Bombardovanje- pogled iz drugog ugla!

    Kako se približava mart tako se osvežavaju sećanja na NATO bombardovanje  koje smo doživeli na samom kraju dvadesetog veka. ž
Oblačni dani nad našim glavama.Tužna sećanja za one koji su izgubili svoje najmilije. Uvek ćemo deliti njihovu tugu i ogromnu žalost koju je takav čin doneo.

Kotarke

     Ma koliko je tužnih dešavanja bilo,  ima i neispričanih priča koje čame iza zatvorenih vrata porodičnih kuća. Svako se trudio da na najbolji mogući način zaštiti sebe i svoju porodicu, pa makar to izazivalo čitave bujice smeha. Naravno tada se tome nismo smejali, smatrali smo ih doprinosom malog čoveka velikim dešavanjima.  Poznata je priča o Lalama u Drugom svetskom ratu, kada se jadni  najedoše šunke, a švabe zauzele bunar. Neka i ovo ostane zapis, neka se osmehom ozari lice čitaocu.
     Posle prvog naleta panike i straha od strahota rata, prikupili smo razbacane misli i počeli da živimo koliko toliko normalnim životom. Nekako smo se zbližili, združili i tako smo ohrabrivali jedni druge. Dani su prolazili lakše, noći su bile teže.
    Vraćam se na te bomb- dane u našoj ulici i na to kako smo mi, mislim na nas i na naš komšiluk preživljavali svako na svoj način misleći da je  baš  taj najbolji.
    Kikinda je doživela jedno bombardovanje, srećom bez žrtava, pa mogu da ispričam nekoliko naših dogodovština.

  Da počnem od nas.

Decu smo odneli u selo blizu rumunske granice, jer je tamo bilo bezbedno, naime nije bilo nikakvog važnijeg objekta koji je mogao biti ,, TARGET", a mi smo se zbog posla vratili u Kikindu. Uveče bismo autom odlazili van grada i ostajali čitavu noć gledajući u nebo, ne bismo li spazili kakav  znak napada i uzbunili ostale.  Ono je blistalo oprano svežinom prolećnih bistrih vazdušnih kretanja. Zvezde su sijale i mamile duboke uzdahe. Mnoštvo parkiranih automobila je bilo na mestu svake večeri. Parovi su dolazili i odlazili, a mi dobismo besane noći i nažuljane kosti.
     Vrlo brzo smo otišli po decu, jer su ipak sa nama bili bezbedniji, a ja nisam morala na posao. Smislili smo da se prostor ispod stepeništa može pretvoriti u sklonište. Ispraznili smo sve, uneli jorgane, jastuke i ćebad i tako smo napravili pravi mali bunker u sopstvenoj kući. Prvo nam je bilo lepo. Pričali smo priče i zamišljali da smo na kampovanju. Za decu je to bio pravi raj. Ubrzo smo dobili bolna leđa i nažuljane vratove. Sve nas je bolelo od neravnog i tvrdog betona! Pošto tako nije išlo, vratili smo se u krevete.
Spavali smo pored otvorenih prozora, jer u slučaju napada ne bi došlo do prskanja stakla. Kako je i proleće došlo jutra smo dočekivali dobro izujedani od komaraca. Bilo je više blandi nego prostora bez njih. Ni to nije išlo. Onda smo celokupni sadržaj sa kreveta premestili ispod trpezarijskog stola. Lakše se spavalo. Čak toliko bolje da smo prespavali bombardovanje Kikinde.
  Komšije su sigurnost potražile u podrumu drugih komšija. Svake večeri se pakovala torba za preživljavanje, pa se odlazilo u podrum. Spavalo se na starim dušecima u tesnom podrumu , a duša mnogo. Problem je bio što se zaliha hrane za preživljavanje svake večeri trošila. Po njihovom mišljenju najlakše je preživeti grickanjem čokolade. Deca su jedva čekala podrum da sve pogrickaju. Zaliha novca se još brže trošila! Onda su prešli na spavanje u kući, naravno sa otvorenim prozorima. Ujutro su izgledali isto kao i mi.
   Baš one kobne večeri komšinica je disciplinovano zalila travnjak ispred kuće, jer su se na njemu počeli pojavljivati žuti pečati. Dooobro ga je natopila, da bar deca mogu lepo da se igraju po zelenoj travi.
  U sred noći je odjeknula komanda:
   -Beži napolje!ZALEGNI!
Naš komšiluk sve u finim pidzamama poiskače iz  kreveta pa  poleže  po mokroj travi...komšinica je zbog svog dela dobila čitav srektar različitih grdnji...
  Komšija sa druge strane, vrstan majstor automehaničar je lepo očistio svoju radionicu koja ima i kanal, obložio još lepše dušecima i ćebadima...išlo tako neko vreme...bombardovanje traje ...novac  ne traje...Šta će,  nego da raskvari sklonište:

   -Mora da se radi...

Baš tada, one kobne noći za Kikindu, pala je komanda :
   -U kanal!
Oni zbunjeni i uplašeni poiskakaše iz kreveta pa onako u pidzamama uskočiše  u istrošenim crnim automobilskim uljem isprljan kanal. Toliko su se ulepili da se pidzame nisu mogle oprati, a oni su se dugo ribali. Pa još kada je komšija onako razgolićen i  prošaran crnim flekama izleteo na ulicu da vidi gde i kako je pala granata...Samo su mu beonjače ostale bele!
  Najupornija je bila moja majka. Ona je živela na drugom kraju grada. Jeste da je bila dete za vreme Drugog svetskog rata, ali sećala se sa velikom sigurnošću kako se preživljava. U krpenoj torbi je držala: ,,pet čvaraka, po vekne leba i gačice''.
   Svake večeri je spremno kretala prema ataru ne bi li se tako spasla. Vrlo brzo se vraćala kući jer ju je oterala svežina noći i brojni komarci.
   Iako  je  vazduh mirisao na brigu i strah, bodrili smo jedni druge činili sve da nam bude lakše. Često smo se smejali baš tim načinima preživljavanja. Mnogo vremena smo posvećivali jedni drugima.
    Kako je često nestajalo struje zamrzivači su se morali prazniti . Mislim da nikada pre niti ikada posle nije pojedeno toliko mesa i nije se ispeklo toliko roštilja kao tada. Dimilo se sa svih strana.
 Vojvođani su se dobro podgojili tih dana.
   Kao što sve prolazi prošlo je i to. Ostale su uspomene.

Nekoliko starih kotarki koje nisu preživele bombardovanje,  jer nikoga onako obesmišljene nisu interesovale, dugo trajanje je učinilo da izgledaju kao da jesu. Stare su po stotinak godina, crtane su u Srpskom Itebeju.