Miris Gospojinog sela

Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.
 Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti.
Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima.
Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž.
Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja.

Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštovanje prema toj ženi koja se umnogome razlikovala od svih žena koje sam dotada poznavala. Bila je nedostižno lepa, udaljena od svakodnevice koja me je okruživala. Bila je iznad svega i svih. Živela je na prestolu na kome su je držali oni kojima je gospodarila svojom inteligencijom i prefinjenošću, ali i dobrotom svoga muža.

Gospoja je živela u lepoj, urednoj i za selo moderno nameštenoj kući. Uživala je u dobroti sela i beskrajnoj zahvalnosti stanovnika male vojvođanske zajednice. Tolika pažnja nije poticala iz zahvalnosti prema njoj ili prema njenim delima, već prema dobroti doktorovoj. Njenog suda su se plašili i zazirali su od  ocene njihovog rada, ali samo zbog njega.
Doktor je svoje usluge velikodušno delio. Bez obzira u koje vreme i kada su mu se pacijenti javljali, uvek je bio spreman da pomogne. Nikada nikoga nije odbio. Novac nije primao, a za sitne usluge bila je zadužena Gospoja.
Kao dete sam odlazila u posetu tetki. Tetka je bila škrta na osmesima, ali darežljivana radu koji je obavljala u Doktorovoj kući. Jednom sam prisustvovala ritualu peglanja.Nikada se ni pre ni posle toga nisam susrela sa tolikom gomilom koja je čekala glatku površinu pegle.
U tom poslu tetka nije bila usamljena. Gospojina kuća je uvek bila čista i sveže okrečena. Gospojin veš se svojom zanosnom belinom šepurio na seoskom vetru, a on je mirise najboljih sapuna širio na sve četiri strane. Seljanke su trenutke večernjeg odmora posle napornog dnevnog rada provodile na drvenim klupama ispred svojih kuća, grupišući se po samo njima znanim životnim  vrednostima. Zdravim plućima su udisale njima nepoznate mirise. Prepuštale su se maštanjima i putovanjima u nepoznato. Drhtale se zbog Gospoje.

Gospojina bašta je bila potpuno očišćena od korova. Ni najmanja travka, ni najmanji uljez nije mogao narušiti lepotu i čistoću voćnjaka i povrtnjaka. Ruže ispred Gospojine kuće su plenile najlepšim bojama.

Gospoja je prva u selu imala travnjak.

Gospojino voće je bilo najukusnije, a o mirisnim jagodama se samo pripovedalo.
Gospoja je o Badnjem danu delila najviše!
Gospoja je bojila jaja za Vaskrs samo u karmin crveno!
Gospoja je imala kreme i pomade!
Gospoja nije odlazila na pijacu, nije imala potrebe da mesi kolače ili da čisti opalo lišće ispred svoje kuće.
Gospoja je bila prava Gospoja!

Od tada su prošle godine.
Danas ne osećam strahopoštovanje već žaljenje. Iako je imala sve što se poželeti može, ipak je čitav svoj život živela u senci svoga muža.
Poslednji dan života moga oca nije prošao bez Doktora. Kada je u hitnoj službi čuo adresu sa koje je tražena pomoć, Doktor je stigao.
Ispred očiju mi je kristalno jasna slika : Otac je na kauču, Doktor je na vratima. Pamtim oči pune molbe, pune neizgovorenih pitanja i nade. Nemi bol u sva četiri oka. Kratko olakšanje i težak vazduh. Savršeno zatvoren životni krug. Toliko preplitanja, toliko poštovanja, zahvalnosti i čistih duša se našlo u tom krugu.

- Od ovoga ćeš lepo spavati, biće ti lakše. Da ne zaboravim pozdravila te je Gospoja.

Kasnije se izgubio trag doktorskom paru. Znam da je on otišao prvi. Gospoja je prodala kuću, napustila selo i otišla u grad kod svoje dece.
Selo je osiromašilo i opustelo. Sve manje se poštuju popovi, učitelji i lekari. Došlo je neko novo vreme.
Kada vremešne bakice sednu o toplim letnjim večerima ispred svojih kuća i dalje raspredaju priče o ženi koju su zvali Gospoja! 

Slika na svili ,,Ti i ja" , za sve ruke seljačke!