Kobasice

Pod kosti mu se uvukla januarska hladnoća. Dok je cvokotao zvučno udarajući
veštačkim vilicama,  čulo se kuckanje slično onom koji najčuvenije španske igračice izvode u svom plesu. Nije mogao da se ne nasmeje. Ko bi i pomislio da će život proći tako  brzo. Nije se ni naigrao- detinjstvo je prošlo, nije se ni zamomčio- momkovanje je prošlo, nije se ni oženio- žena mu je nestala bez traga. Nije se ni predao starosti, a starost je došla.
Praznike nije voleo. Pritiskali su ga i kod njega izazivali osećanja koja je hteo da zaboravi i  izbriše iz svog sećanja. Ipak je sam sebi spremao gozbu. Pečenicu mirisnu i masnu, i česnicu. Sreća da mu je od majke ostala sveska sa receptima zapisanim krivudavim rukopisom, koji se njemu činio kao najlepši krasnopis o kome je slušao kao dete.
Onako naježen išao je do stare štale visokih gredica. Tamo je okačio belolučne kobasice da se suše. Voleo je onako kad mu navrate drugari sudbina sličnih njegovoj, da ih počasti, da ih nasecka, pa da doda kriške hleba( iako ukus hleba nije bio onakav kao u detinjstvu, ali neka),pa da uz rakiju i dobre zalogaje, uz paorsku peć posede i zadremaju opijeni toplotom peći i toplotom rakije šljivke , koju  je svake godine pekao, ali ne kao tamo neki, već je vadio koštice iz šljivinog mesa, te rakija nije imala gorčinu, već bistrinu letnjeg jutra. To mu je obezbeđivalo dobro društvo uvek. Doduše i društvo se osulo. Otišli na put bez povratka, ali šta da se radi, dobro je da ih ima još.
E, krenuo on tako po kobasice. Već mu se od pre nekog dana činilo da ih je manje, da nestaju, da ih neke noćne horde tiho odnose u neko gluvo doba(to je čuo davno i u to vreme nije izlazio u dvorište- odmah iza ponoći do prvih petlova).
Razmišljao je kako da ipak postavi neku sražu, da noći u štali pod debelim pokrivačima na paorskim kolima, ali je odlagao odluku.
Te večeri je u tišini pošao do mesta. U mraku su poput žeravica sevnula dva sjajna oka. Posle prvobitnog šoka,( setio se priče o Drakuli, a Rumunija je blizu) pred sobom je ugledao obrise starog mačka. Prevejani lepotan se dosetio kako da dođe do masnog zalogaja: na krov se uvek penjao lako. Bilo je dovoljno da svoje gipko telo provuče ispod crepa i da se uputi gredicom, ispod koje su na  drvenom dodatku  visile kobasice. Naravno nije bilo lako skinuti ih. Tu se pamet svih mačaka pod nebeskim svodom iskazala. Do kobasica se nije moglo šapom, ali skokom lako.
Kako mu za skok nije bio potreban zalet, s gredice bi odskokom skočio na kobasicu, zakačio se o nju svojim kandžama(verovatno se svojim mačjim jezikom zahvaljivao Gospodu na njima), posle toga ja sve bilo lako. Pod težinom tela kobasica se kidala tamo gde je bila najtanja, na mestu gde se napravio usek od bagremovog izdanaka, dobro odeljanog. Zajedno bi pali na zemljani pod štale. Mačak meko dočekan na jagodice svojih šapa, a kobasica podeljena na dva dela.

- E jesam ja budala. Tako mi i treba, pametniji je od mene!

Oteran,uz nelep rečnik,  mačak je uspeo da odnese samo  polovinu otkinute kobasice, a baš je voleo količine začina koji su bili u njoj.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан