Moj brat reku voli,
ustane rano, pre svanuća
staru torbu stavi na rame i poneki štap ponese.
Bez reči krene s radošću u oku
da na sastanak u cik zore stigne.
Razgrne trsku i rogoz što krasi tihu reku,
posvećen zahvati vodu krupnom šakom
prinese licu, omiriše
oda joj počast, popije gutljaj,
sedne na vlažnu glinu,
noge spusti u mlaku vodu.
Telom tu, duhom valja kamen po rečnom dnu
razgovara s ribom malom, veliku doziva
oslobođen briga, darovan mirom.
Zeleni samragd se smeši na njega
to nisu reka i čovek,
ni čovek i reka,
to je život i radost nepregledna.
Onda se spusti do plićaka, pokvasi grudi
pa zaroni u modre dubine
zadrži dah što može duže, a ona priča.
Izroni, razgovora sit , pa dugo ćuti,
dođe i labud koji i divlja patka
dok sunce izmaglicu mami.
Ne razume prolaznik sed njegov mirni,
tišinu rečne obale, njeno milovanje
i pogled njegov uprt u horizont.
Moj brat reku voli
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!