Posle Š

Krivudava linija koja je značila traku po kojoj se kreću vozila je lako grlila društvo starih, nekim čudom opstalih borova. Njeno sivilo je davalo kontrast zelenim iglicama. Tu im nije bilo mesto, a opet nekako su baš tu pripadali. Uzdizali su se onako srasli sa ravnicom i svojim čupavim krošnjama su dodirivali samo nebo.
Darivali su ravnicu smolom i slali miris dalekih krajeva posle svake kiše. Ljudi ih nisu primećivali među mnoštvom bagremova i lipa. Ostavljali su ih na miru. Bagremovi i lipe su nestajali pod zvukom motornih testera u kasnim noćnim satima, dok su njih odbacivali kao manje vredne. U tim samotno tužnim noćima,  su tiho  plakali svojim smolastim suzama. Čule su ih samo sove nastanjene u njihovoj sigurnosti.
Posle jednog noćnog pohoda živih, uznemirilo se nebo, maličasta paučina privida se spustila  oko rasplakanih. Dobili su nove tamnije boje i čudna obličja.
Stresli su se, a u njihova drvenasta tela su se uvukle duše pobegle s Nebesa u želji da još jedan put osete vazduh po svojoj mekoti uz pomoć  mirisa  mesečeve prašine  koja im je na kratko značila povratak.
- Pamtiš li prvi dan? Sećaš li se trenutka kada je telo bilo na jednoj , a duša na drugoj strani?
- Naravno da pamtim. Onaj prvi dodir bezvremene gustine i svetlosti. Ono milovanje vakuuma koje je značilo i more i vazduh i boju i svetlost.  Sve u jednom. Zatvaranje i otvaranje. Besmislenost završetka jednog života i smisleni početak drugoga koji to jeste i nije.  Mekota dodira mnogih ruku u radosti dočeka. Pogled i pokret. Zvuk bez zvuka i nečujno čujan pev nebeskih heruvima praćen bezglasnim pojanjem duša nastasnjenh oko njih. Sklad i spokoj.  Bezgranična sloboda i let kroz prošla vremena koja znače jedno. Istinska radost začinjena tugom rastanka.
- Rekao bih tako da mogu. Nemam tvoju rečitost.
- Gde si živeo dok si udisao vazduh?
- Među borovima, na vrhovima planina. A ti?
- Ovde u ovoj ravnici. Voleo sam borove i njihov miris.
- Ti si Lala.
- Jesam.
- Znaš li ti kao su Lale dobile ime? Da ti kažem?
- Kaži.
- Čuh  da postoje dve priče: Banaćani su prodavali svinje preko Dunava. Da bi se razlikovali u praskozorje kada se duše bude i ne razlikuju se živi od okasnelih  zalutalih duhova, a i protiv uroka, žene su im na nogavicama pantalona vezle finim  crvenim koncem cvet lale. Tko ih prozvaše.
Druga kaže da je Banaćanin služio kod Austrougarske carice. Došlo je vreme da se deli ordenje. Pozvan je i on. Kako je stajao na kraju reda zlatno ordenje je nestalo. Carica je iz svoje kose izvadila zlatnu ukosnicu oblika cveta lale i zadenula mu za rever. Otuda ime. Ti biraj.
- Ako ću da biram, biram ono drugo. Nego, da mi ostavimo borove dok traje mesečev prah.  Nećemo da budemo okasneli duhovi.
Videsmo i čusmo .
Idemo u sjaj i čistotu.
Idemo u mir i lepotu.
Tamo gde jednaki caruju.
Tamo gde se duše zadovoljno smeše.
Taamo gde je put svemu živom.
Tamo gde SVIH VREMENA RAZLIKE ĆUTE.

Prvi nagoveštaj svetlosti sa istoka je stresao najstriji bor.  Sova se probudila iz tek započetog sna posle noćnog lova. Otvorila je oči. Videla se samo siva linija koja je značila traku kojom prolaze vozila.

Ilustracija : slika na svili Snovidjenje.