Sasvim neobično putovanje Od, Do...

Sa police su je gledale dve porcelanske figure. Male, privlačne, prosto su se osmehivale svojim nemim usnama. Davale su  joj podršku za sve što čini, zamenjivale su njene davno izgubljene mačje prijatelje.
Figure su predstavljale dve mačke. Mačke su bile identične. Bliznakinje, nisu se ni po čemu razlikovale, a opet bile su različite, svaka posebna, za sebe, a neodvojiva po sličnosti od one druge. Bez velike umetničke vrednosti, ali su imale duše..Glave su im bile usmerene u istom pravcu, kao da svojim nemim jezikom svojoj vlasnici pokušavaju nešto da kažu.
...

Pokušavale su da ispričaju priče onih koji su ih osmislili i napravili negde u nekoj dalekoj zemlji. Ustvari nisu nastale ni u kakvoj zemlji, već na brodu koji je značio i kopno i more. Značio je i okeane i udaljene svetove. Značio je i slobodu i ropstvo. Bezglasno su kazivale da su njihove hladne, u porcelan usečene oči videle više sveta nego što će njihova vlasnica ikada videti. Dobile su na bogatstvu na svojim nevoljnim  putovanjima. Ljuljala ih je nemilost okrutnih i topla reč dobrih.
Načinile su ih ruke malih kineskoh devojčica koje su bežeći od turobnog, teškog života pristajale na danonoćni rad u putujučim fabrikama. Nekada su ih ispirale svojim suzama, a nekada ih je uveseljavao njihov smeh.
Figurice su imale tanke repiće koje su obešenjsčki nestašno spustile na svoja mačja ramena s leve strane. Glavice su usmerile nadesno. Na mesto izlaska Sunca, masto lepote i obnavljajućeg života.
Belina spolašnjosti se caklila od fine glazure kojom su premazane da bi bile dopadljive za oko kupca. Zatim su pečene u nekim nepodnošljivo toplim pećima, ali su tek tada zablistale bisernim sjajem. Kako je njihov život bio predodređen za čuvanje soli i bibera, nisu se mnogo radovale. Znale su da taj život nije dugotrajan. Izbora nisu imale. Čuteći su bile upakovane u male plastične providne kutije. Bile su srećne, imale su jedna drugu. Istrpele su mrak u ogromnim kutijama sa mnogo onih koji su slični njima. Lakše su odnosile čamljenje na polici prodavnice. Pogledom udesno su pozdravljale one koji ulaze i one koji izlaze. Jednoga dana su dospele kod jedne devojke. On ih je kupio jer su bile jeftine. Kako nije volela mačke, jer su njena ljubav bili psi, devojka ih je bez raspakivanja poklonila sredovečnoj gospođi. Ona je volela mačke, ali je imala toliko živih koje su šetale na sve strane. Nisu joj bile potrebne. Gospođa se bez mnogo zadržavanja okrenula polici i plastična kutija je završila u mraku. Tugovale su i tešile se da je dobro što nisu same. Imale su jedna drugu. Uživale su u svojoj istosti i miru koji ih je okruživao.
Jedne prijatne večeri, iznenada su podignute iz mračnog ugla. Dospele su u raznobojnu šarenu kesu. Gurale su se sa još nekim sitnicama. Sreća ih je obasula. Opet su postale poklon. Osećale su brujanje motora automobila, njihovo putovanje se nastavilo. Drmusale su se. Plašile su se da se ne oštete. Drhtale su od unutrašnjeg nemira.
Čule su radosni usklik žene koja ih je dobila. Umila je njihova lica. Onako umivene i blistave stavila ih je da stoje uz veoma staru porcelansku činiju. Začudo tu su pristajale. Njihova belina se stapala sa belinom činije. Iako je njihova starost bila nepomirljiva, odlično su se slagale.
 Nikada neće služiti nikoga time što će soliti i biberiti jela. One če biti malene princeze. Svo vreme će posetiocima svoga novog doma deliti zamišljene poglede. Mamiće njihove osmehe i budiće im maštu. Upućivaće ih na istok , na mesto izlaska Sunca, na mesto obnavljajućeg života.
Bile su zadovoljne svojom sudbinom. Najzad su stigle kod nekoga kome će darivati sreću.

...
Žena se svaki put osmehnula kada bi njen pogled pao na male porcelanske figurice.