Pesma malih kosova

U tišini jutra tražim vetar
U tišini dana tražim reči
U tišini večeri tražim oproštaj.

Iako je imala sve što poželi nije bila zadovoljna. Imala je utisak da joj nedostaje nešto.  Morala je tragati . Plela se u lažima  svoga  tela. Sopstvene reči su je pekle nemilosrdno i bez milosti su ostavljale duboke ožiljke. Mnogi  su trčali njenim stazama.
Pred ljudima se skrivala. Nije želela da pokaže tugu i bezbroj minulih dana potrošenih bez namene. Uvek je neko drugi bio kriv. Neko drugi je nosio krivicu neprospavanih noći i kišnih dana. Njeno je bilo da leti , da sama sebi dodeli krila  nevidljivosti, da topi asfalt trotoara po kome prolazi, da tršavom kosom dodiruje plave nebeske svodove. Nije gledala druge.  Bez strasti ih je gazila. Bila je  savršena. Ubrzo ju je pregazla neka druga ona.
Nije prihvatala. To nije bilo moguće. Sve je bilo savršeno, prijatelji,  svaka neprospavana noć  u noćnom baru, svaki dan u  ispijanju bezbrojnih šoljica kafe i kratkih pića koja je  prestala da broji. 
A godine su nosile.
Previše.
Godine su donosile.
Previše onoga što nije želela i što je na njenom licu ostavljalo duboke tragove.
Jednoga dana se nije probudila. Ostala je zarobljena u  mladosti neobuzdanih želja i modrih, pod nebom provedenih noći. Kroz otvoren prozor je dolazila pesma malih kosova.