Proleće,priroda i ljudi!


Ove godine teško dolazi, jer me je savladao neki virus, kao nikada do sada. Ne pamtim ovoliku težinu i nedozvoljavalnje lakih misli,  samo turobno, teško, jedva udisivo. Vazduh otežao od hladne vlage i pritajene tuge.
Ove godine sporo dolazi. Suviše je stidljivo, pa se  krije od ljudi. Setih se onog crtanog filma ,,Đole Proleće". Baš tako teško, preteško, pa kada takvo ledeno i sumorno donese teške tužne vesti...
Ipak: dolazi.
Ljubičasto u travi, žuto iznad trave, mirisno svuda okolo. Još da se zašareni u vazduhu. Suve grančice se pokrile velikom količinom cveta. Beli se drvo ispred moje kuće, pokrilo se , pa se ruga nebu i pokazuje svoju moć. Pas se opružio i gleda, psećim jezikom pozdravlja svoje prijatelje, samo vrhom repa pokazuje veliku radost.


   Realisti, romantičari, muzičari,slikari...čitava armija istraživača se bavila ovim pitanjem godišnjih doba.  Svako od njih je dao svoje viđenje prirode. Ipak moje je mišljenje da evropljani prednjače u tome, nekim narodima to nije bitno jer i ne doživljavaju proleće  na način kao ga  mi doživljavamo. Po meni,  najlepše je slušati Vivaldijeva Četiri godišnja doba, od kojih je najlepše, bar po mome mišljenju Proleće.
   Vazduh ni hladan ni topao. Nekako pritiska dušu. Ona se sužava, smanjuje se i želi slobodu. Potreba je disati slobodno i osećati se slobodno. Neki dan sam prvi put čula nešto što je ličilo na cvrkut ptica. Onako stidljivo i
Jagorčevona
uplašeno,  više kao molba nego veselost ili bilo kakav nagoveštaj toplote. Ipak se približava. Odjednom i kaput i cipele otežaše. Jedva da se stopalo odlepljuje od tla. Noge teške, preteške. I raspoloženje teško.  Dosta nam svega i svih.
   Dozvoljavamo sebi da iskočimo ili postupkom ili mišlju ne obazirući se da li nekoga vređamo ili ne. Bitni smo samo sebi samima. Savladani problemima, nemilosrdni smo. Čak   i oni od kojih se ne nadamo dobijamo, ne baš niske udarce ali ipak udarce. Svakako boli. Bar da Sunce sine,  pa da se nekako lakše diše.
    Ako je proleće početak, buđenje, da li se treba i otrezniti, ne od alkohola već od ljudi?
    Lepo bi bilo bar dok ne prođe kriza morala  pobeći, izaći iz svog vremena i ući u neku drugu dimenziju gde su ljudi ljubazniji, dobrodušniji i puni razumevanja. Pa kad otopli, sine da se svi vratimo novi, puni energije i snažni, pa da zajedno osetimo boljitak u komunikacijama.
  Sreća je da je priroda nezavisna od čoveka. Da čini da stvari budu bolje po svojoj volji. Priroda može da pokaže svoju dobru, ali i tešku narav. Svakako ćemo joj oprostiti.
Ipak će doći ...PROLEĆE!
  

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан