Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti.Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije.
Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i unucima pričajući priče iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka.
Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se.
Jedno mirno letnje popodne ničim nije najavljivalo buru koja je usledila.
- Danas sam kuvala supu, dobila sam od Danice deo matore kokoške. Znaš kako lepa supa...
- Pa, od matore kokoške je najlepša supa, i ja volem kad je gore onako šuta...
- I malo krompira i karfiol. Znaš kako je lepo kad se malo obari i pohuje...
- E, da znaš, ja ću to sutra, a ostalo je i malo ručka od danas.
- Biso , ajde uzmi malo gibanice s makom...
- Lino, baš ti fala, nisam danas ništa mesila. Doneću ti da probaš što je moja ćera pravila, nešto zabućkano... sad ću ja...- odlazi i brzo se vraća noseći na malom čajnom tanjiriću dve kocke braonkasto žućkastog kolača.
- Ne treba mnogo šta, malko šećera, brašna i dva jaja. Ako ti se sviđa napisaće ona recept krupnim slovima da vidiš!
- Ta ne znam, ni šta bi, ni kako bi...
Toga dana je razgovor tekao u pauzama, nekako je zastajkivao. Linino lice je menjalo boje. Činilo se da joj na trenutak nije dobro, pa onda na trenutak da joj je dobro. Sve nešto neobično.
- Jel, Lino, jel ti dobro, tako si mi nekako bela, kao da ti nešto fali?
- E, moja Biso, fali mi , kako da mi ne fali...
- Dobro, ako nećeš da kažeš dobro. Sve može da se popravi, ta svašta smo preturile preko glave... Sećaš se kad je moj Krana umro? Pa tvoj Mile... Ej, kad se setim, pa svašta bi bilo drukče nego što je danas ... pa i moj Boža bi me više slušo...
Bisa je pognula glavu , a u Lininom oku je zablistala suza.
- Nije to Biso. Ne zanam ni sama kako da ti kažem...mi smo drukče... Posle mog Mile nijedan mi nije trebo. Nije ni tebi... Ova naša Žuža, odkad je ostala bez muža, samo skače sa ajgira na ajgira.
Bisi se prvo skupiše usta. Stisnula ih je. Nije mogla ni reči da izusti. Tome se od svoje komšinice nije nadala. Onda je stigao nalet smeha. Smejala se prvo Bisa , a onda joj se Lina pridružila. Tresli su se prozori i podrhtavala su vrata. Smejala se cela ulica. Bisa je smećući se osetila nagon za pražnjenjem. Kako se smeh povećavao potreba je bivala veća. Onda je stisnula bešiku. Skupila je noge. Pomerala ih je samo do kolena. Požurila je najbržim sitnim koracima prema ulaznim vratima. Jedva je stigla do poljskog toaleta, doduše veš je dobio popriličnu količinu vlage.
Iza zatvorenih vrata i dalje se čuo smeh.
Za Bisu i Linu buket ruža na svili!
Живот.
ОдговориИзбришиЖивот Веселинка.
ИзбришиХвала!