Oko boje starog zlata

Vazduh je golicao opran prvom prolećnom kišom.
Onom mirnom, koja svojim kapima donosi blagostanje. Asfalt se nebeskim životnim čudom oprao i postao sjajan. Krovovi kuća su zablistali svežinom. Stare stolice na terasi su dobile novi život. Sve stvoreno rukom čovekovom je dobilo fini blistavi preliv nanešen rukom Gospodnjom.
Spojilo se prirodno i stvoreno.
Oživelo je stvoreno.
Dobilo je, bar na kratko nov početak.
Vraćajući se iz škole,  mladi par je pronašao zaklon iza starog drveta topole. Stajali su zagrljeni. Nada je obavijala njihova tela.   Život u punoj snazi. Iskričavi sjajni naleti kišnih kapi lepili su se za njihove kose. Crna i crna.

Jasno kao blistav,  opran dan.

Niko nije imao kosu kao on.
Crnu.
Gustu.
Blago uvijenu u lake kovrdže.
U  našu porodicu je ušao kao najstariji  majčin zet. Za razliku od nas koji smo svetle kose i plavih očiju, on je bio nešto osvežavajuće. Tamnokos. Svojom stasom je nosio ponos ratnika panonskih njiva. Nosio je u svojim venama dah dalekih karpatskih gorštaka prispelih na dno panonskog mora.  Svojim glasom je nadmorsku visinu ravnice podizao u nebo.
Negde u plavetnilu su se grlenile  reči.  Orio se glas. Nije ga podizao iz ljutnje. Njime bi naglašavao svoje prisustvo, kao  da nije bilo dovoljno što bi kuću napunio visinom i krupnoćom tela, onako nenametljivo uočavanje njegove prisutnosti,  već da se najavi da je tu, da ne omete nekoga ili ga zatekne nespremnog.  Dečački stidljivo. U  očima mu se ogledala zlatna vlat zrele pšenice, spremne za žetvu. Lelujala se u pogledu ispresecana dugim iskričavim klasjem.
Zlatno  se stapalo s crnim u savršenoj blistavosti. Prigrlio nas je kao svoje i toplo zakrilio svojim širokim krupnim šakama.
Zaštitnički se ponašao.
Sve nas je, onako sitne, okupljao oko sebe pričajući samo smešne priče. Uvek se šalio. Uvek je imao spremljenu  banku-  dve za čokoladicu i više od toga. Uvek je imao osmeh i lepu reč.
Obožavali smo ga.
Što zbog njegove dobre paorske duše, što zbog poštovanja koje su moji roditelji ukazivali njemu, što zbog poštovanja koje je on ukazivao njima, što zbog dobrote i životne snage nežno utkane u njegovu dušu.
Preplanulost koju bi sticao s  prvih prolećnih dana samo je pojačavao. U polju zrelog žita mogla se nazreti njrgova visoka pojava. Samo se crna tačka kretala. Ostalo se stapalo s njivom za koju je živeo. Dugi prsti bi nežno otkinuli klas. Razmrvili bi ga. Potom bi plevu vratio Majci Hraniteljki, a zrna bi stavljao u usta. Grickao bi ih. Pogled zadržavao na nebu. Potom bi pao na žito. Svakim genom utkanim u svoje vene je znao tačno vreme za vršidbu. Znao je vreme za obrati kukuruz ili vaditi repu, za uzorati ili posejati.
Ime je dobio po Svecu zaštitniku kuće.  Ilija.
- Možda tako, a možda :  ili ti ili ja! Bolje ili  ja - Ilija.

- Slušaj da ti ja kažem! Ako ne koriguješ ishranu , dobićeš šećer. Onda ćeš imati problem! Pritisak nije problem. Slušaj ti meme! Ja znam! Znam!

Bilo je druženja i dana provedenih na otvorenon, na njivama. Tada bi bio svoj na svome. Posle mučnog čupanja arpadžike, (gori paorski posao ne postoji), onako omamljeni letnjom vrućinom i zbunjeni pojedenim masnim burekom, jedva držeći oči otvorenim , iz polusna nas je prenuo duboki bariton:

-Šta je to! ? Dižite se! Dosta ste ležali! Hajd! Hajd!

U rukama je nosio burence iz koga su virile rashlađene vlaše.

- Za svakoga po nešto! Ko šta voli-  nek izvoli!  Hladnu vodu i koka kolu!

Vraćajući se posle ratarskog posla video je obamrlo društvo. Protutnjao je traktorom koji se tresao.  Još brže je dokloparao nazad.
Dobrota koja se samo  skrivenim vrednostima paorske duše može meriti. Fino izvajana, slavujevim pevom protkana, letnjom rosom umivena, a pokrivena kao pšenica prvim kasnojesenjim snegom. Njegova duša je mogla samo dobro. Dobro je bilo smisao njegovog  života- Za dobro se živelo, za dobro se radilo, za dobro je bilo smisla trošiti  ovozemaljske dane.

- Ilija, beži! Skloni se... blaga jeza me je obuzela. Teča Ilija je sedeo tu.
- Niste to Vi! To je mačak, komšinica ga nazvala Ilija...
- Vesna, pa ja te znam. Ti to ne bi nikada...a i ne smeta mi, najlepši je od svih mačaka.
Desilo se jedne rane jeseni da su kumovali. Kum je kum. Kum nije dugme i prema kumu se odnosi s poštovanjem. Dočekao je kuma, počastio ga, napojio i nahranio. Bilo je časti i za rodbinu i za komšije. Svi su imali svoje mesto oko stola. Muzika je svilrala bez prestanka.
- Harmonikaš! Harmonikaš! Na drvo!
- Kakvo drvo!???
- Na drvo ispred kuće,  kad kažem!
- Ilija, jesil ti poludeo?  Di da se popnem na drvo!
- Harmonikaš na drvo!!!!!
Tonovi su leteli, harmonika je davala sve od sebe, ne bi li se spasla nošenja na tanke grane.
Harmonikaš, onako u srednjim godinama, s blago zategnutim pantalonama na šav, koje inače koristi samo o ovakvim prilikama, pa se malo smanjile... pa uz drvo. Od zategnutosti  baš prko debelog mesa... napravio se procep toliki da se gaće samo sevnule!
-HA...HA... E, to ti je, samo da vidim da li si obukao čiste ili nisi!  Sviraj!...

 Sedim u bolničkoj sobi. Pričam svašta i ništa. Brišem  rukom samo meni vidljivu sliku.  Sve jasnije se prikazuje. Teram je snagom svoje duše.
Vidim oca. Raširio ruke i smeška se zagonetno. Spremno će do rajskih vrata dovesti svoga dragog Iliju.
Govorim mu nemim glasom :  Čekaj još malo. Kako da te pozdravim, da iskažem neprežaljeni bol i nedostajanje?
Ćutim, molim, vičem bezglasno.
Borim se kihotovski protiv džinovskih životnih vretenjača. Jasno mi je da gubim bitku.
- Ne bojim se ja onoga što me čeka. Nemam straha. Ostavljam dobro. Idi kući. Pozdravi sve...Tamo je moj imenjak. Pozdraviću ga. Čuvaj se.

Oko je gasnulo bojom staroga zlata. Pretilo je potpunim gašnjem, a negde u najudaljenijem kraju zlatne njive nazirala se tuga.  Sve je polako tonulo u prvi sumrak. Blaženi mir je pokrivao obrađene njive. Ravnica se raskrilila. Poletela je negde visoko u prostor očišćen od briga.  Potražila je utočište u čistoti i savršenom prasiskonskom miru.

Kolena su mi drhtala dok sam napuštala bolničke hodnike.


Kako stari govore: Pozivi su svima ispisani, zavisi samo kada će biti isporučeni.
Za teča Iliju, slika na svili.