Negde

 

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.

Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.

Lete.

Čini se da se igraju.

Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.

Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :

,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.

Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.

Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala  svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …

Da bi je opet surovo obuzeo.

Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?

Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.

Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.

Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.

A ptice su i dalje u nebeskim visinama.