..., a preko neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana.
Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli:
- Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.
Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster...
Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapič sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli.
- Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići na vreme. Moja sestra danas brani diplomski rad. Ekonomija. Nada se nekom boljem poslu. Radila je u kafiću dok je studirala. Radim i ja. Kad li će na mene doći red da diplomiram...
Vozač priča mobilnim telefonom. Hvatam po koju reč:
-Jesi li se probudila? ...jesi...nisam hteo... moraš stići na vreme...dobro ...nisam dosadan...hajde ustani iz kreveta...
Uranjam opet u svoju tišinu. Zatvaram oči, pokušavam da dremam.
Trzam se i otvaram oči.
Pokraj puta u prašini izmešanoj sa prvim suvim listovima mladih topola slučajno izraslih pored puta leži beživotno telo malog crnog mačeta.
Na štapiću piše,, Srećna diploma" .
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!