Obličje tvoje

- Kako  bih se  prometnula u obličje tvoje?

- Moje? Zašto bi ti činila tako nešto? To ne bi bila ti. To bi bio prikaz nestvarnog i izmaglice laži koja lako vara. Možda bi ti lakoverni ljudi poverovali i tvom- mom obličju videli moć ili bi te se plašili. Zavideli bi ti na snazi i sposobnosti da dodirujući ih mekotom krila oživljavaš čaroliju. Možda bi se na trenutak radovali nekom drugom liku, a možda bi u tvom preobražaju videli samo debeli sloj šminke nanet rukom profesionalca koji može promeniti lice. Da li želiš to?
- Lakokrili, kako su tvoje reči penušave kao paperje ispod krila. Ne želim to.  Poželela sam da otputujem daleko kroz vreme, da osetim ponovo prvi udah života, da se osetim sigurnom u rukama roditelja svojih,  da sa njima dočekujem večeri i jutra.
Poželela sam da se kao prvi čovek postavim tako da se izbegne prvi greh, pa da čitav život čovečanstva  bude drugačiji.
Previše je bola ovih dana. Previše se zgusnute paukove mreže nalepilo na zidove koji me okružuju i koji od mene uzimaju snagu. 
- Gledao sam te. Nisi me videla. Čučao sam iza ripstola, pa sam lako mogao da ulazim u duše svih koji su bili u prostoriji.  Da bilo je mnogo toga oko tebe. Zašto  na takvom mestu očekuješ samilost? Njihova je dužnost da je nemaju. Oni samo rade svoj posao. Lome. Nanose bol u želji da se kada se sve uzbistri  u  dobro. Telo ti se protiv  volje uvijalo i trzalo. Samo si tiho tražila pauzu. Oči su ti se punile vlagom. Setila si se dana kada je dete bilo na tvom mestu, na njegov bol i muku. Bio te je stid od sebe,  pa i od ostalih.
- Da,  samo treba mnogo snage  i moći tvoje da se kroz vijugave linije svesti  zadži reč koja bi svom snagom napolje.  Kaže viči. Kako da vičem kada me pritiska talog godina? Kada me pritiska neizgovoreni jauk svih jauka i dubokih bolova?  Da one ne postoje, da sam dete, pa da mi bude oprošten zvuk  koji bih ispustila, ovako... Zašto mi nisi dao znak, pokazao voje prisustvo?
- Zar nisam? Moja krila su bistila vazduh iznad tvoje glave. Svežina ti je davala snagu.
- Eto oprosti  za moj nemar.
- Ti ispred moga duginog oka ne možeš imati tajni. Ima tu još nečega, da li ćeš ti ili ću ja?
- Lakše će mi biti ako svojim pevajućim glasom izgovoriš ti.
- Pusti misli, neka slobodno lete, neka se reči nižu. Tvoje reči na papiru nemaju nameru vređanja. Da čuo sam. Čovek ti je zamerio što se našao negde u nekoj priči, na nekom listu koji će dosegnuti  daleko u neko vreme kada ni tebe ni njega ne bude bilo. Čitaće ljudi, poznaće neku osobinu izgubljenu davno u nekom vremenu koje neće postojati i koje će se pamtiti samo po zapisu koji si ostavila. Ustvari postoji zavidnost.
- Lakokrili, znaš da tešiš, da se moja nelagodnost izbriše i rasprši.
- Čuj, svaki čovek ima deo duše koji vredi,  Video sam mnoge porodice, mnogi su preci i potomci izmešali svoje živote u sadašnjosti ili se tajanstvenim putevima spremaju da se pojave u nekom  dolazećem životu.
Zagleda se čovek samo u sadašnjost, kao da prošlost više ne postoji, i da budućnost nikada neće doći. Da se neće jednom pojaviti neki zapis koji će razotkriti i najskrivenije tajne. Zaborave na sopstvene mane i greške. Izbrišu ih. Žive neki nestvaran život van svojih granica sa  sopstvenim nametnutim ograničenjima, a svest im ne dozvoljava bistrinu oka i uma.
U stalnom traganju za savršenom lepotom čovek nije video stavrnost. Uvek mu se nešto negde činilo boljim i većim. Uvek je negde drugde neka zvezda jače sijala, negde je mala ljubičica bila plavlja, negde je noć kraće trajala, a zora je dolazila brže. Sve je bilo bolje od onoga što je imao. Nikada zadovoljan. Nikada srećan. Čitav vek je proveo u nezadovoljstvu sopstvenosti.
- Vek? Misliš li uopšte na život ili stoleće?
- Da stoleće. Bio je dugovečan. Sam Gospod ga je stavio na tas i čekao da se vaga uravnoteži. Na kraju je morao da odustane.
Nemaš  vremena za sitne duše i istrošene reči. Znaš kako kaže Dušan Vasiljev?
,, Oh, ja sam željan zraka!
   I mleka!
   I bele jutatrnje rose!...
- Hvala Laskokrili!  Idemo u neke nove reči, u neke nove dane u neke nove radosti.
,,  Ostalo vam na čast!"