Senka, gde si ti?

Kroz mirno selo se provlačila prolećna izmaglica. Bila je sasvim neobična. Opominjujuća, stvorena od beskrajnog niza likova koji su nekada tu živeli.
Kako dugo nije dolazila, nije mogla ni da odlazi. Poslednji put je njena noga kročila u seoski sokak pre...
- Pa pre mnogo vremena.- činilo joj se da razgovara s nekom neobičnom prikazom.
- Od tada su se izmenjala mnoga leta i mnoge zime.
- Da, baš tako...
Sada je tu. Prvo su joj se pluća napunila onog zdravog seoskog vazduha.
S prvim pročišćenjem došao je udarac.
Vazduh je postao gorak.  Vetar se kroz  olistalo drveće mreškao gorko. Oko navilko na velike lepo uređene ulice je počelo da gleda gorko.
Gorko je dobilo formu.
Oživelo je.
Nežno ju je uhvatilo za ruku na kojoj su se nazirale staračke pege.
Bila je negovana. Volela je manikir, pedikir, volela je muzeje i galerije. Volela je velegrad i život u njemu.
- Sve sam  to zaslužila svojim nimalo lakim radom.
...
Jedne noći ju je iz sna, u kome su se nizali veliki majstori slikarstva- najviše se pojavljivao Klimt- prenuili povici dozivanja. Nisu to bili ljudski glasovi. To je bio dubinski zov Majke Zemlje.  Smenjivali su se osmesi i suze.  Smenjivao se glas i tišina, koja je ipak govorila glasnije od glasa.
- Senka...Senka...
- Tu sam, tu sam!
- Senka, gde si ti? Gde si ti?
- Ovde, spavam, pusti me da spavam.
- Senka, kada si poslednji put videla oca?
- Oca?  Pa njega nema već dugo ...
- Senka, kada si poslednji put videla majku?
- Majku?  Moja majka, pa i nje nema dugo...-
- Senka...

Uspravila se u svom krevetu. Oko nje je bila udobnost doma. Na noćnom stočiću je još uvek stajala upaljena lampa uokvirena svilenim ručno vezenim abažurom.  Ustala je. Protresla je glavu s uredno ošišanom kosom. Otišla je do kupatila nadajući se da će rasterati noćne prikaze. Ispila je čašu napunjenu vodom. Legla je ponovo. Nikoga nije bilo.
- Vreme je da odem možda poslednji put kući.
Nikoga nije pozvala, nikome se nije najavila. Putovanje je provela negde između neba i zemlje. Uputila se ulicom prema svojoj kući.
Trava ispred kuća je negde bila pokošena , a negde je korov uzimao maha. Kako se približavala svome domu  tako su grudi zvučnije odzvanjale, tako je neka tupa jeza bubnjala iz dubine strahoopominjujući.
Stala je.
Drvena kapija je nestala. Dvorište se raspuklo pokazujući svoju divlju lepotu.  Ciglene staze više nije bilo. Ulazna vrata su nestala. Nisu bila ni potrebna. Prednji zid kuće nije postojao. S ulice je ogromna rupa čudom otkrivala unutrašnjost sobe.  Velika paorska peć je stajala kao svedok nekadašnjeg života. Nekim čudom cela. Neoštećena.

-Senka, ustani... Senka ustani... Vreme je, evo pomuzla sam krave, stiglo je novo mleko...
-Senka, da nemaš mačku pored sebe? - zvonio je majčin glas...
Morala je da se u svojoj tuzi osmehne. Jasno joj se kao nekim čarobnim štapićem ukazala slika:
Ležala je u zapećku, između zida i paorske peći. Tu je bilo najtoplije. Ispod su bili kožusi od ovčije kože, gore tkani pokrivači od starih krpa, ali topli, najtopliji, kao samo letnje sunce  kada u podne ogreje. Ležala je među njima. Bila je princeza bez graška.
- Nemam, kakve mačke?
Mačke su bile ispod jorgana, skrivene i tihe, dobro ušuškane da ne dođu u iskušenje da ispuste i najmanji glas.
Bila je srećna. Istinski srećna.
Gledala je zidove otvorenih dlanova. Na njima su još uvek stajale šare rađene rukom molerke. Mustre.
- Sa koliko mustri je to bilo rađeno? Sa dve, tri... evo vidi se...  sa tri. Prvo jednom bojom grančice, onda druga mustra drugom bojom-  pastelno zelenom- listovi, pa treća mustra  trećom zagasito srvenom-  cvetovi. Boja se mešala s mlekom, da bude belja i da lepše miriše. Na čisto, oprano, oribano i pomazano. Na zdravo!
Na trenutak je otišla negde daleko u neku zemlju sreće i mira, u kojoj su ljudi imali malo novca, a mnogo poštenja i poštovanja. Zablistale su suze...
- Senka, pa jesi li ti to?
Suze su se snažile.
- Senka,  jesi li ti to?  Pa, što se nisi javila?  Dođi, dođi, nemoj polakati. Idemo kod mene.
Ispred nje je s pruženom rukom stajala Marija, devojčica kakva je i sama nekada bila.  Sve je bilo isto i osmeh i oči, samo su ruke odavale mnoštvo godina.
- Imala sam san. Nešto mi je reklo da ćeš doći. Napravila sam kuglov, znaš onaj, što smo volele kada smo bile devojčice, onaj što se pravio o Božiću i Vaskrsu?
- Marija...Marija...