Sitnce mi boje život

Zagledani u daljine, potrebe i svakodnevnu trku za ko zna čim , gubimo nit lepote življenja. Nezadovoljni smo. Opterećeni.  Ne shvatamo koliko nam ona mala iskra, sitnica, mnogo znači u životu. Često nismo svesni njene veličine i tek kada vreme prođe shvatamo njenu važnost. 

Naučila sam da svaki dan u životu prihvatim kao radost, kao ono malo zrno semena   koje ima veliku snagu. Može da raste. Otuđujemo se, zatvaramo u  virtualne svetove, ne živimo stvarnost. Pokušajte da se osvrnete oko sebe. Ulovite sunčev zrak, uhvatite dlanom snežnu pahuljicu, osmehnite se prolazniku, izgovorite dobro jutro prvo samom sebi,  pa svima ostalima koji toga dana neko vreme podele s vama, koji znače sitnicu koja boji život. Podelite tuđe radosti i patnje.

S radošću sam se prijavila na Svetosavski konkurs Narodne biblioteke Njegoš u Knjaževcu.  Zašto  ne reći svoju Sitnicu koja boji život? Na moju radost i drugi su videli njenu vrednost.

Danas mi je stigla nagrada:  povelja i knjige.  Hvala organizatorima.

Ždralovi

Dogodi se da skriveno odlutam, poletim, poželim da dodirnem dugu, zakačim kraj jutarnje magle i dotaknem poslednji večernji zrak sunčevog potonuća, otputujem na krilima noćnog vetra nekuda samo njemu znanim stazama. S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, s dušom panonskog zaboravljenog ratnika. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa. Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled mu je nekuda odlutao.

Ovih kasnih jesenjih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane. Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.

Gledam. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge ptice, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.

Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.

- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost. S osmehom na licu puštam pogled da leti unazad, da lovi sive senke koje ostaju daleko. Dodiruju ivicu ljudskog saznanja. Blagoslovene su. Boje život.