Putujem kroz dan s nemirom u ruci
niz ulicu okrnjenih stanovnika
dok nemušto govore izbrisani koraci
a asfalt zvoni okovan tišinom.
Padaju maske izgubljenih ideala,
ogolevaju pesnikove ruke
u bespomoćnosti svojoj i neizmernoj tuzi.
U gašenju dana nema zabluda
samo bele visine i daleki svetovi
traju u titravoj svetlosti.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!