Pamtim kišni dan

 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih
tela, dugih vratova i brzih krila.

 Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi. 

Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.

Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima. 

Poštuju se. 

Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj. 

Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:

Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture.

Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim.

Postideh se.

 Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?

A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova. 

Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.

U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi  dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.

 

Zaboravih bagremove

pored puta obojenog bezbrojnim koracima

zaboravih zelenu granu detinjstva

u izmaglici prošlih dana 

 

zaboravih dane radosti

pod rukom bogobojažljivom

 

zaboravih vrapče  nejakih krila

nepovratno iz gnezda izgubljenog

 

zaboravih gomile lipovog 

izmrvljenog  lišća i  smeh dece

 

zaboravih stranputice,  padanja i ustajanja

pamtim  kišni dan.

Zbornik deci s ljubavlju - Kreativna radionica Balkan

 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je


do mene stigao primerak

,,Zbornik deci s ljubavlju".

Kome ako ne deci?

 Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva. 

Citiram (umesto pogovora)

,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.

Životi nam se menjaju.

Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke,

učite decu od malih nogu da budu odgovorna

prema sebi i prema drugima

te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."

 

Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .

Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.

Plavko

Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...

Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.

Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.

Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.

Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.

Htela bih ti dati

htela bih ti dati

svo nebo sveta

bogatstvo planina

mrežu sigurnih puteva

cveće

uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati

vlat pšenice kad naliva zrno

pticu u niskom letu

sazvežđa daleka

zrno pustinjskog peska

što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati

svežanj ključeva čuvara

što čuvaju izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo

vode na mom dlanu

pa napojen

osvajaj svet 

 

Hvala Kreativnoj radionici Balkan.

Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan. 

S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.

Plavi dan

Dopuštam kapcima da dotaknu dno

dopuštam dnu da izbaci  blato

dopuštam blatu da da poteče ulicom snova

dopuštam snovima da otkriju strah

dopuštam strahu  da narasta do korita reke

dopuštam koritu da produbi tok

dopuštam toku da ponese reči

dopuštam rečima da rane srce

dopuštam srcu da dotakne razum

dopuštam razumu da ohladi glavu

dopuštam glavi da pokrene kapke 

dopuštam kapcima da otkriju oko

dopuštam oku da gleda plavo

dopuštam plavom da   boji dan.

Ništa i sve

 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim

užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama. 

Zvuk ne dopire.  

Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.   

Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu. 

A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati. 

Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo. 

Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje. 

Otvaram oči. 

Uskoro stižem. 

Utapam se u dan koji će doneti...

Ilustracija: slika na svili

Zemlja snova

 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život. 

Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor. 

Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira. 

Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji. 

Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više. 

Nije hteo to. 

Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao. 

Sve je bilo pogrešno. 

Pogrešan je bio i njegov život.

Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu  davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi  rezovi  su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo. 

Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje,  izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...

Protresao je glavu, rasterao misli.

Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova.  Jedino se tamo dobro osećao.

A otac- baba

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Kukuruz se uz pesmu brao

Žito se sejalo žuljevitom rukom paora

A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba

Pokrivene devojačkim belim vezom.

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari

 

Srne su staze skrivale 

Pred prvom lovačkom puškom

Sivi zec se dahom maskirao

A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Komšije se poštovale, 

Braća pod krovom živela zajedno

Sestre delile koru hleba

Deca šaptala bajke u traženju sna, 

Majka je bila majka

A otac - baba.

Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova

Negde

 

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.

Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.

Lete.

Čini se da se igraju.

Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.

Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :

,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.

Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.

Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala  svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …

Da bi je opet surovo obuzeo.

Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?

Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.

Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.

Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.

A ptice su i dalje u nebeskim visinama.

Cvetak žuti

Kroz  travu opustošenih vlati     

Stradalih od letnje duge suše

Sasvim neprimetno 

Čiste duše 

Izrastao preko noći 

Krokus žuti.

Raskrilio lati

Dodirnuo  svetlo nebeskih visina

Lice darovao nebu plavom 

Zasenio kišne kapi

Lepotom lika svoga.

Iznenada sasvim

Neznano otkuda

Krupna šapa bez biranja staze

Nagazi cvetak žut.

Spreman na san pogleda

Ženu bez sjaja u oku

Zalutalu  u danu prošlom.

Pa zajedno krenuše na put.

Kroz tišinu

 

Tišina

Pusta i teška 

U  oblačnom danu. 

Kada je tišina teret.

Dala bih tišinu 

Za tvoju reč

Za njene oči

Njegov glas.

Dala bih tišinu za dobrotu

Što nosi radost

Bezbol i slobodu.

 

Dala bih tišinu za tebe, tvoje srce, ruku

I dušu što nekada beše jasna.

Dala bih tišinu 

Za čisto oprano nebo

Što pokriva dom tvoj.

Dala bih tišinu za razum

I glas pun.

Hodam kroz tišinu.

Zbornik ,,Između dva sveta" U čast Branka Miljkovića

 

Имам част да се моја песма нашла у Зборнику који носи име великог песника
Бранка Миљковића. Хвала организаторима и жирију.

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ УК „Бранко Миљковић“

Међународни песнички конкурс „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ је завршен, а зборник радова је изашао. Ове године, због ситуације са вирусом и забрањеног окупљања, већег броја људи, неће бити организована завршна манифестација. Индивидуално може да дође ко хоће. Дана 03.10. куповина зборника у ул: Давидовој 2 (од 09,00 – 10,30); Полагање венца и читање поезије пред бистом Бранка Миљковића у 11,00; посета Спомен соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца у 12,30 У зборнику су заступљени песници:

Аврић Жељка – Сремска Митровица

Андрић Јелена – Вишеград, БиХ

Апостоловић Јован – Врање

Арсенијевић М. Александар – Београд – НАГРАЂЕН

Бавчић Дина – Горажде, БиХ

Бајровић Емир – Наксков, ДАНСКА

Бакрач Мирослав Мишо – Ниш

Банић Никица – Инђија

Баралија Алмина – Нови Београд

Батин Борислав –

Бибин Милорад – Зрењенин

Бјелица Крунић Даринка – Обреновац

Богдан Сандра – ХРВАТСКА

Богдановић Богдан – Суботица

Божовић Бојан – Крагујевац

Божовић Славка – Никшић, ЦРНА ГОРА

Бојковац Евита – Дервента, БиХ

Бранков Нађа – Вршац

Брукнер Бојан – Београд

Васић Симо – Батајница

Вељковић Софија – Сокобања

Веселинов Илија – Смедеревска Паланка

Видаковић Марло – Бар, ЦРНА ГОРА

Влајин Соња – Рума

Вранић Љубинка Буба – Ниш

Вујошевић Маша – Београд

Вукашиновић Нада – Доња Зелина, ХРВАТСКА

Вучковић Раде Нишки – Ниш

Гаврилиду Живковић Марија – Београд

Гавриловић Зорана – Лесковац

Голић Нада – ХОЛАНДИЈА

Грбић Драгица Драга – Вишеград, БиХ

Гребовић Ранко – Нови Београд

Даниловић Мајо – Београд – НАГРАЂЕН

Дедова Ана – СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Драган Поп Драган – Кикинда

Драгић Танара – Бањалука, БиХ

Дулановић Владимир – Нова Варош

Ђапо Мирјана – Београд

Ђекић Слободан – Вршац

Ђокић Софија Софке – Банатско Велико Село

Ђоковић Нађа – Ужице

Ђорђевић Анђела –

Ђорђевић Биљана – Ниш

Ђорђевић Марина – Врање

Ђорђевић Наталија – Лесковац

Ђукановић Весна – Кикинда

Ђурђевац Никола – Београд

Ђурић Јовица Мајор – Ниш

Ераковић Драгиша – Ниш

Живаљевић Боро – Београд

Живковић Љиљана – Железник

Живковић Срђан Сиђа – Прокупље

Живковић Тања – Обреновац

Живојиновић Емилија – Крагујевац

Задрија Катарина – Врбовец, ХРВАТСКА

Зечевић Божо – Ниш

Златковић Живковић Љубинка – Ниш

Иванова Стајкова Ани – Пловдив, БУГАРСКА

Ивановић Ирена – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Илић Гордана – Добој, БиХ

Ињац Оливер – Ниш

Јањичић Момчило Момос – Инђија

Јањушић Рада – Добој, БиХ

Јашовић Голуб – Крагујевац

Јевтић Петар – Ниш

Јеленковић Мирослав Оточки – Ниш

Јелић Вера – Крагујевац

Јеремић Михаило – Рајковац

Јовановић Б. Славица –

Јовановић Славица – Прњавор Мачвански

Јотић Марија – Ниш

Караџић Иван – Петровац

Касаш Наташа – Нови Сад

Кенић Марија – Томанце

Кеча Соња – Ниш

Кипа Теодора –

Клашња Лепосава – Београд

Клифтон Сања – ЕНГЛЕСКА

Комазец Душан – Станишић

Корнесчан Никола - РУМУНИЈА

Костадиновић Г. Андон – Ниш

Костић Сузана –

Красић Катарина – Нови Београд

Крижанац Драгица – ХОЛАНДИЈА

Кузмић Миланка – Велика Буковица, БиХ

Куч Ораховац Аида – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Лесан Марија Леонида – Београд

Ливада Грачан Маја –

Литовски Светлана – Ниш

Лобожински Цвијетин Баја – Лаћарак

Лордан Тена – ШВЕДСКА

Малешев Дамир – Нови Сад

Мариловић Александра –

Марић Александар Никола – Краљево

Марковић Славко – Нови Пазар

Матовић Ксенија – Херцег-Нови, ЦРНА ГОРА

Мијуковић Павле – Велика Иванча

Миленковић Драгица – Кална

Миленковић Слађана – Сремска Митровица

Милић Радмила – Ниш

Миловановић Милена – Бијељина, БиХ

Милојевић Марко – Београд

Милојковић Радомир – Сокобања

Милосављевић Љиљана – Смедеревска Паланка

Милош Ана – Београд

Милутиновић Тања – Београд

Митрић Синиша – Нови Београд

Мићовић Светолик – Ниш

Михај Божица – Вршац

Михајловић Оливера – Крушевац – НАГРАЂЕНА

Мицић Теодора – Ниш

Мишљеновић Јелена – Мерошина

Морар Владимир –

Мракић Александра – Ламинци, БиХ

Наср Салем Атеф – ЕГИПАТ

Николоска Габриела – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Никчевић Маја – Београд

Новаковић Желимир – Београд

Носов Оливера – Ниш

Павловић Биљана – Ниш

Павловић Милојевић Сузана – Малча

Пајић Марко – Врњачка Бања

Паноска Снежана – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Пантић Александар – Куршумлија

Перуничић Ђурђија – Пожега

Петковић Драган Миљин – Лозница

Петричевић Зорана – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Петровић Братимир – Кладово

Петровић М. Иван – Дивци

Петровић Милосав – Ниш

Попадић Андријана – Нови Пазар

Поповић Драгана – Врањска Бања

Протић Александра –

Радић Снежана – Ниш

Радов Мило – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Радовановић Маја – Бољевац

Радовић Весна – Београд

Радојевић Дара – Горњи Милановац

Радосављевић Никола – Смедеревска Паланка

Радуловић Сања – Добој, БиХ

Раичевић Мирослав –

Рајчевић Балша –

Ракановић Мира – Павлиш

Ракић Будимир – Нови Београд

Ранђеловић Нела – Брест

Ранђеловић Соња – Ниш

Ранчић Ева – Пирот

Ристић Десанка – Кикинда

Савић Драгица Бека – Бачка Паланка

Светозаревић Мирјана – Ниш

Седларевић Славица – Јагодина

Сета Милијана – Ниш

Симић Ђорђе – Земун

Симић Милица – Нови Београд

Слуњски Кристина – Вараждин, ХРВАТСКА

Софтић Амер – Сарајево, БиХ

Спасић Трашевић Тања – Ниш

Спасојевић Маја – Београд

Спироски Владо – Јагодина

Станимировић Иван – Лесковац

Станисављевић Биљана – Параћин

Станисављевић Властимир Шаркаменац – Београд

Станисављевић Дејан Месец – Параћин

Станков Антић Јадранка – Ниш

Станковић Далматинка – Ниш

Станковић Зорица – Ниш

Станковић Марија – Лесковац

Станојевић Биљана – Ниш

Станојевић Јелена – Братунац, БиХ

Станојевић Лешовић Зорица – Чачак

Стевановић Витомир – Добој, БиХ

Стевановић Нађа – Сврљиг

Стефановић Милка –

Стојановић Данијела – Ниш

Стојановић Урош –

Стојиљковић Александар – Прокупље

Стојиљковић Милош –

Стокић Новица – Велико Градиште

Субашић Нермина – Калесија, БиХ

Такић Срба – Власотинце

Тасић Церовић Мира – Ниш

Телеску Алики – КИПАР

Терентић Љиљана – Смедерево

Тимотијевић Ратомир Тим - Београд

Томић Ружица – Панчево

Трајановски Јелена – Београд

Трајковић Јелена – Београд

Трифуновић Станимир – Крушевац

Тришоски Алексо – Кичево, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Ћебић Јелена – НЕМАЧКА

Ћедић Емсада – Сарајево, БиХ

Ћосић Наталија – Београд

Ужичанин Сенада –

Ферхатбеговић Марица – Живинице, БиХ

Цветковић Јелена – Поповац

Цветковић Мирослава Мира – Смедерево

Цимбаљевић М. Милан – Беране, ЦРНА ГОРА

Чаировић Снежана – Смедеревска Паланка

Шекуларац Виолета – Беране, ЦРНА ГОРА

Шкобић Божидар, Чика Бошко – БиХ

Шопкић Б. Чедомир – Скопље, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Зборник (књига) се може купити (500.динара + PTT) дана 03.10. у ул: Давидова 2а („Глас корена“ од 09,00 до 10,30) или наручити телефоном (+381 061 18 39 086 – Божо Зечевић) . Ближа обавештења можете добити на исти (напред наведени) број телефона.

 

Песме: 

 

Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

.

autor Vesna Đukanović

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Autor- Vesna Đukanović

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Autor Vesna Đukanović

Braće Tatić 85 Kikinda

tel: 0641914556

mail: djukanovic.vesna63@gmail.com

Beli oblaci preko neba

 ..., a preko  neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana.
Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su  joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli:

- Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.

 Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster...

Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapić sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli.

- Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići  na vreme. Moja sestra danas brani diplomski rad. Ekonomija. Nada se nekom boljem poslu. Radila je u kafiću dok je studirala.  Radim i ja. Kad li će na mene doći red da diplomiram...

Vozač priča mobilnim telefonom. Hvatam po koju reč:

-Jesi li se probudila? ...jesi...nisam hteo... moraš stići  na vreme...dobro ...nisam dosadan...hajde ustani iz kreveta...

Uranjam opet u svoju tišinu. Zatvaram oči, pokušavam da dremam. 

Trzam se i otvaram oči. 

Pokraj puta u prašini izmešanoj sa prvim suvim listovima mladih topola slučajno izraslih pored puta leži beživotno telo malog crnog mačeta.

Na  štapiću piše,, Srećna diploma" .

Hodam

 Hodam

Teretom dana nošena 

Stazama starim.

Tiho 

U džepu nosim pregršt 

Stihova znanih.

 

Hodam

Jave snovi odnose danak

A raskorak prohujalog vremena 

Para nebo.

Hodam

Pratim stope brojnih

Pod okrilje skupljam izgubljene reči

Plače dan.

Hodam

Ne brojim korake 

Misli znaju puteve svakodnevne

Prepuštam se vetru i 

Mirnoj luci.

Hodam.

Život se nastavlja

 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali

su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio. 

Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom.

- Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete. 

Moje  su rane sveže. 

Živim kratko.

Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka.

A onda sam posustao. Pazuh  me je zaboleo. Osetio sam prvi žuti pečat veremena. Nevoljno. 

Nisam želeo da prihvatim neminovno. Otimao sam se i otimao. Pokušavao i pokušavao. Preo sam razgovore sa malim paukovima koji su između mene i moje braće pravili lako raskidive mreže. 

Nisam uspeo. 

Do  mene su doprle samo tužne vesti. Pečati su  se širili po celoj njivi. Braća su obolevala. 

Dok sam se okrenuo iz  mene je nestala poslednja kap vode, a topli vetar  me je otkinuo sa stabljike u trenutku kada je oštro sečivo pretilo mojoj braći. Vinuo sam se visok, nošen energijom  koja pokreće velike vetrenjače što stvaraju struju za ljude. 

 Gledao sam crvenu neman kako otkida žute stabljike, reže ih, a u traktorsku prikolicu su upadala žuta zrna moga truda. 

Poradovao sam se. 

Možda ću se uzdići drugi put. Opet dotaći nebo i kišu, dočekati  osmeh oca i smeh sina dok trči kroz plodnu njivu. 

Nada ostaje. 

Život  se nastavlja. 

Prema svima je krupnim koracima čistila svoj put sirkova metla.