уторак, 12. април 2016.

Moj mačak Gile


Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja. 
Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje.

Sećanje počinje:
Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda :

Gile!

Moj Gile je slučajno stigao do mene, kao malo mače dopremljeno iz Mokrina. Pravi Mokrinčanin, dobrodušan, široke duše i blagog lika i velikih belih brkova. Žut kao najvredniji dukat skriven u dubokoj drvenoj kutiji u kojoj su  bake čuvale svoj  rukom vezeni miraz.
Žuta dlaka se prelivala u mnogo nijansi. Ispod vrata je imao  veliku belu kap. Kap se od vrata postepeno sužavala prema  mačjim grudima. Ona mu je davala dozu otmenosti. Da je mogao, sigurno bi se hvalio svojim gradskim životom. Pa, došao je , doduše ne svojom voljom iz sela u grad!
Žuti Gile je pojeo više  viršli, šnicli, pečenih batakova  i salame nego što je učinio moj mlađi sin. Gile nije birao.
Gile nije mjaukao. Nije imao potrebe da mjauče. To bi bio bezrazložan posao. U njegovoj činiji je uvek bilo poslastica. Ako bi se desilo da se ona isprazni,  samo bi lenjo stao ispred frižidera i čekao da se neko od ukućana približi belim vratima. Svoj deo je čekao i dobijao.
O zimskim večerima je znao dobro da greje noge ili leđa. Bio je majstor u tom poslu.
Za mene je Gile bio osoba za druženje. Nije preterano kada kažem da me je voleo. Kažu da mačke nemaju to osećanje, da one čine sve što čine samo radi sebe. Nisam tog mišljenja.
Ako bih sela i uzela knjigu da pročitam koju reč, sedao bi mi u krilo. Ako sam bila naslonjena, legao bi preko moga stomaka.  Šape bi mi stavio na ramena. Disao je pored mene mojim ritmom ravnomerno se podižući i spuštajući. Potpuno prilagođen čoveku. Povremeno bi bacio pogled na slova. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka. Ponekad mi se činilo da će progovoriti. Sve zna i sve razume. Ako sam govorila, lagano je otvarao svoja mačja usta kao da razgovara. Odgovarao bi nemušto. Ostajala  sam sa mnogo misli, sa mnogo nerešenih problema. Nemušti jezik se nije pretvarao u srpski. Samo je blago zadovoljstvo duševnog mira lebdelo  u vazduhu.
 Posmatraču se činilo da razmenjujemo reči.

- Vesna on je kao čovek - podignutih obrva je izgovarala moja komšinica- Još se deda Kosta stara o tome da li on živi dobro? Pa on živi bolje od svih nas! Upala mu kašika u med!

Došao je dug boravak u bolnici. Više od dvadeset dana me nije bilo kod kuće. Onako slomljena i iscrpljena, sa jedva nešto snage dođoh kući.  Moja majka me je dočekala. Majka kao majka.
Spustila sam se na kauč. Mama je izašla. Pustila je moga miljenika unutra. Polako se prikradao oprezno hodajući pored nepoznate osobe.
- Pogledaj ko ti je došao! -  su bile reči upućene njemu.
Polako je prišao kauču. Bez mjauka. Nemo. Podigao se prednjim šapama na kauč. Pogledao me je svojim zelenim očima. Istegao se koliko je mogao više. Desnom šapom je dotakao moju kosu. Pomilovao me je blago pustivši kandže. Tek toliko da bolje osetim njegovo prisustvo.
Svi smo plakali.

Svakome je određeno koliko će živeti.  Kako? To već zavisi od nas samih. Na nešto možemo da utičemo, na nešto,koliko  god  hteli ne možemo.
Možemo voleti bližnjeg svog. Bilo da je on čovek ili životinja. Svi imamo osećanja. Sve nas boli, svi se radujemo.
Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči.

Slika na svili ,,Gile"!

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...