Oko pola devet smo ugledali obrise Tesalonike. Posle prvih nekoliko ulica ugledali smo sa desne strane kapiju sa natpisom Srpsko vojničko groblje. Kako je ono bilo prvo na listi znamenitosti koje je trebalo obići, požurismo i izađosmo na prvom sledećem stajalištu. Koliko je potresno ono što se tamo vidi sam jednom prilikom već opisala. Može se pročitati na ovom blogu. Samo zemljište za groblje je otkupio kralj Petar za svoje stradale vojnike pri proboju Solunskog fronta. Nekada je to bila periferija. Kako god bilo sa tog mesta smo se uputili prema luci.

Crkva Svetog Dimitrija

Bela kula

Polako hodajući i zagledajući užurbane ljude koji se mileli na sve strane u obavljanju svoje svakodnevice osećali smo se kao kod svoje kuće, potpuno oslobođeni straha od nepoznatog i žamora velikog grada. Put nas je vodio pored Crkve Svetog Dimitrija. Prelepo obnovljeno zdanje, oličenje duhovnosti i kulture. Novi hram je podignut na temeljima starog koji je izgoreo i bio srušen. U unutrašnjosti se mogu videti ostaci starih zidova sa vizantijskim grbom koji su kasnije preuzeli Nemanjići, a i dan danas se nalazi na našem znamenju: Dvoglavi orao.

Dvoglavi orao

Solunska luka

  Sa tog svetog mesta smo se uputili ka pozorištu i Beloj kuli koja je ponos stanovnika Soluna.
  Rečima se ne može opisati lepota solunske luke.Na horizontu se spajaju more i nebo i čine jedno.
   Stapaju se u velikom zagrljaju čuvajući starogrčke legende, prošla i tajanstvenost budućih vremena.

Kapija Kamara

Dužinom cele luke su brojni kafići koji mame rashlađenjima. Prošli smo pored Aristotelovog i brojnih spomenika velikanima Grčke. Ne smem zaboraviti rimske iskopine i Kapiju Kamaru. Sve je vredno divljenja.
  Za to vreme naša Zvezda je neumorno grejala. Počelo je da gori nebo, ali i zemlja.Rashlađivali smo se, a pored toliko lepote nismo osećali nesnosnu vrućinu.
Najzad, posle ručka rešismo da potražimo autobusku stanicu i da krenemo nazad.

Sada počinje prava avantura.

   Moj suprug se sećao u kom pravcu se nalazi autobuska stanica. Do nje je trebalo stići hodanjem pored nekog dugog zida iza kog je bila železnička pruga. Hodaj...hodaj...Mislim da smo samo pored tog zida išli oko desetak kilometara.Već smo se zabrinuli da je beskonačan, kad na klupi ugledasmo postarijeg Grka. Na iskrivljeno grčko-srpsko- englesko- nemačkom jeziku saznasmo da smo na dobrom putu. Laknulo nam je. U daljini smo ugledali obrise autobuske stanice. Uđosmo u jedan tržni centar da se osvežimo i kupimo poklone, pa da nastavimo dalje. Popodne je već dobro odmaklo.
  Stigli mi na autobusku stanicu. Velika. Mnogo natpisa. Sve veliki gradovi, relacije za sve četiri strane sveta...Ne znaš gde da gledaš. Samo Stavrosa nigde. Sednem ja na klupu, a suprug ode da kupi karte. Nema ga, ja sve sa onim paketima, oblivena znojem zbog velike vrućine, pa sve to začinjeno obilnom prašinom od dugog hodanja. Ni malo lepa slika!
  Kada se pojavio ošamućen, jedva je prozborio:
   -Ovo nije ta stanica, idemo autobusom broj 8 .
Potrčimo mi da nam ne ode. Sednemo, uz mali problem, nismo znali kako se karta overava. Srećom tu se zadesiše neki studenti koji su nam rado pomogli uz priličnu količinu smeha. Znali smo da treba da izađemo na jednom trgu. Prolaze stanice prva druga deseta...prolazimo pored Bele kule, pa pored crkve Svetog Dimitrija...nižu se stanice, putnici izlaze u ulaze, a mi uvek na istom mestu. Davno nestadoše studenti ...Preko puta nas sede neki čovek kome je pri prvom pogledu na nas bila jasna situacija. Nekako smo razumeli da smo prošli stanicu na kojoj je trebalo da izađemo i da je naziv stanice promenjen. To nije znala biletarka na glavnoj autobuskoj. Uto je autobus stigao do poslednje stanice u Solunu! Vožnja je trajala skoro sat vremena. Čovek reče da ostanemo tu, da bi se vratili istim autobusom nazad. Nas dvoje sedimo. Upade vozač, lepo nas istera i uz gestikulaciju nas uputi u drugi autobus koji počinje novi krug. Srećom drugi vozač je znao engleski. Rekao je da samo sedimo, a da će nam on reći kada da izađemo. Opet stanice...po treći put prolazimo pored Crkve S Dimitrija. Hvata nas blaga panika... Uto nam vozač rukom pokaže da izađemo. Naša panika raste ...nalazimo se na istom mestu na kom smo bili pre podne oko 10 časova, a sada je 17h. Šta drugo nego traži stanicu. Posle one ogromne očekujemo tako nešto. Nigde natpisa...Jedna Grkinja nas je uputila, ali ništa. Činilo nam se da smo u začaranom krugu, samo nam je Golum nedostajao! Krajnje iscrpljeni ušli smo u jednu prodavnicu, ljubazna žena nam ispisa neku cik cak liniju, pa hajde. Levo, desno iza ugla...Već smo pomislili da tu nema nikakve stanice! Kad ono, kao u starim crno belim horor filmovima, obična okrugla metalna tabla sa natpisom Asprovalta.
  Omanja prostorija sa drvenim klupama, šalterom i aparatom za koka kolu. Na drvenoj tabli na zidu je kredom bio napisan red vožnje ...Stavros 19h. Srećni sedosmo i progutasmo hladnu koka kolu, ne bismo li nekako došli k sebi. Prljavi, ulepljeni i dobro nagoreli od onog prženja po ulicama Soluna, jedva da smo razmenili nekoliko reči. Kad primetismo da nam se približava ženska osoba razvučenog osmeha sa rečima
   -Gde ste mi vi?
Naša novosađanka koja živi u Grčkoj. Posle naše priče smejala se do suza, uz reči da joj niko neće verovati kada bude pričala kako smo se snašli. Uz to nas je obavestila da je Asprovalta stanica iza Stavrosa i da autobus kreće ranije.
   Da stvar bude začinjenija :
  U sam smiraj solunskoga dana autobus je morao da propusti stado krivorogih grčkih koza.