Zabranjena priča o Surfli

Smenjuju se dani i noći, teku i klize, odlaze i talože se negde van dohvata.
Potrčali bismo, zaletali se,  ulagali bismo napore da bar na čas zaustavimo besprekoran rad vremena. Jedino stvarno, neprolazno savršenstvo. Činimo nemoguće misleći da smo uspeli. Hvalimo se i pretvaramo u svojim nastojanjima. Gradimo kule bez osnova koje se nekim čudom zadrže bar na kratko, a onda zauvek nestanu. Sve ih nekuda odnese neki brzi nemirno ustreptali vetar.
Ovo je priča o jednom čoveku koji je želeo da bude ono što nije bio. Činio je sve da ostvari svoj naum, da bi se na kraju izgubio između jave i maglovitih snova, zauvek se  utapajući  u svojoj, u najmračnijim danima smišljenoj slici.

- Ej, ti! Ti!
Šta gledaš!
Ko ti je dao pravo da pišeš o meni?
Ni ne poznaješ me!
Garant ne znaš kao sam dobio nadimak?
Ime ?
Prezime?
- Ne znam.  Znam samo neke maglovite pričice koje su do mene dospele čudom  razgovora vođenih u dokonim letnjim popodnevima.
- Dokonim! Čuj je! Sve to rekla-  kazala,  što je doprlo do tebe,  je jedno, moj život je sasvim nešto drugo.  Ne znaš ti šta je život i šta je dokono! Kakav sam ja život imao! Ehej! Kakav! Znam, čula si da sam lud. Veruj meni, nisam.
Nikada nisam voleo da radim, ali šta da se može, moralo se. Zaposlio sam se u jednoj firmi. Nelepa. Velika. Sa mnogo  radnika. Radilo se u tri smene. Danju, noću, pa tako u nepreglednom redu. Radio sam, radio. Došlo neko vreme za čekove. Čuo ja da se to može i pitam se, šta se  s tim može. Saznam, imaš i kad imaš i kad nemaš para. Odem u banku, uzmem, pa, celu knjižicu čekova. Onda nije bilo kao sad, koliko para toliko muzike, uzmeš pa imaš. Uzmem ja knjigu. Gledam, tako je lepo kad otkineš i potpišeš ček. Šta ću? Gde ću? Spakujem se pa na more! Bila onda ona Jugoslavija. Opatija, Dubrovnik, Sveti Stefan, provod, cice i hoteli. Lepota jedna. Ležim na plaži, oko mene lepotice, jedna lepša od druge,čupkam ih, dodirujem, one samo ciče... mahnem, konobar doleti nošen nevidljivim krilima, dajem bakšiš, ne svidja mi se piće, ostavim, kokteli, prelivi, piva sa svih strana sveta... Plivao sam, ronio, skijao se na vodi, jeo, pio i vozao se ...probao sam i onaj surf.  Prelepo. Mogu ti reći da su najlepši oni dubrovački hoteli. Ostao sam do poslednje mrve čeka. Onda sam se vratio kući, pa u fabriku. Kad ono, počeli da stižu na naplatu, jedan, pet, deset, pedeset. Odakle mi pare da platim? Oni sazvali Radnički savet, pa izglasali da daju od plate... sažalili se na mene... i  prozvali me Surfla. Kažu : lud. Pa kod lekara...psihijatra...onog ludog doktora...pitao me svašta... kao ovo, ono, pa novac, pa čekovi...ne znam ja šta je to... pravim se da ne znam...kako bilo, dobio sam penziju. Ne valja samo što ne mogu s čekovima na more...

I slušaj, nemoj da pišeš o meni!  Jesi li dobro čula? Nemoj da imamo posla s lekarima i advokatima! Jasno?
Ne čujem?

Ček,
Mek
Kek
Nek
Ček
Opet mek.
Pa opet ček.
Dokopaj se čeka
To je za čoveka.

...
Množe se putevi i račvaju u mnogim pravcima. Ostaju priče negde u vazduhu, čekaju spremne. Čekaju da ih neko dotakne čarobnim percem rajske ptice, pa da ih smesti u neki suncem obojen dan i neku malu, malenu priču. 
Ako sme!