Život se nastavlja

 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali

su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio. 

Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom.

- Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete. 

Moje  su rane sveže. 

Živim kratko.

Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka.

A onda sam posustao. Pazuh  me je zaboleo. Osetio sam prvi žuti pečat veremena. Nevoljno. 

Nisam želeo da prihvatim neminovno. Otimao sam se i otimao. Pokušavao i pokušavao. Preo sam razgovore sa malim paukovima koji su između mene i moje braće pravili lako raskidive mreže. 

Nisam uspeo. 

Do  mene su doprle samo tužne vesti. Pečati su  se širili po celoj njivi. Braća su obolevala. 

Dok sam se okrenuo iz  mene je nestala poslednja kap vode, a topli vetar  me je otkinuo sa stabljike u trenutku kada je oštro sečivo pretilo mojoj braći. Vinuo sam se visok, nošen energijom  koja pokreće velike vetrenjače što stvaraju struju za ljude. 

 Gledao sam crvenu neman kako otkida žute stabljike, reže ih, a u traktorsku prikolicu su upadala žuta zrna moga truda. 

Poradovao sam se. 

Možda ću se uzdići drugi put. Opet dotaći nebo i kišu, dočekati  osmeh oca i smeh sina dok trči kroz plodnu njivu. 

Nada ostaje. 

Život  se nastavlja. 

Prema svima je krupnim koracima čistila svoj put sirkova metla.