A, jel sviraš još ?

Iako je april uveliko osvajao, sunce je bilo dobro skriveno iza gustih sivih oblaka.
Sa severa je duvao ledeni vetar donoseći snežne pahulje izmešane s kapima kiše.  Na mestu na kome se čekao autobus u malom vojvođanskom selu, davno zaboravljenom od mnogih, se ledeni dah najbolje osećao.  Bilo je hladno uvek.
Jeza se osećala bez obzira na godišnje doba. Nekada je tu bio centar sela. Ljudi su prolazili, zbijale su se šale. Na jednom ćošku je postojala kafana, pravo mesto za čuti i videti. Na drugom zemljoradnička zadruga, na trećem, parohijski dom katoličke crkve,a  na četvrtom fino okrečena bela kuća koja je svojom veličinom izlazila na dve ulice. Baba Julka ju je svake godine umivala belim krečom, a s prozora je razgovarala s prolaznicima.
- Di si krenula rano? Ajd, ajd, samo polako!
Sve je ruka vremena ostavila u nekim boljim vremenima i čarolijom ih zaštitila od pogleda na današnje ruševine.
Pustoš je bez ljudi. Praznina vremneskog čepa gde malo ko zalazi, je obavijala to mesto.  Samo  je   vetar igrao žmurke  kroz rukave tanje jakne.
- Pa,  april je. Prošle nedelje je bilo preko dvadeset,  za majice kratkih rukava. Valjda ga neću dugo čekati!
Kako god,  jeza je pojačavala jezu.  Klizili su likovi i događaji.
Nikada autobus nije čekala na jednom mestu. Uvek je šetala. Prolazniku se činilo da je u kavezu i da  stalnim kretanjem u krug  pretražuje raskrsnicu.  Poneko je čak pomislio da je u sprezi sa magičnim silama, pa nemuštim jezikom ispreda neke tajne priče, ili saopštava recepte upornosti i opstanka.
Najzad se pojavio.
Otresla je kišobran.
Navikom, uputila se da sedne na svoje mesto. Kao da je autobus njen. Na vreme se trgla. Na njenom mestu sedela je neobična putnica.
Harmonika.
Dugmetara.
Bez reči se spustila na sedište iza. Nije dugo na njemu ostala. Morala se premestiti na suprotnu stranu, tačno naspram neobične putnice. Unutrašnjost ju je terala da bolje osmotri.
Uznemirila se.
Videla su se oštećenja. Nekoliko dugmeta s jedne strane je nedostajalo.  Kožna kopča se iskrzala. Nitna koja je držala meh je davno izgubila sjaj.
Trgla se.
 Iz samoće ju je oterao razgovor.
- Gde je nosiš?
- Nosim kod majstor Joce. Tu on živi, odma kod raskrsnice. Da mi popravi. Popravljo sam je ja, al  ništa. Još sam je više pokvario.
- Kako? Pa to ipak mora majstor.
- Znam i ja da mora, al evo vidiš, ovo sam nekako s gumicom... pa sviro sam nekako, al sad ne mogu. Čuo sam se s majstorom.  Kaže da dođem... pa idem...
- A jel sviraš još?
- Sad sviram u kulturnom društvu,  dva tri puta nedeljno... nekad sam sviro više, bilo je i novaca...Eheee!  Bilo je svega...
- Jesi li svirao nekada u Kikindi?
- Kako da nisam, imo sam svoju bandu.  Svirali smo po svadbama i proslavama...
- Jeste li bili dobri?
- Dobri? Bili smo super!  Jedanput bio neki Ilija, dobar kao leb, al lud!  E taj me je tero na drvo! A kao ono, pantalone se raspukle... Brate, sramota... gaće samo sevaju... svi se smiju... ja sviram od muke, brate od muke...
- Sigurno je bilo i novaca...
- Bilo , bilo nego šta... Nego majstore, bil mi stao tu kod raskrsnice, tu na Bašaidskom drumu, da je ne vučem i da mi ne pokisne i da je sneg ne napraši????
- Gde? Ovde ili tamo?
- Tamo! Hvala majstore! Srećan put! Živi bili i videli se!
Prebacio je harmoniku preko desnog ramena. Ona se nemarno zaljuljala  nošena snagom svoga vlasnika.  Proletela je pored njene glave. Nije htela da je dodirne.
Htela je da je opomene, da je svet mali, da se događaji nižu nezavisno od čoveka, da priče žive, ne kroz jednu osobu, već  kroz niz duša povezanih linijama koje sam život tka na nevidljivim razbojima.

Slika na svili : April.
 
-