Dok bagrem miriše

Kroz otvoren prozor je u naletima vetra koji je pomerao prozirnu zavesu, ulazio
miris bagremovog cveta.
To golicanje, igranje mirisa  i vetra ju je nateralo da skrene misli sa tastature na dešavanje napolju.
Napustila je mesto na kom je sedela.
Računar je ostao uključen.
Prišla je prozoru i duboko udahnula. Duboki udah ju je presekao toliko da ju je zabolelo ispod desnog rebra. Dok ju je bol sekao kroz telo je proletela toplina, a ona se pretvorila u mrak.
Ležala je na niskoj, kržljavoj travi koja je rasla pored kanala Dunav- Tisa- Dunav.  Iz dremke ju je prenuo nepoznati glas: Zašto spavaš na suncu? Hoćeš li da te udari sunčanica, da oslepiš ili ostaneš bez vazduha? Ili si spremna da me sretneš?
Otvorila je oči. Morala ih je protrljati. Pred njom je stajala žena lepote kakvu nikada nije videla. Lica blago pokrivenog bujnim uvojcima plave kose koja se spuštala do same bledunjave trave.  Kontrast je bio nestvarno jasan.Žena je bila bosa. Jedina odeća koju je imala je upravo ta kosa, gusta i besprekorno uvijena u lokne iz kojih su izvirivali upleteni pupoljci najlepšeg livadskog cveća. Mirisala je menta. Zečja trava se igrala.. Žena je lako pokretala ruke. Sa svakim pokretom,  u njenim rukama su se smenjivali cvetovi bulki i divljih jorgovana u jednoj ruci, a na drugu su brzim pokretima krila  sletale male laste hladeći lice svoje gospodarice.
Žena je naglo skočila. Razum joj je govorio da ne treba da se plaši, ali plašljivo srce je bilo jače. Lupalo je tako da je pridošlica mogla da ga čuje.
- Ne plaši  se. Ne prikazujem se svakome. Ti si moga imena. Tebi mogu. Da li znaš da si trebala da nosiš drugo ime?
Odgovor nije izlazio iz otvorenih usta.
- No,  nije ni bitno. Tu sam da ti kažem.
- Da...mi kažeš... Kaži mi ko si ti?
- Ja sam Vesna.
-Vesna - boginja plodnosti i proleća? Gde ti je jabuka , zar ne treba da je držiš u ruci?
- Jabuka? Da. Mogu , ali su mi s proleća draže lastvice i ove bulke jarkocrvenih sedefastih latica. Uskoro ću ih prosuti po njivama panonskim. Kad se zacrvene prolaznik će morati da zastane.
Ali nisam tu za to!
Još samo jedno da uradim. Da raspuknem cvetove belog badrema. Pa da ti kažem razlog našeg susreta.
Vesna je lagano, pokretom primabalerine, podigla ruku sa lastavicom prema mladom bagremovom šumarku. Nekakvo iskričavo treperenje je dotaklo cvasti na njemu. U trenutku se duž kanala na krilima vetra neodređenog pravca proširio miris bagremovog cveta.

Otvorila je oči. Bila je na podu. Oko nje se širio  miris bagremovog cveta, koji je pričao i pričao. Bila  je sama.  Osećala je prazninu nekazanog.
Računar je bio uključen. Sela je na stolicu i počela da kuca.