Zaboravljeni dimnjačari

 Samo se vredni jesenji vetar valjao po požutelim umornim njivama.
Nedostatak vlage je odneo danak. Prerano požutele, ostarele njive su odavale umor. Tek poneki traktor je svojim brujanjem remetio tišinu polja.  Vetru to nije smetalo. On se radovao, pevao je pobedničku pesmu i davao dodatnu snagu svojim nevidljivim krilima.
Smejao se onima koji sebe zovu ljudima. Svašta je u svom životu video i  doživeo, ali nikada neće prestati da ga iznenadjuju.
Znao je on da ljudi propadaju, da ne poštuju starinu i konce koji ih povezuju s prošlim vremenima, ali  da su toliko nemarni , nije mogao da pretpostavi. Dozvolili su da dimnjačari nestanu.
Voleo je visoku kuću. Zabati su se podizali visoko, pa su onako neomalterisani privlačili njega i njegovu braću. Lepo su se zavlačili kroz šupljine i svojim prolascima stvarali najlepšu muziku načinjenu nevidljivim sviralima. Plesali su oko dimnjaka, pružali se preko betonske tavanice i podizali s njene ravnine  zaboravljeni papir ili izgubljenu čarapu. Danas je bilo sasvim drugačije:

Čovek i žena su udruženim snagama krenuli u avanturu. Nije to bila obična avantura. Bila je nešto posebno, nešto o čemu će dugo pričati neki uznemirujući banatski vetar.

- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!
Kako ćemo mi to? Znaš li da treba očistiti dimnjake? Nismo ih nikada čistili, doduše od gasa nema pepela, ali opet, ovi vetrovi donesu svašta.
Da ne brinem?
Naći ćeš... aha... dobro. Misliš jednostavno je? Nije teško? Vidimo se kod kuće.

Od čika Tome je pozajmljena četka za čišćenje. Duga čelična sajla koja je na jednom kraju imala žičanu bodljikavu četku, sa zadatkom skida čađ sa unutrašnjeg zida dimnjaka. Vratanca dole, na spratu i na tavanu.
Zatvorena.
Obezbedjena.
Popeli su se na tavan. Iz ugla pokrivenog paučinom virio je skriveni posetilac. Paučina se blago njihala u ritmu njegovog disanja.
Ljudi su razvlačili četku. Sajla se nije dala. Najzad je čišćenje počelo. Lagano su je stavljali u usta dimnjaka. On ju je gutao.
- Neće  dalje!
- Kako neće?
- Zaglavila se.
- Daj ja ću, moja ruka je tanja! - polako je zavlačila ruku. Ona je pratila uski prolaz kroz tamu. Pipanjem je osećala zavijutak, pa sajlu, ruka je do ramena bila u unutrašnjosti. Glava se s uredno očešljanom kosom naslonila na hladan ulaz.  Fina, neobično meka prašina se osećala pod prstima. Malo cimanja i prolaz se oslobodio. Gore, dole, gore, dole, pa do kraja. Ruka je izašla.
Vetar se smejao.
Tresla se paučina. Tama tavana je služila svojoj svrsi.
- Idem da operem ruke- tup, tup... - Stoj, stani, zaustavi se! Dodji brzo!
- Šta je bilo?
- Dolazi!
Drveni pod je bio pokriven slojem crne prašine. Gar je u bogatstvu svojih cvasti visio s lustera i zavesa. Boja bele kafe je nestala s troseda. Crnela su se vratanca dimnjaka. Ulaz se nije razaznavao.
- Daj usisivač, brzo! Ne diraj, sve će se razmazati!
Usisivač je s jedne stane uvlačio gar, a s druge je izlazio vazduh raznoseći skoro nevidljive čestice čadji s ogromnom moći lepljenja za sve i svašta.
Pod pritiskom vratanca na dimnjaku su izletela. Ogromna količina crnog se razletela na sve strane.
Samo su im  beonjače bile bele.
U sve se umešao veseli vetar.  Jedva je dočekao otvaranje prozora da zaigra Banatsko kolo. Letelo je sve i vrtelo se u krug.
Od muke,  usisivač je prestao da radi. Krpe su se menjale, voda i četke su letele.
Tekle su crne suze.

- Ljudi su zaboravili da odžačari donose sreću. Nekada sam se smejao  deci i njihovom dodirivanju dugmića na  kaputićima.
Kad bi ugledali dimnjačara, brzo bi zgrabili  dugme.  Ja sam ih pomerao, zavlačio sam im se u rukave i ispod jakni.
Voleo sam dimnjačare, dodirivao sam svojom pesmom crne kape na njihovim glavama. Penjao sam se s njima na najviše krovove i dodirivao dna s njihovim četkama. Nosio sam gar u dubinu i visinu.
 Danas ih nema. Ljudi su ih izbrisali.
Zaboravili su da se raduju dodirnutom dugmetu i belom osmehu.
A ovi, ovi su posebna priča!